Strah i hrabrost

„Što nije moguće čoveku, moguće je Bogu.“ H. A. Livraga

Prevazilaženje straha

Već nam je poznato da je strah prvi neprijatelj na putu ka mudrosti, ali potrebno je da savladamo strah kako bismo to zaista i uvideli. Mudrost nije punjenje glave idejama koje nikada nećemo primeniti (upravo zbog straha i kukavičluka ili komocije, koja je drugi oblik straha i kukavičluka). Naučiti živeti, razvijati se, osećati se čvršćim i sigurnijim – to je mudrost.

Da bismo mudrost dosegli, očigledno ćemo morati da prevalimo mnoge nepoznate puteve, da probijemo stazu kroz zamršenu džunglu iskustava; povlačenje zbog straha, praćeno mišljenjem da ćemo izbeći ovo suočenje sa nepoznatim, samo je odlaganje neizbežnog smisla života. Što je još gore, to znači da će ono što nam predstoji u životu biti u stalnoj senci straha – onoga što smo mogli, a nismo učinili –  u iščekivanju unutrašnjeg heroja čije se rođenje izjalovilo u bezličnoj komociji onoga ko nije želeo da savlada prepreke.

Život postaje blago mudrosti kada naučimo da savlađujemo strah na svakom koraku. Radi se o tvom životu, tvojim koracima. Ne boj se.

U čemu prepoznajemo istinsku hrabrost?

Iako se govori da postoje dve vrste hrabrosti, ona promišljena i ona instinktivna, mislimo – sledeći Platona – da kada se ova dvojnost ovako jasno naglašava, to je zato što čovek ne zna da uvede red u sebi samom. Kada se uspostavi red – što je druga reč za pravednost – postojaće saglasnost između čovekovog racionalnog razmišljanja i emocija, koliko god one bile instinktivne.

Ako preovlada instinkt, hrabrost se pretvara u nesmotrenost koja čoveka navodi da se suočava sa opasnostima koje su van njegovog dosega ili naprosto zadovoljavaju njegovu taštinu. U tom slučaju je bliži porazu nego pobedi. Ako prevladava hladno razmatranje, moguće je da pred nama nije hrabar, već tek ravnodušan čovek. Kao što znamo, u našem svetu dvojnosti, ova ravnodušnost nije baš vrlina: onaj ko ne poznaje strah, ko se nikada nije osetio prestrašeno, ne može da shvati šta je hrabrost ili sposobnost prevazilaženja straha.

Na ovaj način, dolazimo do zaključka da je hrabrost uzvišeno osećanje, a uzvišeno je upravo zato što se ispoljava onda kada postane saveznik inteligencije. Ona druga vrsta hrabrosti, koju Platon naziva srdžbom, a koja deluje u korist instinkta, nije hrabrost, već razularena sila instinkta.

Ovladavanje srdžbom i razvijanje hrabrosti

Srdit čovek robuje dvostruko. On je rob samoga sebe, jer jedan deo njegove duše, onaj najgrublji i suroviji, poseduje veću moć od njegove suptilne i razborite duše. Takođe, robuje i drugima… Gubljenjem kontrole nad samim sobom prepušten je na milost i nemilost onima koji znaju kako da se time okoriste. Duša srditog čoveka u tuđim je rukama… Kako ga je samo lako razljutiti argumentima koji ga pogađaju u slabu tačku! Kako tada postaje lako navesti ga na odluke koje njegov „gospodar“ okolnosti podstiče! Vladar situacije navešće ga da misli kako je on taj koji upravlja svojim delima i rečima, ali sve je zapravo već odlučeno…

Dobro je ovladati srdžbom, a još je bolje zameniti je hrabrošću. Hrabrost pokreće istinsko srce, istinsku ljudsku dušu. Hrabrost je videti stvari onakve kakve jesu, uravnotežiti emocije, slušati, tumačiti ideje, izabrati ono vredno, odbaciti beskorisno, postupati pravedno.

Strah i neznanje

Čega se, u stvari, bojimo?

• Onoga što ne poznajemo, onoga sa čime ne znamo da se suočimo.

Šta su, dakle, naši strahovi, naše sumnje?

• Neznanje, čisto neznanje.

Kada nešto upoznamo, kada unesemo svetlo, kada vidimo šta je oko nas i unutar nas, strahovi i sumnje nestaju.