Kada zdrav razum i znanje nestanu iz svakodnevnog života, takozvano „javno mnjenje” postavlja se za nepogrešivog sudiju svega što se radi i govori.
Međutim, javno mnjenje nije ni mudro ni razborito, i to ne zato što nema mogućnosti da to bude, već zato što nikome nije stalo da takvo postane. Štaviše, manipuliše se njime, čime postaje promenljivo poput same mode.
Svakodnevna stvarnost pokazuje kako se javno mnjenje kreće između dve večite krajnosti: kritike i pohvale, neumorno prelazeći s jedne na drugu stranu poput klatna. A to klatno je toliko zastrašujuće da pohvala znači mogućnost života i rada, dok kritika postaje nalik nadgrobnoj ploči pred kojom se niko ne usuđuje da podigne pogled.
Presuda ovog sudije-mnjenja smatra se konačnom do te mere da najpoželjniji postaje mir, inercija u kojoj nas niko niti voli niti mrzi, ali se ni ne obazire na nas.
Ipak, kritike i pohvale su znak kretanja, dok je anonimni mir znak statičnosti. Ako ništa ne radimo, ništa ni ne rizikujemo, a time ni ne ulazimo u igru krajnosti u kojoj bivamo prihvaćeni ili odbačeni. Ako delamo, moramo prihvatiti kao logično i prirodno da će biti onih koji se slažu s našim postupcima i onih koji se ne slažu, ali to ne znači da treba da se zaustavimo. Jer čoveka koji je uveren u nužnost delovanja ne zanimaju ni kritike ni pohvale; važno mu je jedino da izvrši svoju dužnost, bez obzira na to šta moda javnog mnjenja o tome misli.
Istorija nam u svom stalnom kretanju pokazuje da se i ljudski interesi menjaju u skladu s njenim ciklusima. Ponekad su dužnost i čast važniji od svega, a ponekad su ovi principi zasenjeni hedonizmom i materijalizmom koje ne zanima obaveza prema unutrašnjem čoveku, istoriji i Bogu. Ovde na scenu stupaju „javno mnjenje“ i njegove prolazne mode. Upravo tu vreba opasnost da se čovek izgubi u praznim spekulacijama, iščekujući aplauze do kojih nikad neće doći, dok istovremeno propušta dragocene prilike da bude koristan i delotvoran u životu.
Važno je delati, odrediti se, rizikovati da pogrešimo, usmeravajući svoju energiju u aktivno služenje sebi, drugima i, u krajnjoj liniji, Bogu. Ako nas hvale, dobro je; ako nas ne hvale, takođe je dobro; a ako nas kritikuju, opet je dobro.
Baš kao što Sunce ne prestaje da sija, a more da udara o obalu, jednako neumoljivo, čovek idealista mora da ispuni svoju Sudbinu, slušajući glas svoje stare i duboke savesti, a ne puka mišljenja – promenljive i prolazne interpretacije trenutka.
Da bi duša mogla da čuje, čovek mora da postane gluv i na buku i na šapat, i na riku slonova i na srebrnasto zujanje zlatnog svica. (Knjiga Zlatnih Pravila, Tibet)
Autor: Delija Steinberg Guzman, iz knjige Svakodnevni heroj (El héroe cotidiano) uz dozvolu autora ustupljeno sajtu www.nova-akropola.rs.
Izvori fotografija:
Wikimedia Commons | File Upload Bot (Eloquence)| File: William Hogarth 004.jpg
Pexels | File: pexels-karolina-grabowska-8547775
