Upanišade – izbor tekstova

U starim vedskim tekstovima, u okviru Aranjake (Aranyaka), Šumske knjige namenjene asketama–pustinjacima, nalaze se Upanišade. Upanišade predstavljaju filozofsko–mitsku sintezu temeljnih učenja drevne indijske misli. One poučavaju o životu i smrti, čoveku i Univerzumu, mnoštvu i Jednom, prolaznom i neprolaznom, vidljivom i nevidljivom… Prethode im Vede i Bramane, pa se stoga Upanišade nazivaju još i Vedante – završeci Veda.

Prema indijskom predanju, njihovi autori su drevni mudraci rišiji, čija se mudrost prenosila usmenim predanjem s učitelja na učenika. Strogo se pazilo da se očuva njihova čistoća, odnosno da se stihovi prenesu „od reči do reči, ne menjajući nijedno sveto slovo“. Na način prenošenja tekstova ukazuje i sama reč upa-ni-sad, upa (pored, ispod), ni (dole) i sad (sedeti), što upućuje na učenika koji sedi pored nogu učitelja i prima njegove pouke. Drugo tumačenje uzima kao koren reč nisad, koja označava tajno učenje koje učenik dobija od učitelja.

Evropljani su upoznali Upanišade zahvaljujući sultanu Dara Šukohu (Dara Shikoh) koji je, u XVII veku, dao da se pedeset Upanišada prevede na persijski jezik. Taj tekst poslužio je za prevođenje na latinski, a odatle i na druge evropske jezike. Poznato je preko dve stotine Upanišada. Smatra se da su najstarije nastale u VIII-VII veku p. n. e. dok najmlađe potiču iz XV veka. Najvažnijima se smatraju Brihadaranjaka, Čandogja, Taitirija, Kaušitaki, Kena, Kata, Iša, Mundaka, Prašna, Mandukja, Švetašvatara i Maitri Upanišada.

Upanišade sadrže odgovore na pitanja koja je čovek postavljao u prošlosti, a koja postavlja i danas: Odakle dolazim? Kako je nastao svet? Kuda idem? Ovi filozofski tekstovi pokazuju čoveku put ostvarenja njegove sudbine; Sveti Put koji ima svoj početak i svoj cilj.

Sledi izbor tekstova iz Kena, Kata i Iša Upanišade:

Ko odašilje misao da luta? Ko život navodi da na putovanje krene svoje? Ko primorava nas da reči ove izričemo? Koji to Duh skriven je iza oka i uha?

To je uho ušiju, oko očiju, Reč reči, misao misli, i život života. Oni koji mudrost slede, za svet čula nevezani, besmrtni postaju.

Ni oko, ni reč, ni misao do njega ne dosežu. Ne znamo ga i razumeti ga ne možemo: on je iznad svega poznatog i nepoznatog. Tako čusmo od drevnih mudraca koji nam istinu prenesoše.

Ono što se rečima ne može iskazati, ali je pomoću reči kazano: znaj da je to sam Braman, Duh; a ne ono što narod obožava.

Ono što se okom ne vidi, ali je pomoću oka viđeno: znaj da je to sam Braman, Duh; a ne ono što narod obožava.

Ono što se uhom ne može čuti, ali se pomoću uha čuje: znaj da je to sam Braman, Duh; a ne ono što narod obožava.

Ono što se dahom ne može udahnuti, ali se pomoću daha udiše: znaj da je to sam Braman, Duh; a ne ono što narod obožava.

Posmatraj svemir sav u slavi Boga: i sve što živi i kreće se na zemlji. Napustivši prolazno, u Večnom radost nađi: neka ti srce drugih strasti nema.

Izbor teksta iz Kena Upanišade

Naćiketa: Ka jezgru stvari ja odlazim, u sredšte stvari ja odlazim. Kakvo li je delo smrti što se danas ima sprovesti kroz mene?

Ne postoji strah na nebesima: starost i smrt ne postoje. Dobri se, izvan starosti i smrti, raduju na nebu, nedodirnuti glađu, žeđu i patnjom.

Na nebu oni besmrtnost postižu. Ti znaš, o, smrti, tu svetu vatru koja nebu vodi. Objasni mi je.

Jama¹: Ja znam, Naćiketa, tu svetu vatru koja vodi nebu. Slušaj. Ta vatra koja dostizanje beskrajnih svetova predstavlja, i njihova je zadužbina, skrivena je na svetom mestu u srcu.

Naćiketa: Kad čovek umre, javlja se sledeća sumnja: neki ljudi kažu „on jeste“, a neki „on nije“. Kaži mi istinu.

Jama: Čak i bogovi u drevnim vremenima sumnjaše isto; jer, tajnovit je zakon života i smrti. Zatraži neki drugi dar od mene. Oslobodi me ovoga.

Naćiketa: Ova se sumnja čak i bogovima javlja, a ti veliš, o smrti, da se teško dâ razumeti. No, većeg učitelja od tebe u tome nema, kao što nema ni većeg dara koga bih mogao tražiti od tebe.

Jama: Uzmi konje i zlato, stoku i slonove; izaberi sinove i unuke koji će živeti stotinu godina. Poseduj veliko kraljevstvo.

Ili poželi neki drugi dar koji smatraš jednakim ovom i uživaj u njemu, bogat i dugovečan. Budi gospodar ove beskrajne zemlje.

Zaiskaj da ti se ispuni bilo koja želja u smrtnom svetu, samo ne pitaj me, Naćiketa, šta se nalazi posle smrti.

Naćiketa: Sva su ta zadovoljstva prolazna. Ona oslabljuju životnu snagu. I najduži život – kratak je! Zadrži svoje konje, užitke i bogatstva.

Obilje ne može zadovoljiti čoveka. Hoćemo li uživati u njemu sa tobom nad glavom? Živimo li dok si ti još moćan? Mogu da zahtevam samo ono što sam već zahtevao.

Oseti li zemaljski smrtnik svoju besmrtnost, kako da poželi dug život pun uživanja, požudu obmanjujuće lepote?

Jama: Postoji staza radosti i staza uživanja. Obe privlače dušu čovekovu. Onaj ko prvom stazom hodi, do dobra stiže; onaj ko hodi stazom uživanja, ne dostiže Kraj.

Dve staze pred čovekom leže. Razmišljajući o njima, mudrac izabira stazu radosti, a budala se drži staze uživanja.

Tvorac načini odlazna čula: ka spoljnom svetu ona odlaze, ne ka Duhu unutrašnjem. Ali, svetac koji besmrtnost opazi, gledao je u sebe i našao vlastitu dušu.

Budala trči za spoljim zadovoljstvima i u zamke zagrljaja smrti upada. A mudrac je besmrtnost našao i ne traži Večno u stvarima prolaznim.

Ti si, Naćiketa, razmišljao o uživanjima i odbacio ih. Nisi prihvatao okove posedovanja, okove kojima se ljudi okivaju i koji ih u dubine vuku.

Postoji staza mudrosti i staza neznanja. Razdvojene su i različitim krajevima vode. Ti, Naćiketa, slediš stazu mudrosti; bezbrojna te uživanja ne omamljuju.
Živeći u neznanju, držeći da su učeni i mudri, budale besciljno tumaraju tamo-amo, kao da slepce slepac vodi.

Naćiketa: Znam da su uživanja prolazna i da se Večno ne dostiže prolaznim. Ali, reci mi smrti, kako da nađem tu svetlost koja rasvetljava put?

Jama: Ono što sija izvan života, ne sija detinjastima, bezobzirnima ili obiljem zavedenima. „Ovo je jedini svet – drugoga nema“, kažu oni i tako lutaju od smrti do smrti.

Retki tek za njega čuju; a mnogi od njih ne dostižu ga nikad. Čudesan je svako ko o njemu poučava, a mudar je svako ko se poučavati da.

Ne može se poučavati onaj koji ga nije dosegao; on ne može biti da se dosegne razmišljanjem. Put do njega vodi kroz Učitelja koji ga je video. On je viši od najuzvišenijih misli, uistinu iznad svih misli.

Ovo se sveto znanje ne postiže zaključivanjem, ali, od istinskog se Učitelja može dobiti.

Svetlost Atmana², Duha, nevidljiva je , skrivena je u svim bićima. Kad si spreman da je nađeš, našao si je.

Naćiketa: Reci mi, smrti, koji je put što do Atmana vodi?

Jama: Ne dostiže se Atman dugim učenjem, a ni kroz intelekt i svete pouke. Dostižu ga oni koje je izabrao on – jer oni su izabrali njega. Izabranicima svojim otkriva Atman slavu svoju.

Atmana ne dostiže slab, nepažljiv ili onaj koji se rđavo odricanju uči; dostiže ga mudrac koji dušu svoju na pravi način vodi u boravište Bramana.

Ne dostiže se Atman ni najdubljom spoznajom, sve dok se ne zauzdaju putevi zla, dok se čulima ne pruži odmor, umu koncentracija i srcu mir.

Naćiketa: Kako to da postignem, sada, dok još hodam zemljom?

Jama: Upoznaj Atmana kao Gospodara kočija; i telo kao kočije. Znaj da je um kočijaš, a razum da su uzde.

Konji, kaže se, jesu čula; a putevi njihovi čulni predmeti. Jedinstvo duše, uma i čula naziva se „onim što se i raduje i pati“.

Onaj ko ne shvata ispravno i čiji um nikada nije spreman, nije gospodar svog života, on je rđavi kočijaš s divljim konjima.

Ali, onaj ko ispravno shvata i čiji je um uvek pripravan, jeste gospodar svog života, on je kao dobar kočijaš sa uvežbanim konjima.

Onaj ko ispravno ne shvata, bezobziran je i nikad čist, on ne stiže na Kraj putovanja već luta od smrti do smrti.

Ali, onaj ko ispravno shvata, obziran je i uvek čist, on dostiže Kraj putovanja i odatle se nikad ne vraća.

Čovek čijim kočijama upravlja um, koji gleda i drži uzde svog razuma, dostiže Kraj putovanja, vrhovni večni Duh!

Mudrac neka preda svoje reči umu, um neka preda poznavanju sebe, poznavanje sebe Duhu svemira, a Duh svemira Duhu mira.

Probudi se, ustani! Stremi Najvišem i u Svetlosti budi!

[1] – Jama, vladar nevidljivog sveta, vodič i sudija ljudi
[2] – Atman, univerzalni princip svesne besmrtnosti

Izbor teksta iz Kata Upanišade

Ima svetova koje pohode demoni, svetovi najdublje tame. Onaj ko postojanje Duha poriče, u tamu smrti pada.

Duh nepokretni brži je od misli; čula ga ne dostižu: izvan njih je on. Mirujući, nadmašuje sve koji hitaju. Okeanu njegovog bića, duh života usmerava sve tokove delovanja.

Kreće se i miruje. Daleko je i blizu. U svemu je i van svega.

Ko sva bića u svome Ja sagleda i svoje Ja u svim bićima, oslobađa se straha.

Kad mudrac sagleda ovo veliko jedinstvo i njegovo Ja postanu sva bića, kakav mu strah i kakva mu žalost zapretiti mogu?

Ima svetova bez radosti, svetova unutrašnje tame. U ove svetove odlaze posle smrti oni koje, u nemudrosti njihovoj, svetlost ne probudi.

Dok smo u ovom životu, možemo doseći svetlost mudrosti; ne dosegnemo li je, duboka će biti naša tama. Oni što svetlost vide, u život večni ulaze: oni što u tami žive, u patnji se predaju.

Kad čovek vidi Jastvo, Boga lično, gospodara svega prošlog i svega budućeg, ne strahuje više.

Duh preplavljuje sve zračenjem svojim. Netelesan je i nepovrediv, čist i zlom netaknut. Vrhovni je vizionar i mislilac, unutrašnji i kosmički, i sve što postoji na put je Večnosti upravio.

U duboku tamu padaju svi što dela slede. U još dublju tamu padaju svi što znanje slede. Tako čusmo od drevnih mudraca koji nam istinu prenesoše.

Onaj ko poznaje i delo i znanje, delom smrt nadmašuje, a znanjem besmrtnost postiže.

U duboku tamu padaju svi što unutrašnje slede. U još dublju tamu padaju svi što kosmičko slede. Tako čusmo od drevnih mudraca koji nam istinu prenesoše.

Onaj ko poznaje i kosmičko i unutrašnje, unutrašnjim smrt nadmašuje, a kosmičkim besmrtnost postiže.

Lice Istine skriva se iza zlatnog kruga. Skloni ga, o hranitelju sveta, da ga mogu videti, ja koji sam istini posvećen!

O, životodavno sunce, potomku Gospodara Stvaranja, osamljeni nebeski putniče! Razaslaj svetlost svoju i ukloni zaslepljujući sjaj svoj da mogu gledati tvoje zlatno ozračje: taj duh duboko u tebi, moj je unutrašnji Duh.

Neka život besmrtnom životu hodi, i telo u pepeo neka ode: o dušo moja, seti se truda prošlih, seti se!

Izbor teksta iz Iša Upanišade