Spinoza – sudbina filozofije

„Šta može čovek više u životu da dobije, nego da mu se Bog/Priroda otkrije?“ J. V. Gete u Spinozinu čast 

Šta je filozofija i od kakve je koristi savremenom čoveku, danas baš i nije previše očigledno i razumljivo. Ali, ako je izučavamo s malo skromnosti, uspećemo u njoj da vidimo izvorni duh potrage za mudrošću. To znači menjati se, uprkos neizvesnosti i strahu, razvijajući unutrašnji život i sopstvene kriterijume u skladu sa prirodom ljudskog bića. Zato je neophodno prihvatiti stav da filozofija nije samo ,„mišljenje o mišljenju“, već putovanje i uspinjanje prema mudrosti univerzalnog humanizma, tj. ljudskom potencijalu, te da upravo kroz nastojanje da ispravimo sebe i saradnju sa drugima možemo da izgradimo bolji i srećniji svet.

Imajući ovo na umu, moći ćemo lakše da prihvatimo i razumemo sve kontradikcije i sporenja oko značaja i vrednovanja života i dela filozofa Baruha de Spinoze. U svojoj Istoriji zapadne filozofije, Bertrand Rasel o njemu duhovito i pomalo ironično konstatuje sledeće: Spinoza je od svih velikih filozofa najplemenitiji i najdostojniji ljubavi. Intelektualno su ga neki od njih nadmašili, ali etički ih sve nadilazi. Prirodna posledica toga je što su ga još za života, a i stotinu godina nakon smrti, smatrali za užasno zlog čoveka.

Baruh de Spinoza je rođen 24. novembra 1632. godine u Amsterdamu, u imućnoj jevrejskoj porodici poreklom iz Portugala. Vaspitan u duhu Talmuda, studira jevrejsku filozofiju i teologiju s namerom da postane rabin. Takođe izučava sholastičku filozofiju, a dolazi u kontakt i sa protestantizmom.

Njegovo delo Teologijsko-politička rasprava izaziva burne reakcije – zbog iznesenih shvatanja prirode Boga i tumačenja biblijskih knjiga, odmah po izlasku iz štampe je zabranjeno, a sam Spinoza 27. jula 1656. godine ekskomuniciran iz jevrejske zajednice. Protiv njega je ustala gotovo cela intelektualna i teološka zajednica, potvrdivši veliku istorijsku istinu kako je ono što je istinito i ispravno većinom u suprotnosti s mišljenjem većine – što je zaključio i Sokrat propitujući Atinjane o tome ko je najmudriji čovek, spoznavši na kraju kako je to onaj najsvesniji svog neznanja.

Nakon ovih događaja, koji su se odvili u Holandiji koja u XVII veku važi za najslobodniju zemlju u Europi, Spinoza prihvata ime „Benedikt“ (latinski ekvivalent imena Baruch) i posvećuje se studiji kartezijanske filozofije. Živi u različitim delovima Holandije, vodi povučen život, te umire od tuberkuloze 21. februara 1677. godine.

U svojoj Teologijsko-političkoj raspravi Spinoza tumači Bibliju na do tada neuobičajen način zbog čega ga osuđuje i hrišćanska zajednica. Tako je u Holandiji, kao i u celoj Zapadnoj Evropi, došao na glas kao najgrešniji i najopasniji čovek i otpadnik, „inkarnacija Satane“ i „princ ateista“. Spinoza je u tom delu stavio pod znak pitanja spoznaju Boga preko reči starozavetnih proroka, veru kao jedini put i način spoznavanja Boga, izabranost jevrejskog naroda u odnosu na ostale, Sveto Pismo kao autentičnu Božju reč lišenu istorijskog konteksta. Želeo je da dokaže kako je spoznaja Boga nešto čemu svako inherentnim „prirodnim svetlom“ razuma može da teži, što isključivo zavisi od njega samog. Pobožnost ili bezbožnost sadržana je jedino u delima, a ne u objavljenoj religiji, tj. vera bez dela je mrtva. Spinoza razlikuje suštinu filozofije od suštine vere. Cilj vere je samo poslušnost u odnosu na Boga i pobožnost, a cilj filozofije jeste Istina. Filozofija i teologija su tako obavezno odvojene jedna od druge.

Dalje izvodi zaključke u vezi sa politikom, gde tvrdi da je nemoguće svoju moć, a time i svoje pravo, preneti na drugoga. Niko ne može svoju sposobnost slobodnog razmišljanja i rasuđivanja preneti na drugoga niti ga na to može prisiliti. Konačna svrha države jeste sloboda. U njoj bi ljudi trebalo da imaju mogućnost da razviju sve svoje sposobnosti služeći se slobodnim umom, a da se pritom međusobno ne nadmeću u mržnji, besu i prevari, niti da se jedni prema drugima nepravedno odnose. Ona podrazumeva slobodu filozofiranja, mišljenja i govorenja sve dok se to čini umom, a ne s namerom da se u državu uvodi nešto utemeljeno isključivo na nečijem autoritetu.

Uticaji na filozofiju Baruha de Spinoze

Spinoza je bio uveren u duboko jedinstvo i univerzalnost ljudskog razuma i ljudske kulture, kao i u postojanje objektivne istine. Stoga eklektički prihvata mnoge i prividno različite uticaje dajući im lični pečat, stvarajući tako jednu izuzetnu sintezu. Dubina i autentičnost Spinozine filozofije utemeljena je na izvorima i prethodnicima koji su i sami u svom vremenu ostavili trag nastojeći ne samo da promene svet, već da svojim primerom podstaknu druge na spoznaju i promenu sebe.

Stoicizam, kao temeljna Spinozina inspiracija, vidljiv je kroz celu njegovu Etiku. U učenju o strastima i nagonima kao glavnim ljudskim pokretačima ističe potrebu za samodisciplinom kao temeljem humanosti, jer upravo neumerene strasti i nagoni čoveka teraju u bezumlje, nasilje, otuđenost i ropstvo. Njegov kosmopolitizam koji se zasniva na idealu čoveka-mudraca koji je u sebi nadišao strah, mržnju i zavist, te ostvaruje slobodu kroz iskazivanje hrabrosti, dobrote, razboritosti i samilosti, potpuno je u duhu Seneke i Marka Aurelija. Bio je odlučan kritičar sholastičke filozofije zbog toga što je zauzela podređen položaj u odnosu na teologiju (filozofija kao sluškinja teologije).

Nastavljajući se na prethodnike Renea Dekarta i Fransisa Bejkona, Spinoza pokušava da afirmiše novu metodu spoznaje koja bi omogućila dalji razvoj i primenu ideja u duhu ondašnjeg vremena, vremena koje iznova otkriva trajnu čovekovu čežnju za rušenjem ograničenja i slobodom duha. Na Spinozu je ujedno bitno uticala jevrejska filozofija i mistika u najboljem značenju svoje izvornosti i univerzalnosti. U jednom pismu upućenom Hajnrihu Oldenburgu, sekretaru Kraljevskog društva, Spinoza o tome piše: Zapravo smatram da je Bog imanentan, a ne spoljašnji uzrok svih stvari. Zajedno sa Sv. Pavlom, i možda svim starim filozofima, tvrdim, mada na jedan drugačiji način, da sve postoji i živi u Bogu, i usuđujem se da kažem da je to bila izvorna misao svih starih Jevreja, ukoliko se sme zaključivati iz tradicija koje su pretrpele tolike promene.

Spinoza je usvojio učenja istaknutih jevrejskih mislilaca srednjeg veka, Solomona ibn Gabirola (1021 – 1058), Abrahama ibn Ezre (1089 – 1164), kao i Majmonida (1135 – 1204) koji je svojim stavovima snažno uticao na Spinozu. Naime, Majmonid je tvrdio da su duboke istine starozavetnih knjiga neshvatljive i nepristupačne ograničenom ljudskom razumu; prezirao je religiozno praznoverje i otvoreno se borio protiv antropomorfizma koji je uvek pouzdan znak da se čovek udaljio od Prirode i Boga. Majmonid smatra da se najviše Dobro može ostvariti jedino putem spoznaje i usavršavanja čoveka, koji mora biti svestan da mu je svetlo razuma dato ne zato da bi se udaljio od Boga, nego da bi mu se približio i spoznao duboke tajne Prirode i Boga.

Velik uticaj na Spinozu imao je i Lav Jevrejin (1465 – 1523), poznati predstavnik evropskog renesansnog platonizma, koji u svom Dijalogu o Ljubavi razliku između ljubavi i želje upoređuje sa razlikom između istinske spoznaje Dobra i lažnog, površnog znanja.

U duhu Platonove filozofije i Plotinove mistike, Lav Jevrejin govori da je svet proizašao iz Boga (Tvorca, Prauzroka) i da se preko Duha ponovo vraća, reintegriše u jedinstvo zajedno s Izvorom, tj. Bogom, te se tako kroz uzdizanje duha u čoveku povezuju Tvorac i Svet. Najvažnije za čoveka na tom putu uzdizanja jeste upravo saznanje i iskustvo Dobra kroz snagu ljubavi povezane sa višim umom-intuicijom, a što nam osvetljava put i omogućava da, bez obzira na sva iskušenja, ostanemo ljudi i ne pretvorimo se u ogorčene žrtve i posmatrače nepredvidljivih životnih okolnosti. Spajanje ljudske duše s Bogom, koji predstavlja najviše Dobro za čoveka, izvor je najuzvišenijeg blaženstva i označava način života koji je nama danas teško razumljiv, zbog čega plaćamo veliku cenu u ogromnom povećanju kako pojedinačne tako i kolektivne otuđenosti i nesreće na svim nivoima.

Kad se govori o odlučujućem i neospornom uticaju Dekarta na Spinozu, treba naglasiti i važnu razliku između njih dvojice. Nasuprot kartezijanskom intelektualizmu i racionalizmu, Spinoza je više ukorenjen u metafizici, te duboku moralnost vidi kao osnovu povezanosti čoveka sa transcendentnim izvorom Prirode, smatrajući da ga to može dovesti ne samo do spoznaje Istine već i do spoznaje najvišeg Dobra, a samim tim i do sreće, unutrašnjeg mira i slobode. Pojednostavljeno rečeno, Dekart je nastojao da ljude svog vremena nauči kako da misle, dok je Spinoza smatrao da je važnije pomoći ljudima da nauče kako da ispravno žive. Spinoza razlikuje tri vrste ljudske spoznaje: razumsku (ratio), čulnu (imaginatio) i najuzvišeniju, intuitivnu spoznaju (scientia intuitiva) koja predstavlja neposredan uvid u suštinu stvari. Najviše Dobro i najvišu vrlinu vidi u spoznaji i delovanju pod vođstvom razuma, odnosno intuicije putem koje se može spoznati Bog, tj. Priroda kao jedinstvena celina i tako spoznati sebe, svoju dužnost i svoje mesto u svetu. Dok je Dekart pod intuicijom smatrao neposredno shvatanje ideja na jasan i razgovetan način, Spinoza intuiciju vidi kao neposredno poniranje u pravu stvarnost, praćeno svešću o potpunom spajanju s tom stvarnošću.

Značaj i uticaj Spinoze

Pojam panteizam pripisuje se engleskom filozofu Džonu Tolandu (1670 – 1722) koji ga je koristio kako bi opisao Spinozinu filozofiju. Označava jednu od najstarijih i najbogatijih filozofskih tradicija, a govori o koncepciji sveta prema kojoj je Bog shvaćen kao supstancijalno, korensko i temeljno jedinstvo sveta, odnosno kao celina svih vidljivih i nevidljivih suština i pokretač tog jedinstvenog Sveta-Prirode. Spinoza svoje učenje iznosi geometrijskom metodom. Inspirisan Dekartovom metodom u izgradnji geometrije, i on polazi od definicija i osnovnih tvrdnji (aksioma) kako bi čistom dedukcijom dokazivao filozofske tvrdnje (teoreme). Smatrao je da egzaktnost i logičnost koje geometrija nosi u sebi vrede i za zakonitosti koje postoje u kosmosu, tj. u stvorenom i uređenom svetu.

Kritički osvrt na Spinozino delo i njegove ideje, kako savremenika tako i neposrednih sledbenika, sadržavao je optužbe za vulgarni libertinizam, podmukli deizam (učenje rašireno u XVII i XVIII veku koje tumači Boga samo kao prauzrok sveta na koji dalje ne utiče, nasuprot teizmu koji podrazumeva postojanje jednog, personalnog Boga sa stalnim uticajem na stvoreni svet) i, najčešće, direktni ateizam, te je bio proglašavan za najopasnijeg protivnika morala i religije. Premda upravo Spinozina filozofija svojim panteističkim duhom traži od nas svest o učestvovanju u obogotvorenom svetu čiji smo deo i čije potencijale posedujemo kako na vidljivom tako i na nevidljivom planu, ona će naići na osudu od strane institucionalnog monoteizma.

Strah od onoga što je Spinoza podučavao i zastupao vidljiv je iz teksta kojim ga jevrejska zajednica u Amsterdamu ekskomunicira u dvadeset četvrtoj godini života. Ekskomunikacija je propraćena prokletstvom kome je po žestini malo sličnih u istoriji.

Optužba za ateizam od vodećih mislilaca toga doba povezana je s dominantnom predstavom tog vremena, duboko ukorenjenoj u monoteizmu još od srednjeg veka, o antropomorfnom Bogu kao velikoj personi izdvojenoj od Prirode i Sveta, a toga kod Spinoze definitivno nema. Kod njega se ističe stalan i nepromenljiv poredak koji vlada u prirodi, njeni univerzalni zakoni i uzročna povezanost njenih kreacija kako na materijalnom tako i na racionalnom i inteligibilnom planu, potpuno jedinstvo Prirode i Boga. Istovremeno, Spinoza je bio beskrajno daleko od toga da Boga u doslovnom smislu izjednači sa materijalnim stvarima koje se opažaju čulima, oživljavajući tako prastaru viziju živog Kosmosa u kome nema duha bez materije niti materije bez duha. Kad Spinoza tvrdi da se blaženstvo i sreća za čoveka sastoje u intelektualnoj ljubavi prema Bogu, to možemo da prepoznamo kao način života u kome čovek svim svojim snagama teži da uskladi svoj život s arhetipskim izrazima božanskog, tj. sa dobrim, lepim, pravednim i istinitim.

Najveći uticaj Spinoza je ostavio na klasičnu nemačku filozofiju – Kanta, Hegela, Fihtea, Šelinga, a preko njih na Getea, najvećeg nemačkog pesnika. Vodeći mislioci nemačkog prosvetiteljstva, kao i filozofi Hegel i Šlajemaher pomogli su da se sa Spinoze skine anatema nepopravljivog ateiste i da se dublje razume njegov panteizam kao učenje o jedinstvu čoveka, prirode i Boga, učenje koje zaslužuje najdublje poštovanje upravo zbog toga jer poziva na prihvatanje odgovornosti i učestvovanje samog čoveka u takvom međusobno povezanom svetu.

Istorijski gledano, svet su više promenili izuzetni i predani pojedinci spremni da se suoče sa manjim ili većim životnim izazovima i iskušenjima, nego velike mase ljudi. Oni su često žrtve nerazumevanja mase koja se užasava svake promene i panično beži od spoznaje sebe u bezbrojne oblike banalnosti i spoljašnjosti. Biti filozof u istinskom smislu, tj. živeti ono što se uči, prvenstveno to primenjujući na sebi, vrlo je zahtevna i odgovorna služba i zato ni ne može biti masovno popularna.

U skladu sa duhom vremena XVII veka, sa rastućim oduševljenjem i optimizmom za obnovom prava ljudskog razuma, sa kritičnošću prema autoritetima prošlosti, kao i prema predrasudama i zabludama mentaliteta srednjeg veka, Spinoza doprinosi svojim odlučnim i beskompromisnim stavovima u kojima promoviše oslobađajuću i prosvetiteljsku snagu zdravog razuma i prirodne težnje ljudskog uma ka prosvetljenosti. S druge strane, odbacuje temelje materijalizma, tj. celokupno čulno iskustvo kao površno, iluzorno i nestvarno koje samo pothranjuje naše strasti i naše neznanje.

Filozofski ideal, koji je Spinoza svojim životom autentično afirmisao, vidljiv je i u završnim rečima njegove Etike:

Jer neznalica, sem toga što je na mnogo načina gonjen od spoljnih uzroka, i što ne poseduje nikad pravo zadovoljenje [mirnoću] duše, živi uz to kao nesvestan sebe, i Boga, i stvari, i čim prestane da trpi, u isto vreme prestaje, takođe, i da postoji. Naprotiv mudrac, ukoliko se kao takav posmatra, jedva poznaje duševni nemir; već, prema izvesnoj večnoj nužnosti svestan sebe, i Boga, i stvari, nikad ne prestaje da postoji, nego uvek poseduje istinito zadovoljenje duše.

Iako – kao što sam pokazao – put koji vodi ka tome izgleda veoma težak, on se ipak može naći. I, zaista, mora biti teško ono što se tako retko nalazi. Jer kako bi moglo biti da ga gotovo svi zanemaruju, – kada bi spasenje bilo pri ruci, I kad bi, bez mnogo truda, moglo da se nađe. Ali sve uzvišeno isto je tako teško kao što je retko.

* * *

ETIKA

O moći razuma ili o ljudskoj slobodi

Postavka XLI

I kad ne bismo znali da je naš duh večan, ipak bismo smatrali moralnost i religioznost za nešto najvažnije, kao i apsolutno sve što smo u četvrtom delu pokazali da pripada jačini volje i plemenitosti. Naime, izgleda da vrlo mnogi ljudi misli kako su slobodni utoliko ukoliko smeju da slušaju svoju požudu, a da se utoliko odriču svoga prava ukoliko su primorani da žive prema propisu božanskoga zakona. Dakle, oni moralnost i religioznost, i uopšte sve što se odnosi na jačinu duha, smatraju za terete, za koje se nadaju da će ga posle smrti skinuti [zbaciti], i da će primiti platu za [svoje] ropstvo, naime, za moralnost i religioznost. Ali ne samo ta nada nego takođe, i prvenstveno, strah da ne budu posle smrti kažnjeni strašnim kaznama, pobuđuje ih da žive prema propisu božanskoga zakona, ukoliko to dopušta njihova slabost [siromašnost] i njihova nemoćna duša. A kada se u ljudima ne bi nalazili ta nada i strah, i kad bi, naprotiv, svi verovali da duhovi propadaju sa telom, i da nesrećnima, iscrpljenima teretom moralnosti ne preostaje nikakav dalji život, – onda bi se oni vratili svome [prvobitnome] načinu života, i želeli bi sve da urede prema [svojoj] požudi, i više bi želeli da se pokoravaju sreći [slučajnosti] nego sebi. – Ovo mi ne izgleda manje besmisleno nego kad bi neko – zbog toga što ne veruje da će [svoje] telo dobrom hranom večno održati – radije hteo da se zasiti otrovima i smrtonosnim supstancama; ili [kad bi neko], zato što vidi da duh nije večan ili besmrtan, pre želeo biti bezuman i da živi bez razuma: ovo je toliko besmisleno da jedva zaslužuje spominjanje.

Prema Baruhu de Spinozi, Etika, Kultura, Beograd, 1970.

Autor: Branko Zorić

Izvori slika:

Pixabay |File:baruch-spinoza-philosopher-dutch-5689119/
Wikimedia Commons |File: Spinoza Tractatus Theologico-Politicus.jpg
Wikimedia Commons |File:Duble herma of Socrates and Seneca Antikensammlung Berlin 07.jpg
Wikimedia Commons |File:Dialoghi d’amore.tif
Pixabay |File:mountains-forest-sun-autumn-light-4511658/
Wikimedia Commons |File:Spinoza.jpg