Setimo se pre svega da ova vatra održavana na ognjištu, nije bila, po shvatanju ljudskom, vatra materijalne prirode. Ono što su videli u njoj nije čisto fizički elemenat, koji greje ili gori, preobražava tela, topi metale i postaje silno oruđe ljudske radinosti. Vatra na ognjištu je sasvim druge prirode. To je čista vatra, koja može biti proizvedena samo pomoću izvesnih obreda i koja se loži i održava samo izvesnim vrstama drva. To je čedna vatra; polno spajanje treba da se vrši daleko od nje[1]. Njoj se čovek ne moli samo za zdravlje i bogatstvo; njoj se moli još i zato da se od nje dobije čistotu srca, umerenost i mudrost. „Učini nas bogatim i naprednim“, veli jedna orfejska himna; „učini nas mudrim i čednim.“
Vatra ognjišta je dakle neka vrsta moralnog bića. Istina je da ona svetli, da greje, da kuva sveto jelo, ali u isto vreme ona ima još i misao i svest, ona stvara dužnost i pazi da one budu izvršene. Ona je, tako reći, čovek, jer ima dvojaku čovečiju prirodu: fizičku, ona sija, kreće se, živi, pribavlja obilje, gotovi jela, hrani telo; moralnu, ona ima osećanje i ljubav, daje čoveku čistotu, naređuje ono što je dobro i lepo, hrani dušu. Može se reći da ona održava ljudski život u dvogubom nizu njegovih manifestacija. Ona je izvor bogatstva, a u isto vreme i izvor zdravlja i vrline. To je uistini bog ljudske prirode.
Fistel de Kulanž, Antička država, Prosveta, Beograd, 1956.
[1] Hesiod, Opera, 678 – 680. Plutarh, Komentari o Hesiodu, odlom. 48.
Izvori slika:
Pixabay | File | fire-flame-fire-bowl-wood-fire-2573720/