Kada zdrav razum i znanje iščeznu iz vidokruga svakodnevnog života, tada se takozvano „javno mnjenje” postavlja za nepogrešivog sudiju svega što se radi i govori. Međutim, javno mnjenje nije ni mudro ni razumno, i to ne zato što nema mogućnosti da to bude, već zato što nije bitno da li jeste. Umesto toga, nastoji se njime manipulisati, čime postaje promenjivo koliko i sama moda. Svakodnevna stvarnost nam pokazuje javno mnjenje koje se kreće između dve večite krajnosti: kritike i pohvale, idući od jedne do druge poput neumornog klatna. A ovo klatno je toliko strašno da pohvala podrazumeva mogućnost života i rada, dok je kritika nešto poput nadgrobne ploče u koju se niko ne usuđuje da pogleda.
Presuda ovog sudije-mnenja smatra se konačnom, do te mere da najpoželjnija postaje opuštenost, inercija u kojoj nas niko niti voli niti mrzi, ali ni ne gleda u nas. Bez obzira na to, kritike i pohvale su znak pokreta, dok je anonimnost opuštenosti znak statičnosti. Ako ništa ne radimo, ništa ni ne rizikujemo, a posledično ni ne ulazimo u igru krajnosti koja nas čini prihvaćenima ili odbačenima. Ako delujemo, moramo prihvatiti kao logično i prirodno da će biti onih koji su zadovoljni našim delovanjem i onih koji to nisu, a da se zbog toga ne osećamo primorani da se zaustavimo, jer čoveka koji je uveren u nužnost delovanja ne zanimaju ni kritike ni pohvale; jedino mu je važno da izvrši svoju dužnost nezavisno od onoga što moda javnog mnjenja misli o dužnosti. Istorija nam u svojoj konstantnoj promeni pokazuje da se paralelno sa njenim ciklusima menjanju i ljudski interesi: ponekad su dužnost i čast važniji od ičeg drugog, a ponekad ovi principi ostaju pomračeni hedonizmom i materijalizmom koji ne žele duboku obavezu prema unutrašnjem čoveku, ni prema Istoriji, ni prema Bogu. Upravo ovde ulazi u igru „javno mnjenje“ i njegove prevrtljive mode. I upravo ovde boravi rizik da se čovek izgubi u praznim spekulacijama dok iščekuje aplauze koji nikada neće stići i dok gubi dobre prilike da dela u životu na koristan i efikasan način. Važno je delati, odrediti se, u mnogim prilikama ući u rizik da pogrešimo, ali uložiti ljudsku energiju u aktivnu službu sebi, drugim ljudima i, ukratko, Bogu. Ako nas hvale, dobro je; ako nas ne hvale, takođe je dobro; a ako nas kritikuju, jednako je dobro.
Kao što Sunce ne prestaje da sija, a more da udara o obalu, jednako neizbežno, mimo pukih mišljenja, čovek idealista mora ispuniti Sudbinu, dajući mesta glasu svoje stare i duboke svesti umesto promenljivim kratkotrajnim verzijama. „Da bi duša mogla čuti, čovek mora postati gluv i na buku i na šapat, i na riku slonova i na srebrnasto zujanje zlatnog svica.“ (Knjiga Zlatnih Pravila, Tibet)
Autor: Delija Steinberg Guzman, iz knjige Svakodnevni heroj (El héroe cotidiano) uz dozvolu autora ustupljeno sajtu www.nova-akropola.rs.
Izvori fotografija:
Wikimedia Commons | File Upload Bot (Eloquence)| File: William Hogarth 004.jpg
Pexels | File: pexels-karolina-grabowska-8547775