Mi nazivamo dobrim i sve ono što izvire iz vrline i što je sa njome povezano: to su sve njene posledice. Ali je vrlina jedino dobro baš zato što bez nje ne postoji nikakvo drugo dobro. Ako je celokupno dobro u duši, onda je dobro i sve ostalo što dušu jača, snaži je, uzdiže i širi: a ono što dušu čini snažnijom i uzvišenijom, to je vrlina. Jer sve drugo što izaziva i uzbuđuje naše želje, sve to slabi duh i čini ga nestalnim, i dok izgleda da ga podiže, ono ga u stvari samo nadima i puni raznim taštinama.

Dakle, jedino je dobro ono zbog kojeg duša postaje bolja. Svi postupci čitavog našeg života mere se u odnosu na to što je moralno dobro i što je sramno: u tome se nalazi neka sila koja nas goni da nešto uradimo ili ne uradimo. Reći ću ti šta je to: valjan čovek će uraditi ono što je saznao kao dobro i pošteno, čak i ako je teško, opasno i ako je za njega štetno: s druge strane, opet, on neće učiniti ono što je sramno, pa makar mu to donelo novaca, neko uživanje ili čak vlast. Ništa ga neće uplašiti i odvratiti od onoga što je dobro i pošteno, a ništa ga neće ni namamiti na neki sraman postupak. Ako, dakle, uvek i na svakom mestu bude težio za onim što je moralno dobro, a izbegavao sve što je sramno, i ako u svakoj prilici bude pred očima imao ova dva zlatna pravila, naime — da je dobro samo ono što je pošteno, a loše samo ono što je sramno, u tom slučaju je vrlina njegovo jedino dobro i ne može se nikada i ni u kom slučaju dogoditi da ona to ne bude.

Lucije Anej Seneka, „Pisma prijatelju“, Matica srpska, Novi Sad, 1978.

Izvor fotografije:

WikiCommons|Speedogonsales|File:Pauwels Franck – The ascension of Virtue.jpg (slika Paola Fiaminga – Uzdizanje vrline, XVI vek)