Problem straha nije nov među ljudima.
Prošlo je već više godina – možda više nego što se usuđujemo i računati – otkako je čovek izgubio poverenje u samoga sebe, u svoju sudbinu, a time i u sudbinu čovečanstva.
Istorija mu izgleda potpuno strano i ne oseća se njenim graditeljem, već njenom žrtvom. Vreme više nije element nade koji nam omogućava da odvažno krenemo napred s obnovljenim snovima i uz kontinuirani rad. Ono je sada postalo smrtonosno oružje koje uništava ljude i civilizacije, koje sve nagriza bez ikakve mogućnosti oporavka.
Posledice su bile očekivane i osećamo ih u većoj ili manjoj meri.
Izgubili smo sposobnost komunikacije, i to usred doba komunikacije. Niko nema poverenja ni u koga, niko se ne usuđuje da kaže istinu o onom što oseća i misli, a pogotovo niko ne želi da prizna da ponekad nije baš siguran u to što misli i oseća… Danas sve odiše prividnom sigurnošću onoga ko laže, ko se pretvara kako bi sakrio svoj nedostatak unutrašnje i spoljašnje vere.
Zato izbija strah. Strah od istine, strah od obaveze, strah od predanosti, strah da će nas drugi povrediti, čak i strah od naših nepoznatih reakcija.
Zbog straha se više ne izgovaraju svete reči. Zbog straha se više ne rađa zdravo prijateljstvo. Zbog straha umiru najbolji ideali, jer niko ne želi da se založi za njih. Zbog straha se ne usuđujemo da pogledamo druge u oči; strah boji besmislom i neodlučnošću naše fizičke pokrete, strah izgovara dvosmislene i prazne reči koje ni na šta ne obavezuju i koje dopuštaju da se od svega pobegne…
Ovom strahu od svakodnevnog života pridružio se sada još jedan veći: strah od istorijskih ciklusa. Rođendani su gotovo zloslutan znak; početak nove decenije doneće sigurno nove nevolje i komplikacije; približavanje sledećeg milenijuma je, nema sumnje, znak katastrofičnog kraja… I sve to dodatno umanjuje čovekovu unutrašnju dimenziju.
Dakle, vreme je da se zauzme suprotan stav. Strah je sinonim za slabost i nedostatak poverenja. Zato je neophodno obnoviti odvažnost: upoznati samog sebe i druge ljude; uneti mentalnu jasnoću i vratiti se Bogu i istinama sadržanim u prirodi.
Ne treba da nas plaše nove godine, niti nove decenije. Ni sve zvezdane konstelacije zajedno ne mogu da pomere čvrstu volju čoveka koji u sebi oseća vatru beskonačnog života.
Mi nismo slučajnost izgubljena u prostoru. Deo smo bogatog lanca uzročnosti koji polazi od Boga.
Pokušaj da posmatraš stvari na ovaj način i izgubićeš strah.
Prihvati ovaj novi način gledanja i bićeš Novi Čovek.
Autor: Delija Steinberg Guzman, iz knjige Svakodnevni heroj (El héroe cotidiano), Madrid, 1996, uz dozvolu autora ustupljeno sajtu www.nova-akropola.rs.
Izvori fotografija:
Pixabay |File: person-mountain-top-achieve-1245959/
Pixabay |File: man-thinking-thoughts-sculpture-2546791/