Nekada davno, u dalekom kraljevstvu iza sedam gora i sedam mora… – dovoljno je ovih nekoliko reči da napustimo vreme i prostor realnog sveta i uđemo u čudesni svet bajki. Svet je to u kojem je sve moguće, u kojem zajedno žive ljudi, vile, veštice i patuljci, gde životinje govore ljudskim glasom, a zmajevi otimaju princeze. I koliko god se događanja u bajkama protive našem racionalnom umu, u svakoj je bajci nesumnjivo jasno ko je dobar, a ko zao i ko treba da pobedi. I u svakoj bajci na kraju uvek pobeđuje dobro.

Ipak, bajke više nisu moderne. Iako im se ne osporava pedagoška i psihološka vrednost, zamera im se nasilje, okrutnost i surovost pa čak i rodna diskriminacija i one su sve manje prisutne u dečjim životima. I kad se pričaju, menja im se sadržaj i ublažavaju ili izostavljaju strašni elementi za koje odrasli procenjuju da su nepotrebno okrutni. Danas su bajke zamenjene mnoštvom poučnih priča koje deci često na plitak i sladunjav način prenose neku poruku obraćajući se više njihovom umu nego srcu.

Trebamo li izbaciti bajke iz dečjeg sveta? Verovatno ni jedan pedagog ili psiholog ne bi potvrdno odgovorio na ovo pitanje. Svi se slažu da bajke imaju nemerljivu vrednost u psihičkom razvoju deteta. One mu pomažu u izgrađivanju moralnih vrednosti, suočavanju sa strahovima, socijalizaciji, identifikaciji s pozitivnim junacima i izgrađivanju vere u pobedu dobra i pravde. Međutim, bajke su mnogo više od toga. Već sama činjenica da su hiljadama godina prisutne u svim krajevima sveta govori da sadrže vrednost koju savremeni čovek, čini se, više ne prepoznaje. Bajke su simbolične priče koje se ne obraćaju racionalnom umu, nego intuitivnom, nesvesnom delu psihe koji može da primi i prepozna skriveno značenje simbola.

Poreklo bajki

Odakle nam dolaze bajke? Smatra se da je poreklo bajki u narodnoj tradiciji i da su se, pre nego što su prvi put zapisane, vekovima usmeno prenosile. Najstarije za koje znamo potiču još iz Egipta, pričale su se u staroj Grčkoj, nalazimo ih kod drevnih naroda Afrike, Južne i Severne Amerike, Evrope, Australije i Azije. Poznata zbirka bajki braće Grim pod nazivom Dečje i porodične priče izlazi tek u XIX veku i postaje temelj za sve kasnije zbirke.

U njoj su prvi put objavljene Snežana i sedam patuljaka, Ivica i Marica, Toma Palčić i ostale danas svetski poznate priče.

Sakupljače i istraživače bajki iznenadila je činjenica da bajke različitih i međusobno udaljenih naroda u različitim varijantama sadrže iste teme. Neminovan zaključak bio je da postoji jedan zajednički izvor svih bajki, pa se u početku tragalo za narodom iz kog su ponikle i putevima njihovog prenošenja. Neki izvorište bajki pronalaze u indijskim Vedama, drugi tvrde da potiču iz Vavilona, ali na kraju se traženje geografskog porekla bajki pokazalo bezuspešno, jer takvo mesto jednostavno ne postoji.

Jungovo učenje o kolektivnom nesvesnom donosi drugačiji pristup istraživanju bajki. U njima se pronalaze identični simboli i teme koje nalazimo u tzv. velikim, arhetipskim snovima kao i u legendama i mitovima starih naroda. Veštice, divovi, patuljci, kraljevi i princeze iako nisu stvarna bića, simbolični su prikazi snaga koje deluju u prirodi i samom čoveku. Slično kao i mitovi, bajke su prepoznate kao forma, kanal kroz koji kolektivno nesvesno progovara čoveku prenoseći mu sakupljeno iskustvo i mudrost čovečanstva. Događanja u bajkama su arhetipske situacije s kojima se svaki čovek susreće tokom svog života, a način na koji glavni junak rešava probleme i izlazi kao pobednik predstavlja model ispravnog delovanja u različitim životnim situacijama.

Neka simbolična značenja u bajkama

Simbolično značenje bajki može se tumačiti na dva nivoa: u individualnom, psihološkom ključu bajke govore o različitim životnim situacijama koje od nas traže unutrašnju promenu, buđenje i iskazivanje nove snage i drugačiji način delovanja. Osnovna poruka bajki je da jedino snaga vrline donosi istinsku sreću i uspeh. Na drugom nivou tumačenja, bajke kao i brojni mitovi na simboličan način opisuju putovanje ljudske duše od zarobljenosti u materijalnom telu i vezanosti za pojavno i prolazno, do konačnog oslobođenja i sjedinjenja s istinskom suštinom čoveka, njegovom duhovnom prirodom.

Možemo pretpostaviti da se dugotrajnim usmenim prenošenjem bajki donekle menjao i njihov sadržaj, prilagođavajući se kulturi i mentalitetu sredine u kojoj su prepričavane, i zato je teško doći do izvorne verzije pojedine bajke. Ipak, i u današnjim bajkama uočljivi su zajednički simbolični elementi u radnji, likovima i zbivanjima koji predstavljaju tipična psihološka proživljavanja čoveka. Neki od njih su: pokretač radnje, glavni junak i njegov zadatak, ženski lik, protivnici i pomagači, šuma i srećan kraj.

Pokretač

U svim bajkama postoji pokretač radnje, likovi ili situacije koji pokreću događanja. Kralj je ostario i traži naslednika, siromašni otac i majka ne mogu prehraniti decu i šalju ih u šumu, otac je umro, a maćeha je zla i nepravedna… Uopšteno, nekim događajem narušena je harmonija, pravda, prirodni poredak, a cilj bajke je da se ona ponovo uspostavi. Nije slučajno da se u ulozi pokretača često pojavljuju kralj, car, otac koji u tradiciji simbolizuju snagu Neba i kao takvi predstavljaju garanciju i odgovorni su za uspostavljanje harmonije i nebeskog reda na zemlji. Smrću kralja završava jedan ciklus i ukoliko se ne pronađe naslednik, preti haos. Junak koji spašava princezu nasleđuje presto čime je poredak ponovno uspostavljen i novi ciklus može da započne.

U psihološkom ključu, pokretač je bilo koji događaj, situacija, problem koji nas izbacuje iz ravnoteže, narušava naviknut, uobičajen stil života i od nas zahteva promenu, drugačiji način razmišljanja i delovanja. Događaji koji u bajci slede nakon toga, pokazuju ispravan način delovanja i povratak ravnoteže.

Glavni junak i njegov zadatak

Likovi u bajkama nisu personalizovani i ne doživljavamo ih kao konkretne osobe. Crvenkapu ne doživljavamo kao malu devojčicu koja se izgubila, Trnova Ružica nije stvarna uspavana princeza, porodicu koju čine otac i tri sina ne doživljavamo kao stvarnu porodicu i ne pitamo se gde je majka. Za snagu doživljaja važniji je odnos likova i kontekst priče, nego sami likovi. Zato u mnogim bajkama glavni junaci nemaju imena ili su ona opisna, npr. Crvenkapa, Snežana, Palčić, Pepeljuga.

Pred glavnim junakom uvek je zadatak koji treba da se izvrši, a koji zahteva napuštanje dotadašnjeg života i suočavanje s nepoznatim. On odlazi u svet, beži u šumu, u dvorcu pronalazi skrivenu prostoriju, odlazi na bal… Iako nakon uspešnog savladavanja zadatka uvek sledi nagrada, motiv koji junaka pokreće na delovanje nije ni sebičnost ni lična korist. Najčešći motivi su osećaj poslušnosti i dužnosti prema kralju, ocu, gospodaru, zatim potreba da se neko spase ili nekome pomogne, ili su ga na delovanje nagnale jednostavno životne okolnosti. Karakteristično je da glavni junak nema očekivane karakteristike junaka, a zadatak naizgled prevazilazi njegove snage. On je najmanji, najslabiji, najgluplji, tupavko, zvekan, treći sin koji nema pravo na presto, bespomoćna devojčica, pastorka. Uprkos tome, junak nikad ne odustaje i svaka bajka završava uspešno obavljenim zadatkom.

Da bi izvršio zadatak, junak se suočava s različitim iskušenjima u kojima treba da pokaže vrline skromnosti, plemenitosti, hrabrosti, čestitosti. Sve dok ne deluje ispravno, bilo zato što izbegava suočavanje, ne prepoznaje opasnost ili se prepušta slabostima, snalazi ga nevolja. Snežana prihvata otrovnu jabuku, Ivica i Marica jedu kolače, Crvenkapa skreće s puta, Trnova Ružica se ubode na vreteno. Treba naglasiti da zlo nije neprivlačno – kolači su ukusni, jabuka je crvena i lepa, šuma je puna cveća – ali prepuštanje ovim površnim užicima uvek donosi nesreću. Onog trenutka kad junak odluči ispravno da deluje, dobija neočekivanu pomoć: čarobne predmete, reči, savete i uputstva bez kojih nikad ne bi uspešno izvršio zadatak.

Način na koji glavni junak bajke savladava iskušenja i obavlja zadatak nas uči kako ispravno postupati u životu. Pre svega, za postizanje istinske sreće ne smemo sami sebi biti središte svemira, a motivi koji nas pokreću na delovanje ne smeju biti egoistični. Da bismo uspešno savladavali životne teškoće trebamo se menjati i napuštati stari, uobičajeni način osećanja, razmišljanja i delovanja jer život od nas traži neprestanu promenu, unutrašnji rast i razvoj.

Bez obzira koliko su nam neki životni problemi i situacije teški, jedino prihvatanjem izazova i suočavanjem s problemima možemo postići uspeh. I kao što junak bez mnogo jadikovanja kreće u izvršavanje zadatka, tako i životne situacije i okolnosti trebamo prihvatati takve kakve jesu, bez žalopojki „zašto se baš meni to događa”, i jednostavno preduzimati ono što je potrebno.

Ponekad nam se čini da životna iskušenja prevazilaze naše snage, osećamo se maleni, slabi, nesposobni, ali uvek imamo dovoljno snage za suočavanje sa problemima. Slabosti kojima se prepuštamo i koje su često privlačnije od suočavanja, nikad ne donose rešenje problema. S druge strane, život nam uvek daje novu priliku za ispravljanje grešaka. Ukoliko delujemo snagom vrline, stičemo novu snagu, znanje i iskustvo – „čarobne moći” koje nam donose pobedu. I na kraju, život nas nagrađuje jer ispravno delovanje uvek vraća unutrašnju harmoniju, red i mir.

Ženski lik

Jedna od velikih zamerki bajkama je rodna neravnopravnost muških i ženskih likova. U mnogim bajkama naglašava se lepota ili ružnoća ženskih likova, njihova bespomoćnost i pasivno iščekivanje pomoći muških likova. No, potpuno je besmisleno savremenim načinom razmišljanja, koji je posledica današnjih muško-ženskih odnosa, tumačiti drevne simbole i tradicionalnu sliku sveta. Činjenica da to ipak činimo govori jedino o dubini našeg zaborava i neznanja.

U tradiciji, ženski i muški likovi simbolizuju dualnost pojavnog sveta, pasivni i aktivni princip koji se sjedinjuju u harmoniji svetog braka. Isto značenje imaju kineski simboli jin, jang i tao. Prema tradicionalnim učenjima i čovek ima dvojnu prirodu, zemaljsku i nebesku. Jedna je prolazna i smrtna, a druga večna i istinska suština čoveka. One se susreću u ljudskoj psihi, u našim mislima, osećajima, težnjama i željama, a čovek svojom slobodnom voljom odlučuje koja će preovladati i kojim će vrednostima u životu stremiti. Nastojeći da ostvari suštinske, neprolazne vrednosti, on oslobađa svoju psihu od vezanosti za prolazno i ostvaruje svoj istinski smisao.

Kroz odnos ženskih i muških likova, bajke govore o tom univerzalnom putu oslobođenja ljudske duše i sjedinjenju s duhovnom prirodom. Ženski lik simbolizuje ljudsku psihu, dušu koja je, bez vođstva svetlosti i snage Duha – predstavljenog muškim likom – sama i bespomoćna. Lepotom ženskog lika ističu se vrline psihe i njene snage, a ružnoćom njene mane i slabosti.

Položaj ženskog lika u bajkama razlikuje se u zavisnosti od toga na koji je aspekt stavljen naglasak. Kad je ženski lik glavni junak priče, kao u Crvenkapi, Snežani, Pepeljugi, težište je stavljeno na iskušenja s kojima se psiha suočava i koja mora da savlada na svom putu oslobođenja. To su svi naši svakodnevni životni problemi u kojima je na iskušenju snaga naših vrlina i čiji je smisao njihovo osnaživanje. U nekim bajkama je ženski lik pokretač delovanja junaka, a brak konačna nagrada čime se stavlja naglasak na oslobođenje psihe od vezanosti za prolazno i na ostvarenje konačnog smisla postojanja – sjedinjenja s duhovnom prirodom.

Bajka o Snežani sadrži sve ove elemente. Glavni simbolički elementi su Snežana, kraljica i patuljci, koji predstavljaju tri aspekta ljudske psihe. Kraljica je zla, želi da ubije Snežanu i da zavlada, stoga simbolizuje nagonski, prolazni, zemaljski deo psihe. Patuljci pomažu Snežani, štite je i upozoravaju na opasnost. Oni su viši deo psihe, glas savesti i snaga vrline, veza duše i Duha. Snežana je ona koja odlučuje šta će činiti i predstavlja slobodnu volju i mogućnost izbora. Ona je prekrasna, čista i neiskvarena, ali bez pomoći patuljaka – veze s duhovnom prirodom – prepuštena je sama sebi i greši. Kada dopusti da je zavaraju slatka uveravanja kraljice, ona uzima otrovnu jabuku i umire za patuljke, pri čemu se veza kida. Potrebna je snaga Duha, princ, koji će poljupcem probuditi zamrlu psihu i prihvatiti je u sveti brak.

Protivnici i pomagači

U svakoj bajci postoje zli likovi – veštice, divovi, maćeha, vuk, zle sestre – koji su protivnici glavnog junaka i žele da ga zarobe ili ubiju, i dobri likovi – patuljci, vile, šumske životinje, miševi, ptice – koji pomažu junaku. Prema psihološkom tumačenju, svi likovi u bajci predstavljaju različite osobine čovjeka, dobri likovi su snage i vrline, a zli slabosti i mane.

Bajke nas uče da u svakom čoveku postoje i vrline i mane, a mi treba da ih osvestimo, naučimo da prepoznajemo i da u svakodnevnom delovanju prednost dajemo vrlinama. Ponekad su glavni junaci zavedeni i nadvladani ili jednostavno beže od protivnika kao što i mi radimo prepuštajući se vladavini vlastitih mana i slabosti. Međutim, to donosi samo kratkotrajan užitak ili odmak od problema. Oni nas ipak sustižu sve dok ne prihvatimo suočenje sa samim sobom. Okrutno kažnjavanje protivnika predstavlja definitivno odbacivanje i obračun s onim što smo u sebi prepoznali kao manu i slabost.

Pomoć dobrih likova treba da se zasluži. Čest je motiv u bajkama slučajan susret s patuljkom u šumi, prosjakom koji moli za hranu, neuglednom staricom ili začaranom životinjom, koji od junaka traže neku uslugu ili pomoć, iskušavajući tako njegovu vrlinu. Plemenito delovanje je uvek nagrađeno čarobnim predmetima, savetima ili uputstvima koji junaku pomažu da izvrši svoj zadatak. Drugim rečima, kontakt sa sopstvenom višom prirodom treba zaslužiti iskrenim htenjem i nastojanjem – snagom vrline – i tu ne postoji mogućnost prevare. Tada dobijamo potvrdu da smo na pravom putu i iskustvo i mudrost da tim putem i dalje istrajno koračamo.

Šuma

Šuma je u bajkama često mračna, neprohodna, puna skrivenih opasnosti. U njoj vreba vuk, veštičina kućica od slatkiša, opasne divlje životinje ili začarana bića. No u šumi se susreću i patuljak, jednorog, lovac, labud i ptice koji pomažu glavnom junaku.

U simboličnom značenju šuma predstavlja lavirint psihe, neprohodan i opasan kad se izgubimo u slabosti vlastitih osećanja i misli, ali istovremeno i jedino mesto gde imamo priliku da pronađemo put za izlazak iz lavirinta i dolazak do jasnoće i istine.

Srećan kraj

Ne postoji ni jedna prava bajka koja se ne završava srećno. Junak se vraća kući, ženi princezom, nalazi traženo, čarolija zle veštice nestaje, a princ i princeza žive do kraja života u sreći i blagostanju. Nagrada pripada samo dobrim likovima, a zli su kažnjeni. Toljaga istuče pohlepnog gostioničara, veštica je bačena u vatru, zla kraljica umire. Junak je prepoznao svoje protivnike i pobedio ih.

Srećan kraj posledica je ispravnog postupanja junaka, kojeg su – i kada bi grešio – poslede grešaka vraćale na pravi put. I zato je uspeh osiguran. Bajke predstavljaju model delovanja u svim životnim situacijama. Ako rezultat i ne dolazi odmah i nije neposredno vidljiv, na kraju će se pokazati da samo vrlina donosi istinsko zadovoljstvo i trajnu sreću.

Zašto deca vole bajke

Najjednostavnije, deca vole bajke jer ih razumeju i ispravno primaju njihove poruke. U predškolskom dobu još nije razvijeno logičko mišljenje i još ne postoji potreba za racionalnim i logičkim razumevanjem sveta. Deci nijice čudno što je Crvenkapa živa iskočila iz vuka, nije im čudno da postoje vile, veštice, patuljci niti to što se predmeti pokreću sami od sebe, a životinje govore ljudskim glasom. Deca ne razmišljaju o bajci, ona je prihvataju celom svojom psihom i intuitivno razumevaju njene poruke. Ne zamišljaju konkretne scene i ne bave se detaljima, nego doživljavaju celinu priče. Zato nije potrebno ublažavati ni menjati delove bajki koji odraslima izgledaju strašno. Dečja psiha shvata da prema zlu ne treba imati milosti i ako nije kažnjeno, pravda nije uspostavljena. Menjanjem sadržaja menjamo i ključne simbole bajki i pretvaramo ih u obične priče, a one tako gube svoj smisao i vrednost.

Bajke govore deci da treba biti plemenit, hrabar, skroman, dobar, a da se pohlepa i sebičnost kažnjavaju. Uče ih da se trebaju suočiti sa svojim strahovima i slabostima, jer jedino tako mogu postići uspeh. Uče ih da se dobro dobrim vraća i da nije bitno koliko smo snažni, bogati, pametni jer će i onaj najmanji i najslabiji pobediti ukoliko poseduje vrline. Ukratko, bajke ih uče da postanu dobri ljudi.

I zato bajke nisu namenjene samo deci, nego i onom još uvek detinjem u duši odraslog čoveka, onom iracionalnim, intuitivnom delu naše psihe koji zna da razlikuje dobro i zlo, istinske i lažne vrednosti. Kroz bajke, taj deo naše duše dobija potvrdu da je u pravu i da sve one isprazne težnje naših unutrašnjih veštica i zmajeva nemaju istinsku moć. Trebamo oslušnuti glas duše i snagom slobodne volje ga slediti u svakodnevnim odlukama i postupcima. Tada će bajka naših dana, meseci i godina, celog života završiti kao i svaka bajka: živeli su još dugo srećno i zadovoljno i – ako nisu umrli – žive još i danas.

medjas

Autor: Marijana Starčević Vukajlović , za časopis Nova Akropola – za boljeg čovjeka i bolji svijet, broj 71, Hrvatska. Uz jezičke izmene i dozvolu autora ustupljeno sajtu nova-akropola.rs

Izvori fotografija:

FA2010| Wikimedia Commons | File:Walther Firle The fairy tale.jpg
Kobac  | Wikimedia Commons| File:Mikalojus Konstantinas Ciurlionis – FAIRY TALE (FAIRY TALE OF KINGS) – 1909.jpg
Photo credit: Roberto Verzo via Foter.com / CC BY-NC-ND
Photo credit: Internet Archive Book Images via Foter.com / No known copyright restrictions
Photo credit: Internet Archive Book Images via Foter.com / No known copyright restrictions