Život uvek ima smisla

Ako smo se ikad zapitali o vrednosti života, onoga što radimo i kako živimo, možda nam odgovor može dati sledeći primer iz savremene nauke.

Viktor E. Frankl (1905 – 1999), lekar i psihijatar, poznat je uz Frojda i Adlera kao osnivač „Treće bečke psihoterapijske škole“. Svoj metod naziva logoterapija ili lečenje smislom, a gradi ga na elementima filozofije, od egzistencijalističke do klasične grčke.

Sam naziv logoterapija Frankl utemeljuje na jednom od značenja grčke reči logos – smisao. Osnovno usmerenje njegovog terapijskog metoda je smisao čovekove egzistencije i njegovo traganje za smislom. Pritom je uloga psihoterapeuta prema rečima samog autora: „…pre uloga očnog specijaliste nego slikara – slikar pokušava da nam pruži sliku sveta kako ga on vidi, a oftalmolog, naprotiv, nastoji da nas osposobi da vidimo svet kakav on zaista jeste. Logoterapeutova uloga sastoji se u tome da proširi pacijentovo vidno polje – tako da mu čitav spektar smisla i vrednosti postane vidljiv i svestan“.

Osnovni podsticaj za stvaranje ovakvog sistema terapije za njegovog utemeljivača bili su problemi današnjeg vremena na koje treba upozoriti i odgovoriti. Prema Viktoru Franklu, gorući problem danas jeste nedostatak smisla. Već 1946. godine on u svojim publikacijama opisuje stanje pacijenata koji su se psihijatrima obraćali zbog osećaja besmislenosti. U kasnijim radovima Frankl navodi čitav niz istraživanja sprovedenih na različitim starosnim grupama, sa različitim problemima, uključujući tu i narkomaniju, alkoholizam, pokušaje samoubistva, pa i tzv. „krizu srednjih godina“. Rezultati istraživanja potvrdili su rastući osećaj besmislenosti života koji Frankl naziva „egzistencijalna praznina“. Ovo stanje rašireno je i u bogatim i u siromašnim zemljama, a osnovni simptomi su potištenost, agresivnost i zavisnost.

Analizirajući takvo stanje, on sintetizuje dva osnovna uzroka: odabir pogrešnih vrednosti i gubitak tradicionalnih vrednosti. U svojoj knjizi Nečujan vapaj za smislom kaže: „Predugo smo sanjali san iz koga se sada budimo: verovali smo da će sve biti u redu i da će ljudi postati srećni ukoliko unapredimo njihov društveno-ekonomski položaj. Istina je u tome da se, kako je popustila borba za opstanak, pojavilo pitanje: opstanak radi čega? Danas ima sve više ljudi koji imaju sve životne uslove, ali ne vide smisao za koji bi živeli“.

„Za razliku od drugih životinja, čoveku nije dato da pomoću poriva i nagona zna šta mu je činiti, a za razliku od čoveka pređašnjih vremena, tradicije i tradicionalne vrednosti više mu ne govore šta bi trebao da čini. Posledica? On čini ono što i drugi ljudi čine – što je konformizam – ili čini ono što drugi žele da čini – što je totalitarizam.“

Potreba za smislom, dakle, sve je izraženija pojava u današnjem vremenu. Neispunjena potreba za smislom može ugroziti psihičko zdravlje čoveka i uzrokovati devijantne oblike ponašanja, a zanemarivanjem ove potrebe društvo u celini narušava sopstveno zdravlje. Današnje društvo očigledno ne udovoljava potrebi za smislom jer su elementi egzistencijalne praznine vidljivi kod svih generacija. Ubrzan razvoj tehnologije omogućio je više slobodnog vremena, olakšao preživljavanje i obavljanje poslova, ali ljudi sve manje „imaju vremena“ da ispune slobodno vreme onim što vole. Nedostatak zdravog angažmana koji bi bio prirodan deo sistema obrazovanja i tako dostupan svim mladima, očigledan je. Tako su mladi prepušteni svemu što ponudi „tržište“, a statistike govore o sve većem broju samoubistava. Život u starosti takođe nije osiguran. Uglavnom zavisi od dobrote i imovinskog stanja porodice, a sâmo društvo ne pruža puno mogućnosti kako se stariji ne bi osetili „nepotrebnima“.
Međutim, iako današnje društvo predstavlja „otežavajuću okolnost“ u ispunjavanju potrebe za smislom, ono sâmo ipak nije jedini akter u ovakvom razvoju događaja. Izvor ove potrebe je sam čovek, pa bi se tako i rešenja trebala pronaći u ljudskom biću – individui.

Frankl polazi od osnovnog obeležja ljudske potrebe za smislom: „U vezi sa pitanjem da li sâm osećaj besmislenosti predstavlja duševnu bolest ili ne, Sigmund Frojd kaže u pismu princezi Bonaparte: ‘U trenutku kad se čovek zapita postoji li smisao i vrednost života, on je bolestan.’ Ipak, ja smatram da je to traženje smisla života pre dokaz ljudskosti nego odraz duševne bolesti. Čovek ne mora biti neurotična osoba da bi ga zanimalo pitanje smisla života, ali zato mora biti istinsko ljudsko biće… Vapaj za smislom predstavlja specifično ljudsku oznaku. Ni jednu drugu životinju, pa tako ni guske Konrada Lorenca, nikada nije brinulo pitanje postoji li ili ne postoji smisao života. Ali, čoveka jeste.“

„Ima pisaca koji tvrde da su smisao i vrednosti ‘ništa drugo nego obrambeni mehanizmi i reakcijske formacije i sublimacije’. Ali što se mene tiče, ne bih hteo da živim samo zarad svojih ‘obrambenih mehanizama’, niti bih hteo da umrem zarad svojih ‘reakcijskih oblika’: pa čovek je sposoban da živi, čak i da umre za svoje ideale i vrednosti.“

Dakle, potreba za smislom i traženje smisla jeste nešto prirodno u čoveku. Ljudsko biće tako izražava svoju humanost i zato „čovek uvek nastoji da dosegne smisao i uvek ponovo započinje potragu za njim“.

Međutim, potreba za smislom nije samo prirodna čoveku, već je ona njegova primarna motivaciona snaga: „Samo je onaj čovek koji nađe traženi smisao spreman da pati i da se žrtvuje radi tog smisla, spreman je da položi i sopstveni život ako je potrebno. Sa druge strane, ako smisao ne postoji, čovek je sklon sebi da oduzme život i spreman je to da učini čak kad su zadovoljene sve ostale njegove potrebe“.

Ovog unutrašnjeg pokretača čoveka Frankl naziva voljom za smislom. On ne predstavlja projekciju trenutnih želja, nego podsticaj koji dolazi iz onog najuzvišenijeg u čoveku. Frankl razlikuje čovekovu duhovnu i psihofizičku dimenziju i s obzirom na to govori o višim i nižim potrebama ljudskog bića. Dok su niže potrebe u vezi sa psihofizičkim preživljavanjem i stvaranjem pogodnih materijalnih uslova, volja za smislom je odraz duhovnog, viša potreba koja čoveku nalaže ostvarenje određene vrednosti, nečega što treba ispuniti upravo on sam.

Ova potreba se javlja u svim okolnostima. Podsticaj na traženje smisla mogu dati stabilne životne okolnosti:

„Asistent na Harvardskom univerzitetu pokazao je da je među diplomiranim studentima koji su nastavili da vode sasvim uspešan i naizgled srećan život, bio velik postotak onih koji su se žalili na osećaj ništavnosti, pitajući se čemu sav njihov uspeh služi“.

Ali i okolnosti gde je psihofizička egzistencija ugrožena takođe izazivaju istu potrebu: „Uzmimo samo takve situacije koje se susreću u logorima smrti ili jednostavno one na samrtnoj postelji: ko će poreći da u takvim prilikama upravo nezaustavljivo navire žeđ za smislom, štaviše, za konačnim smislom? Takve su misli same po sebi razumljive u trenutku kad nam se približava smrt. Teže bismo razumeli ono što se za vreme rata dogodilo u getu Terezin: transport oko hiljadu mladih ljudi trebao je po rasporedu da krene sledećeg jutra. Ujutro se otkrilo da je preko noći opljačkana biblioteka u getu. Svaki od tih mladića – koji su bili osuđeni na smrt u koncentracionom logoru u Aušvicu – uzeo je po nekoliko knjiga svog najdražeg pesnika, romanopisca ili naučnika i sakrio ih u svoje torbe“.

Ne samo u svim situacijama, nego je i svakom pojedincu smisao dostupan. Ovu tvrdnju Frankl potkrepljuje istraživanjem čitavog niza autora koji su empirijskim putem, testovima i statistikom, dokazali da je traženje i nalaženje smisla moguće svakom čoveku: „…bez obzira na pol i godine starosti, koeficijent inteligencije ili stepen obrazovanja, bez obzira na okolinu u kojoj živi ili na vrstu karaktera, ili bez obzira na to da li je dotična osoba vernik ili to nije, a ako ipak jeste, onda bez obzira na to kojoj veri pripada“.

Ovu sposobnost čoveka da nađe traženi smisao u svim uslovima Frankl naziva samotranscendencijom: „Biti čovek znači uvek biti ka nečemu usmeren, biti ustremljen na nešto ili na nekog drugog: na smisao koji valja ispuniti ili na susret sa drugim čovekom, na neki razlog koji treba udovoljiti ili na voljenu osobu“.

Sposobnost samotranscendencije jeste sposobnost čoveka da zaboravi na sebe i posveti se nečemu što nije on sam. Kroz predanost nečemu izvan sebe, čovek nadilazi situaciju u kojoj se nalazi jer njegova svest nije usmerena na njega samog i na okolnosti kojima je podvrgnut. Imajući pred sobom nešto što mu je na neki način važnije od sopstvenog trenutnog stanja, tada to dobija dimenziju smisla. Nadrastanje sopstvenog okvira, sopstvenih strahova i teskoba, daje čoveku mogućnost da nešto i učini u vezi sa situacijom sa kojom se suočava, da promeni sebe ili da promeni stvarnost ako treba. Tako ljudsko biće uspeva da izrazi sopstvene, najčešće i njemu samom skrivene potencijale.

Međutim, samotranscendencija je rezultat svesnog procesa i u vezi je sa ljudskom slobodom: „Čovek nije oslobođen uslova koji mu se postavljaju. Ipak, slobodan je da zauzme stav u odnosu na njih. Uslovi ga ne uslovljavaju u potpunosti. Od njega zavisi da li hoće ili neće da podlegne uslovima i da se preda“.

Međutim, sloboda je samo polovina istine jer: „Sloboda može da se izrodi u puku samovolju ukoliko se ne živi u smislu odgovornosti. Zato bih želeo da poručim – neka se Kipu slobode na Istočnoj obali pridruži i Kip odgovornosti na Zapadnoj obali“.

„Životu nikada ne nedostaje smisla“, kaže Frankl. Potencijalni smisao postoji u svakoj situaciji: u poslu, u ljubavi, u bolesti, u beznadnim situacijama kada se suočimo sa sudbinom koja se ne može promeniti. Ipak, svaki čovek mora da ga pronađe i otkrije sam. Smisao je za svakog čoveka jedinstven, a da bi bio ostvaren, svako mora preuzeti onu odgovornost koju taj smisao zahteva. Svaka situacija istovremeno je prilika i izazov čoveku da u njoj sudeluje birajući svoje postupke tako da iza njih može stajati kao ljudsko biće.

Svoja razmišljanja o životu Frankl ne iznosi samo na osnovu obrazovanja i bogate lekarske prakse. Svoju uverenost u bezuslovni smisao života crpi i iz sopstvenog životnog iskustva: tri preživljene godine u koncentracionim logorima Aušvic i Dahau u kojima je izgubio gotovo celu porodicu. Po povratku piše knjigu Život uvek ima smisla (Ein Psychologe erlebt das Konzentrationslager). Ipak, ovaj rad ne piše kao naučnik. „Broj 119104“ želeo je da prenese ono što je naučio: „Ko od nas preživelih logoraša ne bi znao da pripoveda o ljudima koji su obilazili zborišta i barake, deleći ovde dobru reč, onde svoj poslednji komadić hleba? Ako ih je i bilo malo, oni ipak pružaju dokaz da se čoveku može oduzeti sve – osim jednoga: temeljne ljudske slobode da u svim okolnostima izabere svoje držanje, da prihvati sopstveni put. A izabirati se moralo neprestano!“

„Način kojim čovek prihvata svoju neotklonjivu sudbinu i sve patnje što ih ona sa sobom donosi, način kojim uzima na leđa ‘svoj krst’, pruža mu mnoge mogućnosti – pa i u najtežim okolnostima i do poslednjeg njegovog daha – da svom životu prida dublji smisao. I na osnovu toga on jeste ili nije ‘svoje patnje dostojan.“

„Ovde je potrebna temeljna promena u postavljanju pitanja o smislu života: moramo naučiti i očajnike učiti, da zaista nije važno šta mi od života očekujemo, nego je, naprotiv, važno šta od nas očekuje život! Filozofskim jezikom moglo bi se reći da se ovde radi o svojevrsnom kopernikanskom obrtu: naime, da više ne pitamo za smisao života, nego da sebe doživljavamo kao da smo pitani, kao one kojima život svakog dana i svakog trenutka postavlja pitanja na koja nam valja odgovoriti i to ne mozganjem i retorikom, nego svojim delovanjem i pravim ponašanjem. Živeti, na kraju krajeva, znači: biti odgovoran za davanje pravih odgovora na životna pitanja, za ispunjavanje zadataka što ih od svakog pojedinca život traži.“

„Život, dakle, ima smisla i zadržava ga do kraja. Ali od neuporedivog je značaja za život svakog pojedinca – da se tom smislu preda.“

„I pitam se, ne bi li se sve to dalo proširiti dalje od pojedinačnog ljudskog života i primenilo na produženje života čovečanstva u celosti; nije li možda istina da i čovečanstvo ima svoju šansu da preživi atomsko doba – jedino ako se ljudi i svi narodi okupe na zajedničkim zadacima, u zajedničkoj volji za zajedničkim smislom?“

A Frankl, naučnik, na to odgovara: „Ne znam odgovor na to pitanje. Bio bih zadovoljan da znam jesam li postavio pravo pitanje“.

Autor: Ana Jončić

 

Izvori fotografija:

Pixabay | File: climbing-to-the-top-g39f5565af_1280

Wikimedia Commons | Attribution: Prof. Dr. Franz Vesely, CC BY-SA 3.0 DE | File:  218px-Viktor_Frankl2

Pexels | File:pexels-pixabay-33535

Pexels | File:pexels-pixabay-301599

Pexels | File:pexels-pixabay-209756

Wikipedia | File: Trotydem Ja zum Leben sagen (Viktor Frankl novel)cover.jpg, User: GrahamHardy (talk | contribs)