Kulturno udruženje Nova Akropola Beograd
Nova Akropola | Zdravlje počinje u glavi - Nova Akropola
3809
post-template-default,single,single-post,postid-3809,single-format-standard,ajax_updown_fade,page_not_loaded

Zdravlje počinje u glavi

Objavio akropola u Praktična filozofija, Članci

Razgovor s dr Patricijom Vinkler-Pajer (Patricia Winkler-Payer)

Medicina je umeće koje će opstati do sudnjeg dana. Pa čak i kad bi izumrli svi lekari, lekovi bi i dalje večno postojali i zanavek bi se rađali novi iscelitelji. Dobro zapamtite da postoji Neko ko ih stalno iznova podučava; Onaj ko je izumio umeće lečenja, Onaj kome pripada sva slava, jer Taj je stvorio i lekara.

Paracelzus

Dr med. Patricija Vinkler-Pajer poreklom je iz Klagenfurta, a studije medicine završila je u Gracu. Od 1999. godine vodi ordinaciju opšte medicine čiji se rad temelji na integralnoj medicini, s težištem na dijagnostici i terapiji prema F. X. Majeru (Franz Xaver Mayr), lečenju psihosomatskih bolesti, terapiji Bahovim kapima, kao i na preventivnoj medicini te medikamentoznoj terapiji. Široj javnosti poznata je prvenstveno kroz dugogodišnje održavanje medicinsko-filozofskih predavanja i seminara te po popularno-naučnim knjigama i člancima.

medjas

 

Dr Vinkler, često slušamo o „novoj” medicini. Šta se pod tim tačno podrazumeva i koje su njene razlike u odnosu na „staru” medicinu?

paracelzijus

„Nova medicina” је sinteza svega pouzdanog u umeću lečenja. Obuhvata ne samo najmodernija medicinska saznanja, nego i tradicionalne medicinske sisteme. Bitna razlika ne sastoji se u korištenim metodama, već u celovitom pogledu na čoveka i u poimanju zdravlja i bolesti. Ta tzv. „nova” medicina trenutno je više vizija nego stvarnost, ali vizija koja ipak počinje da se ostvaruje. To je vizija suživota pojedinih medicinskih metoda koje se ne isključuju već jedna drugu nadopunjuju. Stoga lično ne volim izraz alternativna medicina, jer se nameće pitanje – alternativa čemu? Ovde se ne radi o „ili/ili” nego o različitim putevima koji obuhvataju „i jedno i drugo” u smislu jedne integralne medicine.

medjas

 

Kako bi se takva vizija ostvarila, potrebni su i neki uzori. Imate li i Vi takve uzore?
Preko je potrebno da svaki lekar ima bogato iskustvo; on ne bi trebao da uči samo iz onoga šta piše u knjigama, već bi njegova knjiga trebali da budu njegovi bolesnici jer ga oni neće odvesti na pogrešan put.
 
…Svakodnevno učite bez prestanka, tražite i posmatrajte s marom; nemojte ništa prezirati i nemojte samima sebi lakoumno pridavati odviše poverenja u sopstvenu veštinu. Ne budite oholi onde gde ne možete ništa učiniti i nemojte se odmah smatrati majstorom jer to nikome nije olako dano. Učite i od iskusnih ljudi, jer ko je taj ko zna sve? Ko to može biti svuda i znati mesto svih stvari? Stoga se dajte na put i idite za stvarima, istražujte…


Paracelzus

Imam ih nekoliko. Za mene je veliki uzor Paracelzus zbog njegove nepokolebljive ljubavi prema ljudima koji pate. Ta ljubav je takođe pokretala njegovo istraživanje i lečenje. Paracelzus je rekao: „Najveći lek je ljubav”, te: „Lekar mora da doživljava pacijenta poput svog bračnog druga”, odnosno, lekaru pacijent mora da bude jednako prisutan u svesti kao da mu je najvažnija osoba.

lekovito bilje

Život engleskog lekara Edvarda Baha (Edward Bach) deluje mi kao nastavak Paracelzusovog života, a njegov celovit, prirodan način lečenja na mene je ostavio snažan utisak. Zdravlje i bolest, po njegovom mišljenju, počinju u glavi, stoga preventivno delovanje treba započeti na području duše. Ne sme se čekati da „tuga razboli”, kako kaže Viktor Frankl. Zbog toga Bah ne uzima u obzir samo fizičke simptome bolesti, već i duševnu neravnotežu, odnosno neprimerene reakcije i traži mogućnost samoizlečenja pacijenta, koja se pomoću biljnog leka aktivira i podstiče. Njegov put lečenja nije suzbijanje negativnog, nego buđenje onog pozitivnog.

Dr F. X. Majer mi je uzor zbog stvaranja promišljenog, primenljivog i izvanredno delotvornog medicinskog sistema koji se uvek obraća zdravima. Njegova dijagnostika i terapija danas su priznate kao komplementarne medicinske metode.

medjas

 

To zvuči neobično jer se danas, u opštem smislu, medicina i filozofija ne povezuju, a ako se to i čini, onda samo s jednog vrlo teoretskog gledišta. Koju ulogu treba imati filozofija u medicini?
Na visokim školama lekar ne uči i ne saznaje sve ono što bi trebao da ume, pa bi s vremena na vreme morao da pohađa škole kod starih baba, Roma, skitnica kao i kod razne seoske čeljadi i sličnih priprostih ljudi i od njih da uči, jer ti ljudi imaju više znanja o takvim stvarima od svih visokih škola.

Paracelzus

Ljudi dolaze k meni uglavnom kad se nađu u životnoj krizi, bez obzira manifestuje li se ona fizički ili duševno. Kad se suočim s patnjom, filozofija mi pomaže da sačuvam svoju unutrašnju osu i da bolje shvatim bolesnika u celosti. Lekar ne sme da se odrekne filozofije kao oslonca, jer kroz razumevanje raste naklonost prema ljudima, a ta empatija olakšava proces lečenja. Filozofija isto tako pomaže u stvaranju tolerantnijeg stava prema drugim oblicima lečenja, što nažalost nije uvek slučaj.

medjas

 

Kakav zadatak ima pacijent u novoj medicini?

On treba nastojati da shvati poruku koja stoji iza bolesti. Pritom treba zadržati pravu meru. Iza jednodnevne prehlade ne stoji duboki duševni problem. Treba početi od najrealnije tačke. Ako neko dete, primera radi, pati od bolova u stomaku, treba prvo razjasniti nije li pojelo sve i svašta, a tek onda istraživati podnošljivost hrane, upalu bubrega, stres u školi ili strah od rastanka roditelja.

Danas u medicini proživljavamo ekstreme: ili se u obzir uzima samo telo ili samo psiha. Međutim, potrebno je uključiti sve nivoe istovremeno, jer čovek se ne sastoji isključivo od tela ili psihe; svaki deo je bitan. Takođe je potrebno uzeti u obzir različite manifestacije života, od čoveka kao „mikrokosmosa”, preko socijalnog okruženja kao „mezokozmosa”, do uključenosti čoveka u „makrokosmos”, dakle u duhovnu dimenziju, u traženje smisla života i usmerenja.

 

Ima li to veze s pojmom Paracelzusovog „unutrašnjeg lekara”?
Svako izlečenje mora doći iz snage srca; samo ta snaga kadra je da odagna sve bolesti. Zato dobro zapamtite: besmisleno je delovati protiv srca. Srce želi da otera bolesti, pa zašto ih onda terate prema njemu?

Paracelzus

Unutrašnji lekar je princip životne snage, vitalnosti, želje za životom koja se nalazi u svakom čoveku. Spoljašnji lekar trebao bi da sarađuje s ovim unutrašnjim lekarom, da zajedno s pacijentom traži put ozdravljenja i da mu ne propisuje lek odmah. Kada se aktiviraju mehanizmi samoobnove tela pomoću dijete ili akupunkture, na primer, i kada čovek vidi kako se telo leči samo od sebe, tada počinje da ceni tog unutrašnjeg lekara.

medjas

 

Sa gledišta nove medicine bolest je za pojedinca jedna vrsta „pomoći u razvoju”. Imate li i Vi vlastita iskustva s bolestima u smislu „lekara kao pacijenta”?

Tradicionalno gledajući, lekar sme da leči samo ono što je već proživeo. Pojam „lekara koji pati” ima mnogo smisla i meni je dobro poznat, jer lekar potpuno drugačije pristupa onome što je sam proživeo. Uzmimo, na primer, ekstremnu dijetu. Lekar koji nikada nije gladovao ne zna kakav je to izazov za pacijenta. Bez iskustva – naravno do određene granice, jer ne može se svaka bolest proživeti – nema ni moralnog autoriteta ni sposobnosti saosećanja.

 

Različite metode istočne medicine, kao na primer Ajurveda, kineska medicina, različite metode masaže itd., sve su rasprostranjenije na Zapadu. Smatrate li da ima smisla da naše društvo preuzima te metode koje su nastale pre više vekova?
Lekar je samo sluga prirode, a ne njen gospodar. Medicini dakle dolikuje da sledi volju prirode.

Paracelzus

Većim delom ti sistemi su vrlo zanimljivi jer imaju celovit pristup i prilagođeni su pojedincu. Te metode postaju međutim upitne i kontraproduktivne kada se preuzmu samo njihove tehnike, a ne i postojeći, celoviti koncepti koji im prethode. Tada, naravno, ni one nisu tako delotvorne. Ali, polazimo li od jedne celovite osnove, naći ćemo ozdravljenje i pomoću klasičnih medicinskih metoda. Očekivati čuda samo od tehnika ne pomaže ni na Zapadu ni na Istoku.

medjas

 

Šta može pacijent da očekuje kada dođe u Vašu ordinaciju?

Može očekivati da će biti prihvaćen kao ljudsko biće i da će se pokušati dopreti do korena uzroka njegovog stanja, da se neće ostati na površinskim simptomima. Očekuju ga brojne informacije, razgovor, biće mu posvećeno vreme i pažnja. Od pacijenata često čujem da se u ordinaciji dobro osećaju, da primećuju mirnu i harmoničnu atmosferu i da imaju osećaj da ih je neko saslušao. Ne sme da nedostaje ni određena količina humora, jer kako kaže Edvard Bah, tokom terapije treba se bar jednom nasmejati, inače ona ništa ne vredi. Posebno se u našem delovanju staramo oko prevencije i provere vitalnosti u cilju očuvanja zdravlja uz sprovođenje terapije prirodnim lekovima.

 

Kako Vi sami brinete za vlastito zdravlje?

setnja kraj reke

Radujem se životu, no pre svega pazim da u svemu imam zdravu meru, od prehrane do rada i slobodnog vremena. Mislim da sam pronašla ono što mi pomaže da se dobro osećam, kao što su, na primer, ikebana, ples, blizina vode i skladni društveni odnosi. Konkretno, svakodnevno kroz ishranu unosim antioksidanse na bazi voća i povrća, pijem mnogo vode i svake godine provodim terapiju F. X. Majerа. Da bih se dobro osećala, deo osnovnog programa za mene predstavlja i redovna duhovna hrana.

medjas

 

Uvek naglašavate važnost veze lekara i pacijenta. Koje je Vaše najdirljivije iskustvo s pacijentom?

Bilo ih je mnogo i često se borim sa suzama. Obično su to male stvari koje u sebi imaju nešto dirljivo, na primer, kada pacijent kaže da oseća da je shvaćen, kada uspešno primeni neki savet. Sećam se petnaestogodišnjeg legasteničara koji je zbog svojih velikih fizičkih problema hteo da prekine školovanje. Tri nedelje nakon završenog tretmana došao je ponovo i rekao da je dobro prihvatio podsticaje. Njegova majka smatra da se potpuno promenio. Od bojažljivog samotnjaka za kratko vreme postao je čovek koji blista i čak se prijavio na kurs plesa. To me jako dirnulo.

 

Kao lekarka Vi se naravno bavite bolestima pojedinaca. Šta biste vi naveli kao najveću patnju našeg društva?

Patnju zbog nedostatka smisla, patnju zbog besmislenog života, iz čega mnogo toga proizilazi. Nema usmerenja, ciljeva, ideala koji bi pomogli da se ovlada životom i razviju skrivene snage koje tinjaju u svakom od nas. Bolest u tom smislu može da bude putokaz.

 

Kako s filozofskog stanovišta vidite ulogu lekara u društvu?

Lekar treba da pazi da zadrži pravu meru. On treba da bude saputnik u teškim životnim situacijama, ali i prilikom smrti, odnosno, rađanja u različitim svetovima.

  

medjas

 

Autor: Beatris Vajnelt (Beatrice Weinelt)
Iz časopisa „Abenteuer Philosophie“

14 Dec 2015