Zaboravljeni jezik simbola

Sasvim je sigurno da nema čoveka koji bi za sebe mogao da kaže da nikada ništa nije zaboravio. Zaboraviti nešto nije teško, ali je ponekad teško prihvatiti posledice koje iza toga slede, ako smo ih svesni. Može da se zaboravi kišobran u autobusu, meso u pećnici, formula na ispitu, važan sastanak. Čovek može da zaboravi na svoju ili tuđu bol, na sopstvene ili tuđe osećaje i proživljavanja, na sopstvene ili tuđe želje i potrebe, na sopstvene ili tuđe mogućnosti. On može da zaboravi da nešto postoji, da se nešto događa, da se nešto rađa ili da nešto umire. Gotovo u svim slučajevima, zaboraviti obično znači ne obratiti pažnju. A to je tek početak duže ili kraće lančane reakcije uzroka i posledica, čiji su tragovi u čovekovom životu ponekad neznatni, a ponekad toliko duboki da zahtevaju i izazivaju korenita preispitivanja i korenite promene.

Ne želimo da zamaramo čitaoca dugim objašnjenjima raznih formi i aspekata psihologije zaboravljanja. Hteli bismo da skrenemo pažnju na jednu važnu činjenicu u vezi sa ovim procesom i time objasnimo razloge koji su nas podstakli da izaberemo upravo ovu temu, a ne neku drugu. Jer, zaboraviti običan kišobran u autobusu nije velika šteta. Ako ga i ne nađemo, kišobran se lako može zameniti drugim. Od njega ne zavisi hoće li čovekov život imati više ili manje smisla, hoće li biti prazan ili ispunjen, srećniji ili nesrećniji. Bez njega ili s njim, za čoveka se ništa bitno ne menja. Međutim, u svetu oko nas postoje vrednosti toliko bogate sadržajem i toliko duboke da bi tim svojim svojstvima mogle da budu od neprocenjive važnosti svakom čoveku, igrajući u njegovom životu važnu i nezamenljivu ulogu pokretača, inspiracije, smisla i oslonca, bez kojih se ne može.

Jedna od mnogobrojnih vrednosti za koju nam se čini da zaslužuje da bude  vraćena u život iz „SVETA ZABORAVLJENOG“, upravo su simboli. Život svakog čoveka ispunjen je simbolima. Svesno ili nesvesno, shvatajući ili ne, on svim stvarima, događajima i formama sa kojima se susreće, pridaje određeno značenje koje se često zadržava u granicama konkretne, opipljive stvarnosti, ali je ipak u većini slučajeva i nadilazi. Vrlo često predmet, pojava ili biće iz njegove okoline prestaju da budu„konkretna i realna stvar za sebe“, već postaju „simboli“, amblemi ili znakovi drugih sadržaja, proživljavanja, osećaja i spoznaja, za čoveka jednako važnih.

Simboli nas prate u snu i na javi, u komunikaciji sa drugim ljudima, u svemu što su stvorili čovek i priroda, u našim pokušajima da izrazimo sebe kroz misli, osećaje, reči i delovanje. Oni se javljaju uvek kada te reči, misli, osećaji i dela ili teme kroz koje pokušavamo da nešto prenesemo, prestaju da budu dovoljni. Javljaju se uvek kada se pokušava izreći neizrecivo, objasniti neobjašnjivo, pojednostavniti složeno, postaviti u određene forme ono što po svojoj prirodi nema granica, a kalupe ne trpi. Javljaju se u situacijama kada su sve mogućnosti iskorišćene, a drugih nema, kada ništa drugo ne ostaje osim slutnje, kada je potrebno prodreti u prošlost i budućnost, u vidljivo i nevidljivo, u opipljivo i neopipljivo, u veliko i malo, a ne zna se kako. Jer kao što kaže K. G. Jung: „Simbol ništa ne skriva, ne objašnjava, on upućuje sa one strane samog sebe, prema značenju koje je u onostranom, nepojmljivo, naslućeno, koje nijedna reč jezika koji govorimo ne bi mogla da izrazi… Simbol je proizvod prirode“. (Problemi duše našeg doba). „U svetu bez simbolike ne bi se moglo disati. Smesta bi se prouzrokovala duhovna smrt čoveka“  – kaže Ž. Ševalije  (Rečnik simbola).

Šta je to što čini simbol tihim svedokom postojanja čoveka, prirode i svemira? Šta je to što ga čini posrednikom i glavnim nosiocem komunikacije čoveka sa prirodom, čoveka sa drugim ljudima, čoveka sa istorijom, prošlošću, sadašnjošću i budućnošću, čoveka sa samim sobom? Šta je to u njemu što spaja dimenzije, prostore, vremena, suprotnosti? Šta tera mnogobrojne filozofe, psihologe, antropologe, etnologe, umetnike, istraživače iz područja tradicija, kulture, religija i umetnosti, da mu pridaju takva svojstva, od kojih su gore pomenuta samo neka? U naslovu smo pomenuli zaboravljeni jezik simbola. Ako je sada zaboravljen, znači li to da je postojalo vreme ili vremena u kojima to nije bio? Pokušajmo da odgovorimo na neka od ovih pitanja.

SIMBOL – SAMO ZNAK ILI NEŠTO VIŠE?

„Danju i noću, dok govorimo, dok se izražavamo pokretima ili sanjamo, služimo se, primećujući to ili ne, simbolima. Oni oblikuju naše želje, podstiču nas na kakvo delo, upravljaju našim postupcima, začetak su naših uspeha i neuspeha… Sve duhovne nauke, sve umetnosti i sve umetničke tehnike susreću na svom putu simbole. One moraju da udruže snage da bi odgonetnule zagonetke simbola; moraju da se ujedine da bi pokrenule energiju zbijenu u njima. Premalo je reći da živimo u svetu simbola. Svet simbola živi u nama…“ (Ž. Ševalije: Rečnik simbola).

Šta je zapravo simbol?

Kad jedna fabrika proizvodi novu riblju konzervu i stavlja na nju lik Neptuna sa trozupcem, može li se reći da Neptun u tom slučaju ima svojstvo simbola? Da li se krila na kapi pilota ili labud na kutiji deterdženta za pranje rublja takođe mogu nazvati simbolima? Stručnjaci u ovoj materiji rekli bi – ne! Zbog čega onda taj isti Neptun, pojavljujući se u nekom mitu, dobija svojstvo i ulogu simbola? Zbog čega tada krila ili labud iz legende, bajke, priče ili običnog čovekovog sna, postaju simboli, a na kapi pilota ili na kutiji deterdženta tu funkciju gube? Kakva je razlika između pomenutih slučajeva? Šta je to što čini da u određenim slučajevima iste forme, predmeti, situacije, osećaji i radnje mogu da postanu simboli u najdubljem smislu reči, dok se u drugim slučajevima svode samo na oznake za novi deterdžent, novu marku automobila, novu izdavačku kuću, itd.

Evo šta o prirodi simbola govore različiti autori.

H. Korbin: Simbol nagoveštava plan drugačiji od racionalno očitog. On je šifra tajne, jedini način da se kaže ono što se drugačije ne može dokučiti: nikada nije do kraja razjašnjen, nego ga valja uvek nanovo odgonetati, kao što muzička partitura nije nikada jednom zauvek odgonetnuta, nego uvek traži novo izvođenje. (Kreativna imaginacija u sufizmu Ibna Arabija)

Ž. Durand: Možemo reći da simbol ima više od jednog veštački datog smisla, ali čuva osnovnu i spontanu moć odjeka. (Antropološke strukture imaginarnog)

G. Bašlar: Odjek nas poziva na produbljenje naše egzistencije… On izvodi zaokret bića… (Poetika prostora)

Ž. Ševalije: Simbol je zaista tvorac novoga. Ne zadovoljava se samo time da izazove odjeke. On poziva na preobražaj u dubini… Simbol je dakle mnogo više od običnog znaka. On upućuje s one strane značenja. Stoga se upoređuje sa osećajnim, delatnim, pokretačkim shemama, kako bi se jasno pokazalo da zapravo stavlja u pokret svu psihiku. Da bismo istakli njegov dvostruki idejni i delatni aspekt, nazvaćemo ga eidolonom ‑– pokretačem… Svaki simbol je mikrokosmos, potpuni svet. (Rečnik simbola).

K. G. Jung: Simboli nisu ni alegorija ni običan znak, nego slika koja može najprimerenije da izrazi nejasno naslućenu prirodu Duha… Oni su proizvod prirode. (Problemi duše našeg doba).

R. Beker: Simbol se može uporediti sa kristalom koji različito propušta svetlo, zavisno od površine koja ga prima. Možemo još reći da je simbol živo biće, delić našeg bića u kretanju i preobražavanju. Time što u njega poniremo, shvatamo ga kao predmet razmišljanja, poniremo i u svoju putanju kojom želimo da pođemo, shvatamo pravac kretanja kojim je živo biće poneseno. (Mahinacije noći)

M. Eliade: Simbol se kao transcedentna kategorija visine, nadzemaljskog, beskonačnog, otkriva celom čoveku, njegovom razumu i njegovoj duši… Simbolizam je neposredna misao potpune svesti, tj. čoveka koji se otkriva kao takav, čoveka koji postaje svestan svog položaja u svetu… Jedna od značajnih crta simbola je simultanost smislova koje otkriva. Vodeni ili lunarni simbol važi na svim nivoima stvarnosti i ta  mnogostruka vrednost simultano se otkriva… Simbolička misao može sažeti sve… Zagonetke i tajne same daju odgovor, ali u obliku simbola. (Rasprava o istoriji religija)

H. P. Blavacka: Sve ovo može da bude deo jednog bogatog iskustva PROŠLOSTI. Ova čudna sećanja leže skrivena i zaboravljena u „jeziku misterija“ predistorijskih vremena, jeziku koji danas zovemo simbolizam… Nedavna otkrića velikih matematičara i kabalista dokazuju, bez svake sumnje, da je svaka kosmogonija i svaka teologija od najstarijih do ovih poslednjih, proizašla ne samo iz zajedničkog izvora apstraktnih verovanja, već da je deo jednog univerzalnog, ezoterijskog „jezika misterija“. (Tajna doktrina)

Iz svega što je prethodno citirano, pokušajmo da razlučimo šta sve razlikuje simbol i običnu oznaku. Prvenstveno možemo da konstatujemo da su spoljašne forme kroz koje se oni pojavljuju iste. Sve što postoji u prirodi, svaki predmet, osećaj, događaj ili delovanje, može da bude obična oznaka za nešto, a može da dobije i vrednost simbola. Samo prividno, samo na prvi pogled među njima nema nikakve razlike. Međutim, dubljom analizom ustanovićemo da simbol i oznaku dele nepremostive granice. Oni predstavljaju dva različita pogleda na svet, dva različita načina života i postojanja. O jednom od tih pogleda na svet, o jednom od tih načina postojanja, možemo da formiramo određene zaključke nakon što razmotrimo osnovna svojstva simbola koja proizlaze iz gore navedenih citata.

1. Svaki simbol krije u sebi određeni duboki sadržaj, određeno duboko značenje. Ovi sadržaji nisu običan plod razigrane mašte čoveka, kulture ili tradicije koja je simbol stvorila. Oni u prenesenom smislu uvek odražavaju jedan deo procesa, principa, tajni i zagonetki postojećih u prirodi i čoveku; onih koje nadilaze granice razuma i njegove logike, granice konkretnog, vidljivog i opipljivog, granice dostupnog i mogućeg.

Svaki simbol je šifra tajne: šifra koja u sebi skriva određenu istinu o Čoveku, Prirodi, Kosmosu, o velikim i malim zakonima postojanja. Takvi sadržaji se objavljuju u formi simbola upravo zato što rečima govornog jezika ne možemo u potpunosti da izrazimo celo njihovo bogatstvo, dubinu, sve njihove različite aspekte. Pokušati objasniti ih samo rečima značilo bi ograničiti ih, svesti ih na samo onaj njihov deo koji je dostupan neposrednom razumevanju i neposrednom iskustvu čoveka. To bi značilo zanemariti istovremeno sve one dubine koje, bez obzira na to što ih čovek ne može u potpunosti i odmah sve obuhvatiti, ipak postoje i čekaju da budu otkrivene. Izraziti samo rečima svu dubinu sadržaja koji skriva jedan simbol, značilo bi zanemariti njegov aspekt tajne, nedokučivog, večnog i neprolaznog, istinitog, koji postoji izvan granica prostora i vremena i koji, kao takav, inspiriše, izaziva.

Simbol je, dakle, najprikladnija forma da se u nju smeste svi sadržaji takvog tipa. On postaje čuvar ne samo onog dela istine koji mi u određenom trenutku i zavisno od naših vlastitih mogućnosti i iskustva, možemo da dokučimo, već i onog njenog nevidljivog dela koji predstavlja večnu zagonetku, jer što je više otkrivamo, to nam se ona više skriva; to više uviđamo koliko je toga još ostalo, što još ne znamo i što tek moramo razumeti. Simbol je dakle čuvar tajne iza koje se skriva još jedna tajna, pa još jedna, pa još jedna… – gotovo da tako možemo u beskraj. Do sadržaja koji simbol čuva u šifrovanom obliku može se doći putem probuđene slutnje iza koje sledi nova slutnja, pa još jedna, pa još jedna… u lancu koji nema kraja. Jer kako kaže K. G. Jung: „Ako skriveni pojam jednog dana postane poznat, simbol umire… Dokle god je simbol živ, on je najbolji mogući izraz neke činjenice… živ je samo dok je bremenit značenjem. Ako to značenje izađe na videlo, drugim rečima, ako otkrijemo izraz koji će najbolje formulisati traženo, očekivano ili naslućeno, tada je simbol mrtav; ima samo još istorijsku vrednost“. (Psihološki tipovi)

Logika kojom se sadržaji takvog tipa šifriraju i postaju simbol vrlo je jednostavna, premda ponekad strana čoveku strogo pozitivističkih i kartezijanskih shvatanja, koji je  sklon da u njoj vidi samo dobro razrađenu metodu stvaranja fantastičnih, nerealnih pojmova i radnji. Evo šta o tome govori Đ. Mejsi u svom predavanju O drevnim i modernim kultovima meseca:

„Mitologija je struktura kroz koju je prikazana najdrevnija mudrost i najdrevnije učenje čovečanstva… Bajke i legende bile su samo sredstva i forme kroz koje su se objašnjavale postojeće činjenice. One nisu bile ni izmišljotina, niti samo obični proizvod mašte. 

Autor je u ovom predavanju govorio samo o jednom aspektu sadržaja koji skriva simbol u formi mačke, odnoseći se na vezu Sunce‑Mesec. Iz ovog primera je očigledno da je jedna prividno razjašnjena zagonetka samo vodila ka drugim novim, da je jedna prividno otkrivena tajna samo vodila ka drugim koje tek moramo otkriti. Očito je da je jedno traženje vodilo ka drugom. Jer kako primeniti i protumačiti njihove sadržaje u slučajevima kad se simboli u formama mačke, Sunca i Meseca pojedinačno i odvojeno javljaju u snu i vizijama čoveka ili u kolektivnim mitovima, legendama, tradicijama? Kako ih primeniti i protumačiti onda kada ovi simboli nisu postavljeni u međusobne odnose i veze?

Stručnjaci za ovu materiju kažu da same činjenice kao što su „viđenje u mraku“, „oči koje u mraku postaju svetleće i dobijaju formu punog kruga“, „zenica oka“, „odražavanje svetlosti i vraćanje odraza nazad“, izvučene iz konteksta Sunca, Meseca i mačke, postaju simboli za sebe sa svim vrednostima i svojstvima koje to sa sobom donosi. Može se ići čak i dalje: „noć“, „dan“, „svetlost“, „tama“, „pun krug“, „zenica“, „viđenje“ itd, takođe su simboli za sebe i skrivaju čitav jedan nedokučivi, tajanstveni, neizmerni svet značenja i sadržaja. Dodajmo tome i sledeće: svaka od ovih „činjenica ‑ pojmova ‑ simbola“, sama ili u kontekstu i odnosima sa drugima, nosi u sebi sadržaje čija se značenja istovremeno i simultano mogu primeniti na mnoge i raznovrsne oblike postojanja, na mnoge situacije, procese i principe čoveka i njegovog života: samo gore navedeni simbol „mačke“ istovremeno objašnjava određene opšte i pojedinačne zakone, procese vidljivog i nevidljivog svemira, procese koji se odvijaju u čoveku uopšteno, a takođe i u onome što zovemo njegova „psiha“, „intuicija“, „sećanje“, „spoznaja“, „delovanje“, itd. Simbol je zaista aktuelan na svim nivoima postojanja. Nadamo se da je iz navedenog primera čitalac uspeo da stvori sliku o tome šta smo imali u vidu pišući o bezgraničnosti i beskonačnosti sadržaja koje kao „Tajnu ‑ tajne“ ili „Slutnju ‑ slutnje“ čuva svaki simbol. Pređimo, dakle, na ostala svojstva simbola.

2. Sadržaj i značenje koje u sebi skriva svaki simbol imaju svojstvo odjeka, rezonance. Oni u sebi nose „izazov“ i kao takvi vrše funkciju „pokretača“. Kada bi „duboki sadržaj“ ili „duboko značenje“ sami po sebi bili jedino svojstva simbola, tada bi se on sa punim pravom mogao nazvati samo „sadržajno bogatom oznakom“. Stvar je u tome što pri svakom susretu čoveka i simbola, pri svakom susretu „čuvara tajne“ i „onoga za koga se tajna čuva“, dolazi do snažne međusobne reakcije.

Shvatajući više ili manje poruku koju simbol u sebi nosi ili uopšte je ne shvatajući, čovek ne može da ostane neosetljiv na njegovo prisustvo. Čak ako se pri tom prvom „susretu“ simbol čoveku učini sasvim nerazumljivim i koliko god mu njegova spoljašna forma izgledala strana, sadržaj simbola uvek na njega deluje. On se u čovekovoj unutrašnjosti odražava kao u ogledalu, odjekuje u njemu tako da budi prve, neodređene slutnje o tajni, slutnje o nepoznatom. Te prve slutnje stavljaju u pokret čitavo čovekovo biće, čitavu njegovu psihu, izazivajući ga da počne da postavlja pitanja o sebi i svetu oko sebe, izazivajući ga da počne da traži. Samim tim oni ga pokreću na preispitivanje sopstvenih kriterijuma, stavova, svih dotadašnjih znanja, skrivenih uzroka njegovog ponašanja i delovanja. Oni ga nagone da obrati pažnju na ono što se ne može očima videti, rukom opipati i samo običnom „ljudskom“ logikom shvatiti  (setimo se Egziperijevog Malog Princa: „Samo se srcem dobro vidi, bitno je očima nevidljivo“).

Bez obzira u kom obliku dolazi do „komunikacije“ čoveka i simbola, bilo da je to kroz san, viziju, mit, knjigu, sliku, umetničko delo ili kroz običan susret čoveka sa čovekom ili čoveka sa prirodom, nezavisno od njegovog trenutnog poimanja i slutnji, ovaj proces se, kažu stručnjaci, uvek događa. Ako ne svesno, on se događa na nivoima čovekove „podsvesti”, težeći neprestano da prodre u njegovu svest.

3. Svaki simbol je kanalizator, primalac i prenosilac određene snage iz prirode i Svemira, koja mu omogućava da može da deluje kao onaj koji odjekuje, izaziva, pokreće i transformiše. Ona se može ukratko okarakterisati kao SNAGA SVETOG. Evo što o tome piše M. Eliade u svojoj knjizi Sveto i profano:

„Moglo bi se reći da je čitava istorija, tradicija i religija, od najprimitivnijih do najrazvijenijih, sačinjena od nagomilavanja hijerofanija, odmanifestacije svetih realnosti. Moderni zapad oseća izvesnu nelagodnost pred nekim oblicima manifestacije svetog: teško mu je da prihvati da se za izvesna ljudska bića sveto može ispoljiti i preko kamenja i preko drveća. Ipak, kao što ćemo uskoro videti, ne radi se o obožavanju kamenja ili drveća po sebi. Sveti kamen, sveto drvo nisu obožavani kao takvi. Oni su to upravo i samo zato što su hijerofanije, zato što pokazuju nešto što više nije ni kamen, ni drvo, nešto što je ‘sasvim drugo’.

Manifestujući Sveto, bilo koji predmet postaje nešto drugo ne prestavši da bude ono što jeste, jer on nastavlja da sudeluje u kosmičkoj sredini koja ga okružuje. Sveti kamen ostaje kamen prividno, tačnije, sa profanog gledišta ništa ga ne razlikuje od ostalog kamenja. (…)Drugim rečima za one koji imaju religiozno iskustvo, celokupna priroda je pogodna da se prikaže kao kosmička sakralnost. Kosmos u svojoj ukupnosti može da postane hijerofanija… Recimo odmah da je profani svet u svojoj celini kosmos totalno desakralizovan, samo skorašnje otkriće ljudskog Duha. (…)Sveto i profano predstavljaju dva načina postojanja u svetu, dve egzistencijalne situacije koje je čovek preuzeo tokom svoje Istorije. (…) Pa ipak, između nomadskih lovaca i stalno naseljenih poljoprivrednika traje ta sličnost ponašanja koja nam izgleda beskonačno važnija od njihovih razlika: i jedni i drugi žive u posvećenom kosmosu, sudeluju u kosmičkoj sakralnosti, manifestovanoj kako u animalnom, tako u vegetativnom svetu. Ostaje samo da uporedimo njihove egzistencijalne situacije sa situacijom čoveka modernih društava koji živi u DESAKRALIZOVANOM KOSMOSU, pa da odmah uvidimo šta ih međusobno odvaja“.

Simbol bi dakle, mogli okarakterisati kao manifestaciju snage svetog. Šta je to „Sveto“?

Izgubiti, odbaciti „svetinju“ značilo bi izgubiti deo sebe, izgubiti ne samo deo dragog bića, istine ili ideje koji nam je na takav način darovan, već i izgubiti njihovo neprestano tiho prisustvo, pratnju i pomoć koja se, nadilazeći svaku racionalnu logiku, pruža onda kada nam je to najpotrebnije. Pri tome, oni koji su izvor te pomoći, ohrabrenja i tihe pratnje, ne moraju toga ni biti svesni. Setimo se samo koliko nam je puta u teškim trenucima, samo pogled na sliku ili dragu stvar, slučajno pročitana rečenica u knjizi ili neka druga prividna sitnica, pomogla da ponovo osetimo šta je to nada. Izgubiti ili odbaciti svetinju značilo bi, dakle, i prekinuti stvarni kontakt sa svim što nam nešto znači. Čuvajući uz sebe nešto što mu je sveto, čovek prestaje da bude sam. Odbaciti od sebe svetinju, znači osuditi sebe na egzistencijalnu samoću. Izgubiti svetinju, značilo bi izgubiti prijatelja, izgubiti „nečiji blagoslov i podršku“, radilo se to o biću, predmetu, istini ili ideji koju nam to sveto predstavlja. Zbog toga se za svetinje živelo i umiralo. Zbog toga je svaki čovek u određenom trenutku kadar da u punoj skromnosti, zahvalnosti i poštovanju, pred svetinju… klekne. Čoveku koji ga razume, on zbog toga nikada neće biti smešan.Pri susretu sa ovakvim pojmom koji nadilazi i ne trpi nikakve pojedinačne definicije, jer ih sve obuhvata, ponovo smo prisiljeni da se pozovemo na intuiciju i slutnje naših čitalaca. Napomenimo samo da još od pradavnih vremena pa do današnjih dana, u svakom čoveku leži ukorenjena, neugasiva, duboka žeđ i potreba za „svetinjama”. Čoveka koji oko vrata nosi lančić ili na ruci prsten koji mu je darovalo drago biće, koji na svom stolu ili na zidu drži sliku nekoga ili nečega što mu je jako važno, bilo bi nepravedno nazvati idolopoklonikom lančića, prstena ili slike, samih po sebi. On ih ne skida, čuva ih i štiti zato što je na neki način u tom prstenu, lančiću ili slici sačuvan deo bića koje ih je darovalo, deo istine ili doživljaja koji predstavljaju izvor snage, inspiracije i ohrabrenja; oni označavaju neprestano, tiho prisustvo u čovekovom životu nečega što mu toliko znači da je postalo svetinja.

Jedan pesnik je nekad rekao:  „Klečim pred tobom, ne zbog tebe, već zbog Svetinje koja je u tebi“. Svaki se simbol dakle može nazvati ne samo „čuvarom tajni”, već i „čuvarom svetinja”. On je posrednik, instrument, forma kroz koju se prenosi, daje i prima snaga koju to Sveto budi tajanstvenim procesima i zakonima, nadilazeći nas. Simbol je živ; on se predstavlja kao forma oživljena Svetim; kao takva ima svoju dinamiku, svoje procese, zakone postojanja i delovanja. Iz ovoga sledi da simbol ne postoji samo zato da bi se o njemu govorilo i pisalo ili da bi se analizirao, on postoji prvenstveno zato da se proživljava na svim planovima stvarnosti. On je tu da bi se snagom koja ga animira produhovilo, osmislilo, posvetilo sve što nas okružuje.

4. Svaki Simbol je razdvojeni znak. U Rečniku simbola, Ž. Ševalije piše: „Simbol je u početku bio predmet presečen na dva dela. Dve osobe čuvaju po jedan deo: domaćin i gost, poverilac i dužnik, dva hodočasnika, dva bića koja se rastaju na dugo vreme. Kada se iznova sastanu, upoređivanjem dva dela potvrdiće svoju povezanost gostoprimstvom, svoje dugove, svoje prijateljstvo. U starih Grka, simboli su bili znakovi kojima su roditelji mogli da prepoznaju svoju decu od koje su bili razdvojeni. Simbol rastavlja i spaja, sadrži oba pojma: razdvajanje i ujedinjenje. On podseća na zajednicu koja je bila podeljena i koja se opet može stvoriti.“

Svaki simbol sadrži deo razbijenog znaka. Značenje simbola otkriva se u onome što je ujedno veza i pukotina između razdvojenih pojmova…

Evo još jednog veličanstvenog dubokog ropstva simbola. Svaki simbol je razbijeni znak… Čuvati simbol znači istovremeno znati, da tamo negde, daleko ili blizu, u prostoru i vremenu ili van njih, u vidljivom ili nevidljivom, u prošlom ili budućem, u životu ili posle smrti, postoji onaj drugi, tajanstveni, komplementarni deo nas samih, istine ili ideala koji čekaju da se sa njima sjedinimo. Čuvati simbol znači istovremeno znati da se pribiližavamo tom drugom kraju Svetog, beskrajnog, nedokučivog. To isto tako znači da znamo da se to „drugo”, „komplementarno” približava nama. Simbol tako postaje znak prepoznavanja između dve strane, između dva bića ili svega onoga što „vibrira na istoj talasnoj dužini”: svega onoga što je međusobno toliko blisko (premda prividno razdvojeno) da mora ponovo da postane jedno. Simbol tako postaje znak i zalog čvrste veze koja postoji večno.

Autor: Jelena Sikirić