Kulturno udruženje Nova Akropola
Nova Akropola | Uspon Asteka - Nova Akropola
771
post-template-default,single,single-post,postid-771,single-format-standard,ajax_updown_fade,page_not_loaded

Uspon Asteka

Objavio akropola u Kultura, Mit, Istorija, Članci

Asteci, ili u širem smislu narodi Astečkog carstva imali su neobičnu i dramatičnu istorijsku sudbinu, ali gotovo da nema naroda za koji se to u određenom smislu ne može reći. Međutim, njihov je značaj u tome što su predstavljali poslednju snažnu kariku čitavog niza visoko razvijenih kultura Srednje Amerike koje su kroz milenijume neprekidno održavale civilizacijski plamen prenoseći ga sledećim talasima naroda. Asteci razvijaju veoma originalnu i bogatu vlastitu kulturu, nadahnuti pre svega tzv. nauatleškom tradicijom, proslavljenom po vrsnim umetnicima i majstorima zanata Toltecima. O njima su Asteci govorili: sve što su radili bilo je predivno, prelepo, dostojno poštovanja. Sami Tolteci bili su naslednici starijih kultura Olmeka i grada Teotiuakana od kojih preuzimaju mnoge religijske simbole i sličan panteon bogova, monumentalne piramidalne građevine i skulpture, kao i kompleksan sistem kalendara i pisma. Astecima je tako pripala istorijska uloga poslednjih nosilaca duge i žive tradicije koja je padom Astečkog carstva kroz relativno kratko vreme nasilno nestala.

Španski osvajači i hroničari ostali su bez daha kad su se prvi put susreli sa veličanstvenom civilizacijom i načinom života toliko drugačijim od onog na koji su bili navikli. Međutim, to ih nije sprečilo da sve brutalno sravne sa zemljom. Oni koji su učestvovali u osvajanju nisu bili ni učenjaci, ni umetnici, ni ljudi plemenitih namera, nego uglavnom priprosti i pohlepni lovci na blago. Tek će nekoliko godina kasnije u porušeno Carstvo doći pojedini misionari i istraživači koji će nastojati da spasu preostala kulturna blaga i zapisivati učenja preživelih mudraca i sveštenika… A proći će još vekova pre nego što se ponovo pred oči javnosti ne vrate zadivljujuća i vredna dela astečke umetnosti, nauke, religije i filozofije.

Daleko poreklo

Sudbina je gotovo svih naroda sveta, pa tako i Asteka, da se možda zauvek izgubila potpuna priča o dalekim krajevima njihovog porekla, o uzrocima polaska na neizvestan put, o godinama lutanja, o tome zašto su se zaustavili i zadržali baš na svom sadašnjem mestu, itd. Možda se istorija dolaska nekog naroda ni ne može sačuvati, barem ne onako kako mi obično shvatamo događaje u vremenu, kao što od zaborava ne možemo sačuvati ni mnogo toga iz vlastitog života. A opet, mnogo smo puta bili svedoci toga koliko može biti dobro zaboraviti neke stvari ili ih sažeti u korisno iskustvo i jednostavno nastaviti dalje.

Sličan ključ se može upotebiti i ovde, ako shvatimo da su u tzv. legendama i pričama ostala važna kolektivna iskustva i učenja jednog naroda, premda često izgledaju duboko skrivena i nerazumljiva. Zato je neophodno mitskom delu astečkog putovanja dati određenu važnost, ne manju od nizanja prečesto prevrtljivih i nepouzdanih godina i činjenica jer, možda se u „nestvarnim“ i „nemogućim“ pričama krije više nego što to sada možemo da vidimo ili priznamo.

Svoje najranije početke Asteci dovode u vezu sa osnivačima Teotiuakana koji su u potrazi za novom domovinom, kako navode legende, krenuli sa ostrva Astlan smeštenog negde na istoku. Dolazak preko mora opisuju i Maje u svom svetom tekstu Popol Vuh (Knjiga Veća), i sa tugom se prisećaju bratskog naroda Asteka od kojih su morali u jednom trenutku da se razdvoje, ne objašnjavajući razloge za to. Hronike starijih nauatleških naroda govore o Astecima kao jednom od sedam plemena koja su krenula iz mesta Ćikomostok, Mesta sedam pećina, što neki autori smatraju samo drugim, metaforičnim nazivom za ostrvo Astlan. Ova predanja o njihovom dalekom poreklu neki autori povezuju s mitskom Atlantidom koja je snažno prisutna u legendama i mitovima mnogih, prostorno i vremenski udaljenih naroda. Isto tako nije slučajna sličnost imena Asteka (Narod belih ždralova) i Astlan (Zemlja belih ždralova). Davni astečki preci su nakon dolaska na severne obale Srednje Amerike nastavili svoj put dalje prema jugu, a pominju se tri misteriozna mesta ili zemlje kroz koje su prošli, pre osnivanja Teotiuakana:

U neka vremena
koja već niko ne može da izračuna,
kojih niko sada ne može da se seti…
dođoše, stigoše,
nastaviše put,
završiše ga,
da zavladaju ovde ovom zemljom,
koja se samo jednim imenom pominjaše,
kao da svet beše postao mali.

Stigoše po vodi u lađama svojim,
u grupama mnogim,
i prispeše tamo na obale vode,
na severnu obalu,
i mesto gde ostaviše svoje lađe,
zove se Panutla,
a znači, tamo gde se prolazi ponad vode…

Pored toga, ne iđahu
po svom nahođenju,
već ih njihovi sveštenici vođahu,
i njihov bog im je pokazivao put.
Posle stigoše,
dođoše tamo,
u mesto koje se zove Tamoanćan,
koje znači: „Mi tražimo naš dom”.

I u mestu, zvanom Tamoanćan,
dugo vremena je postojala uprava:
posle je uprava prešla
u mesto zvano Šomiltepek
i tamo, u Šomiltepeku,
sakupila se gospoda,
starci, sveštenici.
Rekoše:
„Gospodar blizine i zajedništva zvao nas je,
zvao je svakog od onih koji ga smatraju bogom“.
Rekoše:
„Zato što nećemo živeti ovde,
niti boraviti ovde,
potražimo zemlju.
Tamo ćemo da upoznamo
onoga koji je Noć i Vetar,
Gospodara blizine i jednistva“.

(Tekstovi Saagunovih pripovedača – Madridski kodeks – M. Leon-Portilja, Drevni Meksikanci)

 

Tekst naglašava da su se dugo zadržali u arheološki nikad utvrđenom Tamoanćanu koji ima simbolički smisao Kuće silaska/Kuće Zapada. Michael D. Coe, svetski priznati autoritet na ovom polju, povezuje Tamoanćan sa misterioznim narodom Olmeka i ističe da prevod njegovog imena na majanskom jeziku, kojim se i dalje delom govori na istočnoj obali nekadašnje olmečke domovine, ima pouzdanije značenje – Zemlja kiše ili magle. Ovo bi značilo da su Olmeci, koji su nestali iz istorije nekoliko vekova pre Hrista, predali duhovni impuls tada rastućem narodu Teotiuakana napajajući tako i buduća bogata izvorišta nauatleške kulture. U Tamoanćanu, drevnom mestu u kome su se čuvali ključevi tajne mudrosti, morala su da ostanu četiri stara mudraca kako bi sakupili i obnovili mnoga vredna znanja i prastaru tradiciju, dok su ostali nastavili svoj put dalje prema Teotiuakanu. Hronike navode:

Ubrzo krenuše,
svi se pokrenuše:
dečica, starci,
žene, starice.
Veoma sporo, sporo se kretahu,
skupiše se tamo u Teotiuakanu.

Tamo izdadoše zapovesti,
tamo se osnovala država.
Oni koji postadoše vladari
behu mudraci,
poznavaoci tajnih stvari,
posednici tradicije.
Uskoro tamo osnovaše kneževine…

(Tekstovi Saagunovih pripovedača – Madridski kodeks – M. Leon-Portilja, Drevni Meksikanci)

Teotihuacan

Teotihuakan

Čekajući da kucne njegov istorijski trenutak, astečki je narod došao vekovima kasnije kao jedno od mladih plemena koji su se spuštali sa severa. Tada mali narod nepoznatog lica, pojaviće se konačno u XII veku u srcu meksičke visoravni na obalama jezera Teškoko, nakon mnogih godina lutanja. Budući da su se Asteci jednim delom svog puta zaista spuštali sa severa, mnogi savremeni priručnici začuđujućim automatizmom nude objašnjenje kako je Astlan smešten na severu Amerike. Time se, namerno ili ne, ispušta važan, početni deo putovanja, koji po svim tragovima vodi na istok i jedno izgubljeno ostrvo, toliko stvaran deo tradicije ovih naroda.

Priče o dolasku

Cikomostok- mesto sedam pecina. Za mnogobrojne priče i poeme o potrazi Asteka za zemljom Anauak, Mestom unutar kruga ili Mestom u središtu, možemo reći da su svojevrsne istorijske legende u kojima se stvarni događaji nesmetano prepliću i prožimaju sa čitavim nizom neobičnih znamenja koja su prepoznavali i pomno sledili astečki mudraci i sveštenici.

Njihovu je seobu, kaže se, pokrenula jedna ptica koja im je sa stabla zapevala tihui što znači „hajdemo“. Ova je ptica otelotvorenje samog Uicilopoćtlija, boga kolibrija, zaštitnika astečkog naroda i njihovog autentičnog božanstva koje ne možemo pronaći ni u jednoj drugoj srednjeameričkoj kulturi. Vrlo je složenog i dubokog simbolizma, a smatra se da ima jako staro poreklo vezano uz tajanstveni Astlan.

Uicilopoćtli im se obratio sledećim rečima, kako je to izloženo u prepisu meksičkog antropologa Alfonsa Casa:

„Zaista, povešću vas gde morate poći. Doći ću u liku belog orla; i gde god budete išli, ići ćete s pesmom. Ići ćete samo tamo gde mene ugledate, a kad stignete na mesto za koje se meni učini da vam je pogodno za boravak, onde ću sleteti i onde ćete me spaziti. Stoga ćete na tom mestu podići moj hram, moju kuću i moj krevet od trave – tamo gde ću doći da se odmorim, smiren i spreman za let. I na tom će mestu narod podići svoj dom i svoju naseobinu. Vaš će prvi zadatak biti da ulepšate svojstvo orla, svojstvo ocelota, Sveti rat, strelu i štit. Ješćete ono što vam je potrebno. Živećete u strahu. Hrabrost će vam biti nagrađena: pobedićete, razorićete svako selo i seoce koje tamo nađete, koje god vidite” (Irene Nikolson, Meksička i srednjeamerička mitologija).

U ovim proročkim rečima već naslućujemo viziju uloge i slave Asteka kao ratničkog i izabranog naroda, sa svim nivoima značenja tih pojmova.

Različiti izvori daju različite godine polaska, 1111, 1160. ili 1170. godinu, a ovde ih sve navodimo samo radi približne orijentacije. Astečki narod je povelo četvoro mudraca-sveštenika, tri muškarca i jedna žena, koji su se smenjivali na čelu kolone noseći lik boga zaštitnika. Cilj njihovog dugogodišnjeg traganja je bio znak koji im je dao sunčani Uicilopoćtli – usred jezera pronaći belog orla koji na kaktusu nopal drži zmiju u kljunu. Kaktus nopal sa svojim crvenim plodom predstavlja ljudsko srce – središte u kom je jedino moguć susret duhovnih i zemaljskih snaga personifikovanih simbolima orla i zmije. Na ovom će mitskom mestu ptica nebeskog svetla savladati snage prolaznog sveta predstavljene zmijom. Ova simbolička vizija bila je toliko jaka u svesti Asteka da je ostala neuništena do današnjeg dana i još uvek se ponosno vijori na meksičkoj zastavi.

Sledeći uputstva svog glavnog božanstva Asteci će tokom seobe uzeti još i ime Meksika za koji nema pouzdanog prevoda. Po nekim tumačenjima znači Oni koji jedu kaktus, a moglo bi se takođe prevesti i kao Mesec ili pupak. Ovim će imenom sami sebe češće nazivati dok će se naziv Asteci ponovo učestalije upotrebljavati tek od XVIII veka, od kad ga je istoričar Fransisko Havier Klavihero istakao u kontekstu postojanja Astečkog carstva.

Napokon, nakon mnogih napornih lutanja u kojima su bili „odbacivani“ i „proganjani“, ali istovremeno i osnaženi, pleme Meksika će stići do granica toltečkih zemalja. Tako će, među ostalima, proći i pokraj Kuluakana, drevnog grada u kojem je tada još uvek cvetao duh toltečkih umetnika i majstora nadahnut kultom dobrostivog boga Kecalkoatla. Premda su se ovde neko vreme zadržali zadivljeni kulturom ovog grada, još nije bilo došlo vreme predaha. Svojim toliko drugačijim mentalitetom, a posebeno određenim dekadentnim obredima žrtvovanja, izazivali su odbojnost i progone i stoga su bili prisiljeni da nastave put. Uicilopoćtli, koji je uvek bio uz njih, poveo ih je dalje i nedugo zatim njihovim mudracima-sveštenicima pokazao označeno mesto. Tako su 1325. godine napokon ugledali mesto izuzetne beline na kamenom ostrvcu u jezeru Teškoko i božanski znak orla na kaktusu koji u kljunu drži zmiju.

Učeći ratničke veštine od svojih suseda, usvajajući njihovu kulturu i živu tradiciju mnogih naroda koji su im prethodili, Asteci su započeli postavljanje temelja svog grada blizu kaktusa, ponosnog Tenoćtitlana, u pesmi opevanom kao temelji neba. Pola veka kasnije započeće ono što je poznato kao sto godina naroda Sunca – širenje moćnog carstva, gradnja hramova, okruglih svetilišta, škola, palata, pijaca, plovećih vrtova, uzgoj stotine cvetnih vrsta, rad u kamenu, rad s metalima i mineralima, izrada štitova-mozaika od perja, izrada hiljada i hiljada oslikanih kodeksa u kojima se čuvala tradicija, a posebno njihovo pesništvo…

Iz mesta gde se uspravljaju jaguari,
Sunce je dozvano.
Kao štit koji se spušta,
Tako zalazi Sunce…
Ponosan na sebe,
Uzdiže se grad Meksiko-Tenoćtitlan.
Ovde se niko ne plaši smrti u ratu.
To je naša slava.
To je tvoja zapovest
O, Davaoče života!…

Colección de Cantares Mexicanos
(Zbirka meksičkih pesama)

Grb Meksika

Grb Meksika

Čudo uspona

Nesavakojotl

Nesauakojotl, Izgladneli kojot

Prvih pedesetak godina života jednog gotovo beznačajnog naroda na kamenom ostrvcu u jezeru nije bilo nimalo lako i ni po čemu se još nije naslućivalo da će upravo ovde biti središte budućeg moćnog carstva. Ostrvo je pripadalo Tepanecima, potomcima stanovnika Teotivakana, koji nisu bili ništa gostoljubiviji od drugih starosedelaca. Međutim, Asteci su bili već očvrsnuli na mnoge surove okolnosti i nije im bilo preostalo ništa drugo nego da prežive kao vazalno pleme Tepaneka. Stoga su stoički podnosili progone, isplaćivali teške namete, učili ratne veštine od svojih gospodara kako bi sudelovali u njihovim osvajanjima i malo-pomalo počeli su se nazirati obrisi pravog organizovanog života. Nakon što su ih kroz nekoliko decenija vodili stari mudraci-sveštenici, teomamiji, „oni koji preuzimaju na sebe obaveze bogova“, izabrali su 1375. godine za svog prvog vladara, tlatoanija, Akamapićtlija (Ruka puna strela), sina tadašnjeg gospodara Kuluakana. Ovo je bio strateški potez kojim su na neki način hteli da se osiguraju budući da mu je majka bila astečkog, a otac toltečkog porekla. Progoni su i dalje nastavljeni, ali grad se ipak polako izgrađivao i širio uprkos svim nedaćama. Drugi je astečki vladar, Uiciuitl (Pero kolibrija), izabrao za ženu kćer Tesosomoka, tadašnjeg tepanečkog vladara koji je bio naklonjeniji Astecima od svojih prethodnika. Sin Uiciuitla, Ćimalpopoka (Štit koji se dimi), koji je kao dete rado odlazio kod svog dede Tesosomoka u tepanečku prestonicu Askapocalko, kasnije je postao treći astečki vladar. Ovo nešto mirnije razdoblje iskorišćeno je za unutrašnje uređenje grada i uspostavljanje novog religijskog sistema i tradicije kao sinteze toltečke i astečke kulturne baštine. Verovatno delom zbog ove rodbinske bliskosti i ljubavi prema unuku, Tesosomok je s vremenom sve više ublažavao namete prema Astecima, ali njegova smrt je negde oko 1426. godine dovela do preokreta i preusmerila tok budućih zbivanja. Na presto Tepaneka nasilno dolazi njegov sin Maštlacin, tiranin koji Asteke smatra neprijateljima i svestan njihovog jačanja prepoznaje dobru priliku u činjenici da je novi astečki vladar Ćimalpopoka još uvek premlad i neiskusan. Uz podršku jednog dela tepanečkog plemstva, Maštlacin Astecima objavljuje rat te zarobljava vlastitog nećaka Ćimalpopoku kog ostavlja u zatvoru da obešen umre od gladi. U vodećim astečkim redovima zavladala je malodušnost, a novoizabrani vladar Ickoatl (Zmija od opsidijana) je bio za predaju i pokoravanje gospodaru Maštlacinu. Međutim, tada se dogodilo nešto prilično neočekivano. Ohrabren nekim nedokučivim pozivom sudbine, beznadežnu situaciju na većanju astečkih poglavara smelo prekida mladi plemić Tlakaelel:

Što je ovo, Meksikanci? Što to radite? Zar ste izgubili razum? Zastanite, dopustite da damo nekoliko predloga oko ovog zahteva. Zar možemo prihvatiti takav kukavičluk i predati se onima iz Askapocalka? A obrativši se kralju reče: Gospodaru, što je to? Kako dopuštaš takve stvari? Razgovaraj s ovim narodom; traži načina za našu obranu i našu čast, i nemojmo pokleknuti i predati se tako sramotno našim neprijateljima (Fraj Diego de Duran, Historia de las Indias de Nueva España y Islas de Tierra Firme; citat iz knjige Drevni Meksikanci, M. Leon-Portilja).

Ove odlučne reči su snažno odjeknule i duboko dirnule srca svih koji su ih čuli. Tlakaelel je pokrenuo pritajeni ratnički duh, osećaj časti i istorijske odgovornosti Asteka i zahvaljujući čitavom nizu vešto isplaniranih poteza u relativno će kratko vreme biti srušena prevlast Tepaneka u Meksičkoj dolini. Ovome je, osim nezaustavljive odvažnosti astečkih redova pod vodstvom Tlakaelela, Ickoatla i njegovog budućeg naslednika Motekusome Iluikamine (Dostojanstveni gospodar koji strelama probada nebo) značajan doprinos dao narod Teškoka koji je bilo jednostavno pridobiti jer su takođe bili podjarmljeni pod vlašću Tepaneka. Vojsku Teškoka predvodio je mudri vladar i čuveni pesnik Nesaualkojotl, kome su Tepaneci dok je bio mladić ubili oca.

Nakon pobede 1428. godine sledilo je vrlo važno razdoblje uspostavljanja unutrašnje stabilnosti tek nastalog carstva. Nadareni Tlakaelel, kao glavni savetnik Ickoatlu, i kasnije još dvojici vladara, uvodi čitav niz vizionarskih reformi na političkom, socijalnom i religijskom planu. Iako je imao prilike da i sam postane vladar, nikada nije na to pristao, ali kaže se da je „on uistinu zapovedao“. Tako je razdelio zemlju i titule, stvorio novu organizaciju vojske i uveo tzv. počteke, trgovce na velike udaljenosti koji su pre svega dobavljali korisne informacije. Osnovao je poznati Trojni savez s vladarima naroda Teškoka i Tlakopana, začeo ideju o gradnji velikog hrama u čast Uicilopoćtlija, ali iznad svega vodila ga je zamisao buduće veličine i slave Asteka kojima je nastojao da duboko u svest usadi njihovu istorijsku ulogu izabranog naroda. U tom je smislu obnovio i na vlastiti način interpretirao drevni mit o dobima. Međutim, njegovo je tumačenje u svojoj suštini prilično odudaralo od pouka koje su u mitu pronalazili mudraci.

Naime, u izvornim tekstovima se govorilo da je nakon propasti sveta u velikom potopu Četvrtog doba, Peto doba ili Sunce Pokreta otpočelo žrtvom bogova u Teotiuakanu. Da bi ono nastavilo da postoji bila je potrebna stalna žrtva svih bogova i jedino su se tako mogli osigurati uslovi za život čoveka i ostalih živih bića. Ali, nepromenjivi božanski zakoni već su odredili sudbinu ovog doba i ispisali simbolični datum kada će i ono morati da nestane u velikoj kataklizmi žestokih pokreta i potresa sveta. Stari mudraci su smatrali da se ovo može sprečiti ako čovek poput bogova takođe da vlastiti doprinos i u svom srcu pronađe tokove koji potiču od Vrhunskog praizvora kako bi ih nesebično ponudio Suncu Pokreta, najvišem principu koji povezuje sve što postoji. Zato reč „pokret“, ollin ima isti koren kao i reč „srce”, yollotl, jer pokret je moguć jedino u čovekovom srcu kao njegovom najuzvišenijem središtu. Prepoznavanjem božanske žrtve i sledeći njihov primer, čovek treba da stekne mudro lice i srce čvrsto kao kamen, što znači da mora da postane plemenit i pun razumevanja prema drugima, a postojan i čvrst prema sebi.

Tlakaelel je ovo protumačio doslovno: u Petom dobu ostvarivali su svoju posebnu misiju narodi božanskog Teotiuakana i moćni Tolteci, ali dok ovo razdoblje traje i Asteci kao njihovi istinski naslednici takođe treba da ispune vlastiti istorijski zadatak. Zato je potrebno Sunce Pokreta održavati živim što je jedino moguće ako mu se osigura potrebna životna energija koja proizlazi iz čovekovog srca, a to je dragocena krv. Zato je uveo tzv. Cvetne ratove, ratničke pohode koji su među ostalim služili i za zarobljavanje najviših protivničkih vojskovođa kako bi ih uz sve počasti žrtvovali Suncu, poistovećenom s Uicilopoćtlijem, njihovim božanskim zaštitnikom. Ovo je zacrtalo snažan smer pojmovima rata i ratničkog duha koje je Tlakaelel obojio ruhom misticizma i gotovo nepojmljivim odsustvom straha od smrti.

Iako se ova vizija sprovodila, u visokim krugovima mudraca i sveštenika ona nikada nije bila prihvaćena na ovakav način. Ono što je izuzetno neobično (a što se u današnjim udžbenicima i medijima uglavnom ne naglašava ili se čak sasvim ispušta) je da se paralelno s ovim pristupom potpuno ravnopravno razvila i sasvim drugačija zamisao koja je značajno uticala na mnoge druge važne aspekte ljudskog delovanja podstičući u svemu stvaralački duh: gradili su se hramovi i škole, proučavala se tradicija, na oslikane kodekse zapisivali su se prastari mitovi, pamtile su se reči mudrih, obeležavale su se živopisne svetkovine, cvetala je trgovina, na plovećim se vrtovima ubiralo nekoliko žetvi godišnje, uspostavljali su se strogi i pravedni zakoni, roditelji i učitelji su pažljivo odgajali i podučavali decu… Ustrajno i sigurnim korakom rasli su stabilni kulturni temelji jednog carstva. Iz njih su prirodno strujali mnogobrojni okrepljujući impulsi donoseći sa sobom neverovatnu vedrinu svakodnevnog života.

Veliki hram kompleksa Tlatelolko

Veliki hram kompleksa Tlatelolko

Carstvo je cvetalo, a „izabrani narod“ je nastavio kroz osvajanja da ispunjava svoju misiju i da ubira danak, ali istovremeno je donosio i čuvao mnoga vredna kulturna blaga pokorenih naroda. Tenoćtitlan je stasao do sjaja prestonice, a vladari su se ređali, ostavljajući svojim podvizima, uspesima i porazima duboke tragove u vremenu. Ovde nema prostora da se svi oni navedu, pa ćemo izdvojiti samo neka najupečatljivija dela. Motekusoma Iluikamina, koji je 1440. godine nakon Ickoatla stupio na presto kao peti vladar, je na primer, pored osvajačkih pohoda, poslao i jednu istraživačku ekspediciju u potragu za ostrvom Astlan. U svim poduhvatima uz rame mu se nalazio njegov savetnik i ratni zapovednik, izuzetni Tlakaelel. Nakon dvadeset devet godina uspešne vladavine Motekusoma umire, a za njegovog naslednika izabran je po Tlakaelelovom predlogu Ickoatlov unuk, Ašajakatl (Lice vode). Za vreme njegove vladavine izrađen je grandiozni Kamen Sunca poznat kao Astečki kalendar. Nastavljeni su takođe uspešni pohodi, ali pretrpljen je i prvi veliki poraz od daleko brojnije vojske Taraskana. U svojim ratničkim pesmama Asteci su žalili zbog ovog događaja, ali odvažni duh njihovih vojnika nije jenjavao. Oko 1480. godine, ili nešto pre, umire veliki i uticajni Tlakaelel a nedugo posle i Ašajakatl. Nasleđuje ga njegov brat, mladi Tisok, potpuna suprotnost svim svojim prethodnicima, bez ikakvih pretenzija za osvajanjima. Njegova kratka vladavina je verovatno nasilno okončana ubistvom. Tisokov mlađi brat, izuzetno sposobni Auisotl, preuzima vladarske dužnosti 1486. godine i ponovo nastavlja da silovito širi granice, ali ne zaboravlja na važnost sjaja prestonice. Smatra se najvećim graditeljem Carstva – dovršio je veličanstveni dvostruki hram posvećen astečkom Uicilopoćtliju i toltečkom Tlaloku, sagradio je mnoge druge hramove i palate, te je među ostalim osigurao gradu dovod pitke vode i regulaciju vode jezera. Sudbina je htela da od vode i nastrada nakon što se tri godine borio s teškim povredama zadobijenim u naletu poplave, ali iza sebe je uspeo da ostavi najuređeniju vlast. Deveti vladar, Motekusoma II (Motekusoma Mladi), svakako je posebna pojava među astečkim vladarima. Bio je neosporno velikih sposobnosti, dokazao se kao dobar ratnik i stekao visoko mesto kao sveštenik. Kad su ga izabrali za cara, morali su da ga, kaže se, izvuku iz hrama gde se bio duboko zaokupio proučavanjem izvorne toltečke tradicije. Inspirisan starim učenjima odlučio je da se udalji od Tlakelelovog ratničkog misticizma jer je želeo da vodi svoju zemlju drugim putem. Zato je najvažnije državne položaje predao mladim učenim ljudima Meksika, Teškoka i Tlakopana koji su prošli visoke astečke škole i predano im je držao predavanja kako bi ih uputio u vlastite ideale. Izazvao je čuđenje kada je dao da se izradi Tisokov kamen na kome hvali „junačka“ dela Tisoka, jedinog vladara koji je poput njega bio nesklon ratu. Možda je time hteo da istakne neka druga, svima nepoznata Tisokova dela. Pažnju mu je posebno zaokupljalo staro toltečko proročanstvo o povratku Kecalkoatla, belog bradatog boga. Miroljubivi vladar će od 1517. godine biti svedok mnogih zlokobnih predznaka i u svojim će proročkim vizijama prepoznati grupu ljudi kako se žurno primiču jašući na nečemu što izgleda poput jelena. Dve godine kasnije dobiće obaveštenje o dolasku belih ljudi koji su se iskrcali sa lađa velikih kao planine. Svi Motekusomini kasniji potezi biće presudni za sudbinu carstva…

Ali ovde nećemo ulaziti u istoriju osvajanja… Istaknimo još samo to da su dva poslednja astečka vladara, Motekusomin brat Kuatlauak (Orao nad vodom) i bratanac Kuatemok (Orao koji se spušta; Zalazeće Sunce) hrabro branili svoj narod i svoju zemlju do njihovog konačnog pada.

medjas

Autor: Nataša Žaja

30 Sep 2015