Tristan – mit i simboli

Starost epa o Tristanu

Teško je pronaći u prošlost utonule korene ove mitske priče koju dobro poznajemo, s obzirom na to da je postala jedna od najraširenijih pesničkih predanja sredovekovne Evrope. Inspirisala je brojne bajke i romane nastale na području Britanije, Francuske, Nemačke, Španije, Norveške, Danske i Italije. Brojne književne verzije, nastale u XI, XII i XIII veku (koje se, proširene ili izmenjene, oslanjaju jedna na drugu), uključene su u vitešku, dvorsku i žonglersku tradiciju, a neke od njih predstavljaju autentična dela velike literarne vrednosti.

U svim tim delima pažnja je naizgled usmerena na sudbinu jedne tragične ljubavi, ali srce legende je, zapravo, rizično putovanje jednog viteza koji, suočavajući se sa svim mogućim opasnostima i izazovima, uspeva da pokaže ono što je suština stvari: savršenost i čestitost u svim aspektima, od fizičke borbe do zadobijanja besmrtne ljubavi.

Kult besmrtne duše i čistoće ideala časti i odanosti ovde se simbolički izražava kao kult dame kod Minesingera, trubadura i uopšte pevača viteških epova.

Brojne su veze sa drugim mitovima čiju je starost jednako teško odrediti kao i starost mita o samom Tristanu. Istaknućemo dva temeljna mita, oslanjajući se na simboličko poređenje: arturovska saga i potraga za Gralom i grčki mit o Tezeju koji se, zahvaljujući Arijadninoj zaštiti, suočava sa Minotaurom. Razvijajući pripovedačku potku i značenje likova, ponovno ćemo naznačiti te sličnosti.

Sigurno je da postoji izvanredno složen i bogat spoj istorijskih, mitskih i legendarnih elemenata, kao i elemenata međunarodnog folklora koji otežavaju istraživački rad.

Prema nekima, keltsko poreklo legende je nesumnjivo, pre svega zato što sadrži magijske elemente i prvobitna verovanja koja daleko prethode XII veku.

Drugi smatraju da je mitološko-simbolička povezanost astrološka i zato neki u Tristanu vide lunarni lik, lik „boga-Meseca“, a postoje i oni koji ga tumače kao put Sunca.

Ima i onih koji uzimaju samo psihološki sadržaj legende, naglašavajući ljudsku dramu koju proživljavaju njeni junaci. S obzirom na razdoblje u koje književnost stavlja ovu pustolovinu, iznenađuje činjenica što se kod protagonista ne pojavljuju nikakva religiozna osećanja, ako pod nedostatkom „religioznog“ podrazumevamo odsustvo svakog kajanja zbog svog ponašanja. Ljubavnici se, naprotiv, osećaju nevinima, čak i pod zaštitom Boga i prirode. U događajima ima nešto čudesno i neobično, što protagoniste stavlja „sa one strane dobra i zla“.

Razni autori ističu i moguće orijentalno poreklo pojedinih epizoda, čak i celokupnog dela. Prema ovoj pretpostavci, Arapi sa Iberijskog poluostrva preneli su ga sa Istoka na Zapad. Sa druge strane, ima i onih koji naglašavaju prisutnost ove legende širom cele evropske atlantske obale, što bi značilo da njeno poreklo ima predkeltske korene.

Bez obzira koje poreklo i starost prihvatili, ono što svakako proizlazi iz gotovo svih analiza jeste sigurno postojanje zajedničkog arhaičnog izvora nadahnuća, neka stara legenda sa više ili manje pojedinosti, koja je poslužila kao podloga svim kasnijim romansama na temu Tristana.

Sadržaj

Sinteza i povezivanje svih verzija omogućava nam bolji uvid u niz simboličkih značenja, iako se u svim pojedinostima ne poklapa sa poznatim delom Riharda Vagnera. Tristan je mladi kraljević koji živi na dvoru svog ujaka, kralja Marka od Kornvola. U strašnoj bici on pobeđuje Morolta od Irske kome je Mark bio prinuđen da plaća danak od stotinu devojaka godišnje. Međutim, Tristan u borbi biva neizlečivo ranjen otrovnom strelicom. Napušta dvor i odlazi u barci bez vesala, bez jedra i kormila, samo u društvu svoje lire. Nekim čudom stiže do irskih zemalja gde mu je Izolda Plavokosa, vešta medicinskom i magijskom umeću kao što je bila i njena majka, zalečila ranu. Krijući svoj identitet, Tristan se predstavio pod imenom Tantris. Međutim, uporedivši oštećeni deo njegovog mača sa komadićem metala koga je izvadila iz lobanje pobeđenog, Izolda ga prepoznaje kao pobednika iz bitke sa Moroltom. Uprkos tome, ponesena samilošću – a možda i rađajućom privlačnošću – ona leči ranjenog.

Kada se vratio na dvor, ujak je zadužio Tristana da pronađe ženu kojoj pripada plava vlas koju je ispustila lastavica, a kojom bi se onda Mark od Kornvola oženio.

Tristan prepoznaje vlas Izolde Plavokose i nakon sjajnih podviga, osvaja je za svog ujaka. Njegovo najveće delo bila je pobeda nad strašnim čudovištem – zmajem koje je pustošilo Irsku i ulivalo strah i najjačim vitezovima.

Tokom putovanja iz Irske u Kornvol, Izoldina sluškinja Brangania zamenila je magične napitke koje je princeza nosila. Izolda je ponudila Tristanu piće koje je trebalo da bude napitak smrti, ali se ispostavilo da je to bio napitak ljubavi koji ih je tog trenutka sjedinio nesavladivom strašću.

Izolda i kralj Mark se venčavaju, ali kraljica i Tristan nastavljaju da žive svoju vatrenu ljubav progonjeni teskobom i strahom, sve dok ih kralj ne otkrije. Od ovog dela raspleti se razlikuju od verzije do verzije.

Jedna govori kako je neki Markov vitez smrtno ranio Tristana koji se tada povukao u svoj rodni zamak da bi dočekao smrt i dolazak Izolde koja bi opet mogla da ga spase. Izolda zaista dolazi barkom, ali prate je kralj Mark i njegovi vitezovi. Rasplet je fatalan, budući da umiru svi osim Marka kao nemog svedoka drame. Tristan i Izolda od života se opraštaju pesmom o uzvišenoj ljubavi koja sadrži više slavlja nego žalosti.

U nekim drugim verzijama kralj Mark je otkrio ljubavnike i proterao ih sa dvora, pa oni odlaze da žive u šumi (ili u šumskoj pećini). Jednog dana, Mark ih je iznenadio dok su spavali, ali pošto je između njih bio položen Tristanov mač kao simbol njihove nevinosti i čestitosti, kralj je oprostio supruzi i poveo je sa sobom. Tristana je, sa druge strane, proterao u Armoriku, gde se ovaj oženio Izoldom Belorukom, ćerkom tamošnjeg vojvode. Ipak, sećanje na voljenu drži ga na distanci od supruge.

Tristan još jednom biva teško ranjen braneći prijatelja, pa šalje potragu za Izoldom Plavokosom, jedinom koja ga može izlečiti. Barka poslata u potragu trebala je da istakne bela jedra u slučaju uspeha, u suprotnom crna. Kad se brod pojavio na obzorju, Izolda Beloruka podstaknuta ljubomorom reče Tristanu da su jedra crna. Ovim umire poslednja Tristanova nada, pa i on napušta život. Videvši šta se dogodilo sa njenim voljenim, Izolda Plavokosa pada kraj njega i takođe umire.

Likovi: njihova imena i osobine

Tristan (ponekad Tristran, Tristant) je ime keltskog porekla: Drostan i Trystân su umanjenice od Drost ili Drust, imena koje su nosili neki piktski kraljevi iz VII i IX veka. Ovo ime se, takođe, povezuje i sa „tugom“ (tristis, lat. – tužan, žalostan), ukazujući na činjenicu da mu je majka umrla pri porođaju, nedugo nakon smrti njegovog oca. Inače je sin Rivalena i Blankaflor, sestre kralja Marka od Kornvola.

Tristan je „junak bez premca, divljenje kraljevinama i utočište slave“.

Tantris je ime kojim se Tristan predstavljao kada je došao u Irsku: prvi put, besciljno ploveći, prepušten sudbini nakon što ga je ranio Morolt i drugi put, kad je došao da isprosi Izoldu koju će zatim morati da preda svom ujaku Marku. U oba slučaja to je značajno ime, ne samo zbog zamene slogova, već i vrednosti: više nije sjajni vitez, nego „tantrički nekromant“ koji hita po pomoć čarobnice Izolde i koji je zavarava da bi je predao drugom čoveku.

Izolda (Iseo, Iseut, Isaut, Isolt, Isalde, Isotta, Isolda) takođe je keltsko ime koje može biti izvedenica jutskog Essylt, iako je verovatnije izvedeno od germanskoga Ishild ili Iswalda.

Mario Roso de Luna proširuje veze tog imena sa Isa, Isis, Elsa, Elisa, Isabel, Isis-Abel… i sklon je slici Izide kao čiste duše koja postoji u svakom čoveku.

Ona je kći kraljice Irske i Moroltova rođaka (ponekad mu je verenica ili sestra); vlada magijskim umećem lečenja, zbog čega se može poistovetiti sa Medejom ili Arijadnom iz mita o Tezeju.

Izolda Beloruka je kći Hoela, kralja ili vojvode od Armorike ili Male Britanije. Ona je lik koji većina autora smatra kasnijim i sporednim u samom izvornom mitu.

Morolt (Morholt, Morhot, Amoroldo, Morlot, Maroldo) je rođak kralja Irske, divovski čovek koji se pojavljuje jednom godišnje u Kornvolu i zahteva danak od sto devojaka.

U vagnerovskoj verziji, on je Izoldin verenik koga Tristan pobeđuje, njegovo telo izbacuje na nekom pustom ostrvu, a glavu izlaže u Irskoj.

„Mor“ na keltskom znači „more“, ali i „visok“, „velik“. On je, ukratko, čudovište koje Tristan-Tezej mora da pobedi i simbol je starog čovečanstva, nasuprot obećavajućoj mladosti našeg junaka.

Mark (Marc, Marcos, Marke, Marco, Mars, Mares), kralj Kornvola, Tristanov ujak i Izoldin muž, prema M. Rosu de Luni je personifikacija „karme“ ili zakona sudbine. On je jedini koji preživljava konačnu katastrofu drame i uzrok je svih kasnijih posledica.

Brangania (Brangel, Brengain, Brenguen, Brangene, Brangaene), odana Izoldina sluškinja koja, u zavisnosti od verzije dela, namerno ili nenamerno zamenjuje napitke koje treba da popiju Tristan i Izolda. U Vagnerovom delu, od Branganije se traži da paru posluži napitak smrti, ali njen strah ili zbunjenost navode je da umesto njega posluži ljubavni napitak.

Prema drugim autorima, Brangania zauzima Izoldino mesto u noći venčanja sa kraljem Markom, kako bi sakrila greh svoje gospodarice.

Simboličke epizode

Postoje mnoge podudarnosti sa mitom o Tezeju i Minotauru.

Tristan, kao i Tezej, mora da pobedi čudovište: divovskog Morolta koji je zahtevao danak u devicama ili zmaja koji je pustošio irske zemlje. Ponekad su te dve epizode jasno odvojene, a ponekad se oba lika, Morolt i zmaj, mešaju u jedno čudovišno biće.

Kao i Tezej u svojim delima, i Tristan osvaja Izoldu, ali ne za sebe: Tezej predaje Arijadnu Dionisu, a Tristan Izoldu svom ujaku, kralju Marku.

I konačno, bela ili crna jedra broda oznake su Tezejevog povratka (i u ovom slučaju smrti njegovog oca Egeja), kao i dolaska Izolde i smrti oboje ljubavnika u našoj priči. Jedra ponekad imaju posebno obeležje: kod Vagnera, Izolda se približava sa zastavom na jarbolu koja je „svetla radost, svetlija od same svetlosti“…

Arturovski sadržaj

Već je i sam Vagner svojevremeno razmišljao o objedinjavanju sadržaja Tristana i Parsifala: „…Izvukao sam shemu od tri čina koji su trebali da sadrže radnju celokupnog sadržaja Tristana. U poslednjem činu, uveo sam jednu epizodu koju sam kasnije izbacio: to je Parsifal koji luta u potrazi za Gralom i dolazi kod umirućeg Tristana u njegovoj postelji. Tristan, smrtno ranjen, ali i dalje živ, u mom duhu poistovetio se sa likom Amfortasa u romanu o Gralu“.

Amfortas je bio kralj čuvar Grala, koga je magičnim kopljem ranio neki glasoviti čarobnjak, zadavši mu ranu koja ne zaceljuje. A nešto slično događa se i sa Tristanom koji dvaput, čak i triput, zadobija neizlečive rane koje samo Izolda može da izleči. Magični faktor van svake je sumnje: Tristana ranjava Morolt i/ili zmaj, a Izolda poseduje umeće potrebno da bolest nestane. Ranjeni Tristan je Tantris, dotiče ga crna magija, a Izolda je čarobnica koja zna da suzbije posledice takvog štetnog delovanja. Pridružimo ovim, gotovo sporednim aspektima, poslednje Izoldino izlečenje: ona više ne traži lek za povratak telesnog života svog voljenog, već i sama sledi put smrti kao jedini spas i preobražaj.

Druga sličnost pojavljuje se kod susreta kralja Marka i ljubavnika zaspalih u šumarku ili šumi sa mačem položenim između njih. Kralj Arthur doživljava nešto slično, kada sreće Ginevru i Lanselota koji su, ne mogavši više da skrivaju svoju ljubav, pobegli u šumu.

U galsko-portugalskim pesmaricama lais (srednjovekovne lirske kratke pesme koje su koristili trubaduri) pominje se kako Tristan i Izolda žive u dvorcu koji im je ustupio Lanselot. Tristan je zatim odlučio da sudeluje u zadobijanju Grala, noseći svoju harfu i zeleni štit, kao što je bio običaj mladih vitezova ili viteških novajlija. Odatle imena kao „vitez zelenog mača“ ili „vitez zelenog štita“.

Tristanova smrt se ne opisuje svugde na isti način. Ovde smo naveli opis prizora sa barkom i jedrima. Ista je stvar sa Tristanovim ranjavanjem od strane kralja Marka ili nekog njegovog viteza, u trenutku kad je zatečen sa Izoldom u vrtovima palate. Brojne verzije nude i druge varijante, poput verzije samog Vagnera, ali gotovo uvek je Mark onaj koji zariva mač ili smrtonosno koplje: otrovno koplje ili mač koga je Morgana poslala da ubije viteza.

Problem napitaka

Ako ostavimo po strani uobičajeni scenario o ljubavnom napitku koga je irska kraljica spremila za venčanje svoje kćeri, kao i grešku zbog koje su ga Tristan i Izolda popili, otvaraju se još neke mogućnosti.

Ako je Tristan, poput Tezeja u grčkom mitu, simbol čoveka, a Izolda duše, bilo bi prirodno da među njima vlada jedinstvo i ljubav i pre nego što popiju napitak. Ali, životne okolnosti navedu čoveka da zaboravi svoju dušu i odvoji se od nje, da je negira ili ne prepoznaje. Duša tada reaguje: Izolda misli kako je i smrt bolja od izdaje, pa radije bira takav put nego život u odvojenosti. Zato poziva Tristana da oboje ispiju lažni napitak pomirenja, koji je zapravo napitak smrti. A nije li možda smrt jedina koja može čoveka da pomiri sa njegovom dušom? Međutim, dolazi do greške: napici su zamenjeni i oboje piju napitak ljubavi – ponovnog sjedinjenja, pomirenja, ali ovaj put u životu i sa svim poteškoćama koje to donosi.

Ovde dolazimo do filozofskih objašnjenja, od kojih su mnoga platoničkog karaktera.

Tristan je čovek razapet između sveta osećaja i sveta duha, između užitaka i zemaljskih osvajanja i vizije večne lepote koja jedina može dopreti sa one strane smrti (ili vladavine) njegove personalnosti.

Iako se ni u jednom trenutku ne oseća krivim zbog svoje ljubavi, on ipak snosi krivicu svog greha oholosti jer, umesto da nastoji da postigne besmrtnost, on popušta težnjama za moći i zemaljskom slavom čak i onda kad zbog toga treba da napust vlastitu dušu. I tako on ne okleva da prepusti Izoldu kralju Marku.

Tristanova besmrtnost dolazi sa smrću: smrt je za njega oslobađajuće iskupljenje. Tu započinje njegovo obnavljanje, njegov konačni prelaz iz sveta tuge i tame u svet sreće i svetla. Besmrtnost je pobedila smrt; trubadursku pesmu zamenila je pesma uskrsnuća; lira i ljubavnička ruža pretvaraju se u sjajni mač života i smrti. Tristan je sreo svoj Gral.

Prisutna je i tema o dušama – blizancima, s obzirom na to da protagonisti postupno postižu savršenstvo i prevladavaju ljudsku strast koja se transformiše u potpuno uzajamno prožimanje, u međusobno poistovećivanje jednog sa drugim.

***

Za zaključak ovog procesa najbolje su reči Ričarda Vagnera i njegov opis događanja: „Ljubav koja ujedinjuje ono što neznanje razdvaja“. On govori o Tristanu i Izoldi koji su preplavljeni „nezasitnim talasom žudnje, talasom koji, rodivši se iz stidljivog priznanja, raste kroz nade, tužbalice i slutnje, kroz užitak i patnju koje ga vode do vrhunca pomamne boli, gde nailazi na otvor kroz koji se srce izliva u okean beskrajnih slasti ljubavi… Ali, takvo pijanstvo je uzalud. Srce, nemoćno da se odupre, ponovno posustaje i utapa se u neutoljivoj žudnji, jer svaka zadovoljena žudnja klica je druge, još teže, dok u krajnjem slomu, u raskalašnoj duši ne osvane slutnja vrhunske slasti: užitka smrti i ne-bića, konačnog iskupljenja koje se može zadobiti jedino u čudesnom kraljevstvu od kog se udaljavamo sve više i sa žešćom snagom nastojimo da prodremo u njega… Hoćemo li to nazvati umiranjem? Ili je to pre onaj skriveni svet Misterija iz koga će bršljan i vinova loza, tesno isprepleteni, izniknuti iz groba Izolde i Tristana, kao što nam pripoveda legenda?“

Autor: Delija Steinberg Guzman, uz dozvolu autora ustupljeno sajtu www.nova-akropola.rs.

Izvori fotografija: