„Razlika između trupca koji pluta i čamca napravljenog od istog drveta je u tome što čamac ima vesla i može da plovi uzvodno.“ Dr. N. Šri Ram
Čuo sam ove reči od Šri Rama u svojoj sada već dalekoj mladosti. Ta rečenica nije bila deo nijednog od njegovih predavanja i ne znam da li se nalazi u nekoj od njegovih knjiga. Izrečena je spontano tokom jednog razgovora.
Razmišljao sam često o ovoj rečenici, a kada je došlo vreme da se najuzvišeniji ideali uobliče kroz jednu školu filozofije na klasičan način, poređenje trupca i čamca utisnulo se u svaku moju misao, osećanje i delovanje.
Najčešće, ljudska bića su poput trupaca bačenih u reku života. Isprva čitavi i suvi, potom ugruvani i mokri, neprestano plutaju nošeni maticom u okrilju struje koju su skrenuli moćnici sveta. Odlaze… Sudarajući se u beskorisnom nasilju, prljavi i blatnjavi, bez usmerenja i konačnog odredišta, odlaze sve dok se ne istroše, pretvore u iverje i nestanu s površine ove reke koja ne prestaje da teče i za koju se ne zna odakle dolazi niti gde ide.
Puki trupci, iščupani, isečeni, nošeni s jedne na drugu stranu, jedino se svojom težinom donekle odupiru snazi struje. Poput stada koje pluta glasajući se zvucima sudaranja i drobljenja, nastavljaju svoje iscrpljujuće putovanje. Toliko umorni! Tokom dana, Sunce otkriva tamnu trulež kore, a noću, dok gomila senki položeno pluta, samo poneki trupac podigne jedan svoj kraj prema dalekim zvezdama.
Reka trupaca!
Sve brojniji, međusobno se udaraju, povređuju i lome u paramparčad… Reka trupaca. Koliko sam razmišljao o tome!
Međutim, s godinama sam naučio gotovo zaboravljene tehnike koje postepeno dovode do oblikovanja i uravnoteženja drvene mase – one iste mase od koje smo svi napravljeni. Isprva brzi udarci dleta po spoljašnosti, potom paljenje vatre u unutrašnjosti trupca i tako iznova. Iskustvo, čak i kada je nadahnuto velikim Učiteljima Čovečanstva, uvek je bolno i beskrajno dugotrajno.
Moramo dubiti dalje, do mesta gde sebičnost i kukavičluk čvrsto prepliću svoja vlakna, dok nas iluzija tera da verujemo da smo trupci i ništa više od toga i da ovim postupkom uništavamo sami sebe. Uprkos tome, marljiv radnik nastavlja da radi pokrenut svojom višom voljom koja nadjačava svaki protest polu-raspadnute materije.
Malo po malo, ono što je do skora bio običan trupac postalo je sada čamac. Oštar pramac i ovalna krma su poprimile svoj oblik. Ono što je do skora bilo udubljenje u drvetu, sada je udoban zaklon za Dušu Putnika.
Od ostataka su napravljena i pokretna vesla koja će, zavisno od toga kako se s njima rukuje, biti pokretačka snaga i kormilo istovremeno. Neizmernom strpljivošću, grube strane trupca glačanjem postaju čvrst i lagan trup čamca.
I… tako smo napravili čamac!
Gomila ostalih trupaca ga posmatra s mešavinom divljenja i odbojnosti. Čini im se šupalj, neskladan, nepotreban, komičan, opasan, dostojan prezira! Međutim, činjenica je da to više nije trupac… To je čamac! I osim toga, može da plovi uzvodno! To je već neoprostivo! Drugačiji je, ne menja boju u skladu s blatom kroz koje prolazi? Ima sopstvenu boju i plovi iznad mulja jedva ga dotičući? To je nezamislivo!
A tek njegova čudna posada?
Posada koja kaže da nismo svi jednaki, jer da jesmo, mogli bismo svi zajedno ostati bez nade da jedni drugima možemo biti od pomoći. Kaže da takva jednakost ne postoji u Prirodi i, niti je moguća, niti je poželjna. Zdrave različitosti su te koje obogaćuju celinu, razbijaju dosadu i oslobađaju od mentaliteta stada. Govori i to da su sve religije samo prilagođenja jedne te iste Poruke u prostoru i vremenu i da, zbog toga, nijedna od njih nije ni bolja ni lošija od druge, budući da su, osim ove suštinske Poruke, sve ostalo dodali ljudi svojim neznanjem i pohlepom… Oponašajući jedni druge hiljadama godina.
Oni kažu da ne veruju u Boga, već da znaju da on postoji i da je to očigledno. Dovoljno je znati i ići putem Njegovog otkrivanja. Kažu da je Duša besmrtna i savršeno čista i da je ne treba poistovećivati s odećom i maskama koje povremeno nosi. Kažu da, ako postoji praštanje, onda ono proizilazi iz iskupljenja prema zakonu akcije i reakcije – mehaničkog zakona Prirode: onaj koji seje pšenicu, pre ili kasnije će pšenicu i požneti; onaj koji seje trnje, samo će trnje i dobiti.
Čuda kao takva ne postoje, postoje samo različiti nivoi saznanja. Ono što je ispoljeno je sekundarno. Vavilonski sveštenik koji bi impresionirao svoje savremenike prebacujući male munje iz ruke u ruku, danas bi bio običan fizičar koji se poigrava sa elektricitetom. A Sveti Patrik bi bio samo hemičar koji zna šta će se dogoditi kada se vodom polije beli fosfor ili živi kreč.
Član ove posade ne zamajava ni sebe ni druge. On traži i, malo po malo, pronalazi istinu. Ulaže snagu u veslanje i otkriva ono što drugi ne vide, jer vesla protiv struje; probija se uzvodno sve dok ne dođe do čistih i nezagađenih izvora. Plovi s entuzijazmom u Duši, smeje se i uživa u lepotama.
Ne voli disharmonične zvuke. Sviđaju mu se lepe Štrausove melodije, Vagnerove katedrale svetla i senki i prisne Mocartove sonate. Ne pretvara se da vidi nešto više iza mnoštva noseva, očiju i repova modernih slikara. Više voli da šeta po snegu s Gojom, gleda u siva neba Velaskeza, uhvati kristalne suze El Greka, ili da se izgubi u čudesnim pompejskim muralima.
Ne veruje da bi droge mogle da budu nešto dobro, već loše, jer one koji ih zloupotrebljavaju pretvara u životinje spremne da otmu i ubiju da bi ih se domogli. Ne zabavlja ga ni stanje pomračenog pijanstva, visokog glasa i prigušenog podrigivanja.
Veruje, međutim, u harmoničan i energičan red koji nadilazi slepi mehanizam programa koje su već stvorili drugi. Veruje u slobodu u onoj meri u kojoj postoje ljudi koji je cene i poštuju slobodu drugih. Veruje u volju, u dobrotu, u pravdu i da je svet bez ovih vrlina samo grudva blata koju treba skladno oblikovati pobeđujući sav otpor sirove materije. Veruje u novi i bolji svet, ali da bi se takav svet pojavio na horizontu, potrebno je mnogo novih i dobrih veslača. Oni koji se prepuštaju reci života kroz slabosti i kuknjavu neizbežno hrle u sopstveno fizičko, psihičko i mentalno uništenje.
On veruje u nauku koja je u službi čoveka, životinje, biljke i pre svega u službi Planete u najširem smislu, jer je ona naša kosmička kuća koju uništavamo narušavajući njenu ravnotežu. Veruje u prirodnu obnovu života gde stare i beskorisne strukture moraju ustupiti mesto drugim, mladim i snažnim, bez kompleksa i ograničenja koja već zaudaraju na trulež. Te stare strukture su zapravo samo trupla koja se, kroz galvansku spregu novca i moći, grče i pokreću u zastrašujućem prividu života.
A iznad svega, članovi posade veruju u sebe i u lađu koju su stvorili.
Dok plove uzvodno rekom života, mnogi ljudi mladog srca i probuđenog uma počinju da rade i da pretvaraju trupce u lađe, kako bi upoznali čudesnu duhovnu avanturu veslanja protiv struje.
prof. Horge Anhel Livraga, osnivač Međunarodne organizacije Nova Akropola
Izvori fotografija:
Pixabay |File: paddle-839814_1920.jpg
Pixabay |File: wood-floating-bamboo-montreal-406963
Pixabay |File: lake-louise-canada-boat-canoe-1747328
http://astechighschoolhistory.weebly.com/apush.html
https://skulptura-vs.ru/statui/7709-dionysos-cup-dionysus-kylix.html