Šekspira sa pravom možemo nazvati filozofom-umetnikom; umetnikom koji u svojim delima duboko zadire u suštinu čovekovog postojanja i njegovog odnosa sa bogovima i univerzumom. Šekspir, čarobnjak reči, simbol je umetnika čija će dela živeti večno, jer dotiču srž ljudskog iskustva i postavljaju pitanja koja će uvek biti bitna za ljude. Zašto Šekspir? Šta ga čini toliko posebnim? Zašto su nestali ili su zaboravljeni mnogi dramski pisci njegovog vremena dok on opstaje? Ne postoji racionalno objašnjenje. Prateći tok istorije, svedoci smo postojanja umetnika koji su otvorili put ka inspiraciji, razotkrili veo misterije postojanja… Veliki dar i velika odgovornost.
Da bismo razumeli Šekspirovu veličinu, moramo najpre da razumemo pozorište elizabetanskog doba, čija je najsjajnija zvezda bio upravo on.
Ovo pozorište je nastalo tokom engleske renesanse za vreme vladavine kraljice Elizabete. Bilo je to posebno pozorište, zbog jedinstvenog spoja obnovljenih klasičnih učenja i srednjovekovne pozorišne tradicije.
Upravo Šekspirovi komadi predstavljaju najbolje izvedbe ovog pozorišta i smeštaju se u sam vrh njegovog nasleđa. Istražićemo nekoliko odlomaka tih dela i kroz njih predstaviti veličinu njihovog autora.
Portret Vilijama Šekspira, Nacionalna galerija portreta, London, oko 1600. godine
Henri Peti, Prolog
Preveli: Živojin Simić i Trifun Đukić,
Kultura, Beograd, 1966
Pozorište elizabetanskog doba je jedinstveno. Ono kombinuje klasična učenja renesansne ere – koja su istraživala čoveka, društvo i njihov odnos sa univerzumom – sa srednjevekovnim pozorištem čija dela su se izvodila na otvorenom, danju, na gradskim trgovima; jednostavno pozorište bez mnogo spoljašnjeg ukrasa, ali sa mnogo kreativnosti i imaginacije. Šekspirovo pozorište, kao i većina drugih u Londonu, sadržavalo je u sebi oba ova sveta. Glob pozorište (Globe theatre) je bilo kružnog oblika, sa otvorenim krovom kako bi izvedbe mogle da se održavaju danju, dok je pozornica bila najednostavnija moguća. Bio je to svet sačinjen snagom izgovorene reči i imaginacijom. U magiju ovog pozorišta možemo se uveriti na početku jednog od Šekspirovih najvećih istorijskih dela, „Henri Peti” u kom se hor obraća publici:
Divno je stvarati svet rečima i imaginacijom. Stolica na sceni postaje palata, drvo naslikano na platnu – šuma, a tri naoružana čoveka – moćna vojska. To je bio Šekspirov teatar, a sredstva korišćena za stvaranje ovog zamišljenog sveta bile su reči koje je napisao, reči koje podstiču našu imaginaciju sve do današnjih dana. Ovo je stvarna magija pozorišta; ne čini ga bogata scena i specijalni efekti, već sposobnost glumca i gledaoca da zajedno stvore jedan svet. U ovom pozorištu nisu postojale granice između glumaca i publike, nije postojao takozvani „četvrti zid”. Naprotiv, publika je pozivana da se priključi svetu unutar izvođenog čina, da bude njegov aktivan deo. Odličan primer je govor kralja Henrija, upućen njegovoj vojsci, u kom je podstiče da krene na neprijatelja.
Učesnici scene nisu bili samo ljudi kralja Henrija, nego i svi gledaoci koji odluče da postanu deo predstave. To je bila magija koja je ujedinjavala plemiće sa seljacima, bogate sa siromašnima. Šekspir im nije davao samo „šou” za gledanje, nego i svet u kome su mogli da žive, makar to bilo na nekoliko sati. Gledaoci su bili deo Lirove velike oluje, Magbetovog strašnog zločina i Cezarovog okrutnog ubistva.
Međutim, Šekspirove reči se nisu zaustavljale na tome da stvore svet van čoveka – one su otvarale vrata ka unutrašnjem svetu likova. Tokom renesansne ere, klasična učenja (filozofija, umetnost, nauka, medicina, astronomija i mnoga druga znanja) ponovo postaju središte života. Ljudska bića više nisu predstavljala puke „podanike” pod vlašću gnevnog Boga, koji ih je učio kako da razlikuju dobro od zla. Čovek je odlučio da sluša sopstvenu savest i da sam bira svoju sudbinu.
Henri Peti, Prolog
Preveli: Živojin Simić i Trifun Đukić,
Kultura, Beograd, 1966
Rekonstrukcija Glob pozorišta iz perioda 1599. – 1613. godine, Walter Hodžs (C. Walter Hodgs)
Šekspir je izuzetan primer umetnikove sposobnosti da rasvetli psihološki svet čoveka. U svojim solilokvijima – monolozima tokom kojih likovi na sceni pružaju publici, kao svom prisnom prijatelju, mogućnost uvida u svoj unutrašnji svet, pri čemu se otkrivaju najintimnije misli, dvoumljenja i želje – Šekspir veličanstveno opisuje unutrašnju borbu koja se vodi u nama samima, borbu između dobra i zla, vrlina i želja, unutrašnjeg raja ili unutrašnjeg pakla. Šekspir izrađuje ogledalo duše i pruža nam ga putem svojih izuzetnih tekstova. Postoji li bolji primer za to od njegovog čuvenog monologa iz Hamleta, gde se neodlučni princ obraća upravo nama za pomoć. Šta je ispravno da uradi, pita se on. Da osveti oca, ili da umre pokušavajući? Ili da odmah okonča svoj život?
Hamlet, Čin Treći, Scena Prva
Preveli: Živojin Simić i Sima Pandurović
Kultura, Beograd, 1966
Kroz čitavo delo, Hamlet nas svojim monolozima vodi na unutrašnje putovanje kroz svoju dušu. Na ovakvo putovanje krećemo sa svim Šekspirovim velikim likovima. Postajemo deo očajničkog ludila kralja Lira, Jagove zavisti prema Otelu i plana da ga uništi, pokvarenosti Ričarda III, bespomoćnosti Ričarda II i mnogo toga još… Ono najčudesnije u Šekspirovim likovima je to što ih ne vidimo kao loše, dobre, slabe ili poludele, već kao ljudska bića, sposobna da učine najuzvišenija, ali i najstrašnija dela, kao i svi mi. Neizbrojive nijanse osećanja koje otkrivamo u Šekspirovim karakterima, iste su one koje prepoznajemo u nama. Upravo ovo čini Šekspira velikim i besmrtnim. U svojim najvećim delima on pogađa srž ljudskog postojanja. Podstiče nas da pogledamo u svoja srca i vidimo svu veličinu čoveka i sav užas koji je čovek u stanju da prouzrokuje u svetu i u sebi. Omogućuje nam da shvatimo da, poput njegovih likova, možemo da odaberemo kakvi ćemo da budemo, da raj i pakao nisu nešto van našeg života, već da su posledica naših dela i načina na koji živimo. Raj i pakao su unutar nas, ispoljeni kroz savest i vrline nasuprot strastima i prizemnim željama. U Hamletovom govoru upućenom glumcima putujućeg pozorišta koje dolazi u Elsinor, dvorac u kome se odvija radnja dela, on im daje nekoliko „profesionalnih saveta“. Međutim, ključno zapažanje u njegovom govoru se ne odnosi samo na glumce, nego i na samu umetnost.
HAMLET:
Hamlet, Čin Treći, Scena Druga
Preveli: Živojin Simić i Sima Pandurović
Kultura, Beograd, 1966
Ovaj članak ne obuhvata svu veličinu i dubinu Šekspirovog stvaralaštva, ali to mu i nije bila namera. Nemoguće je dočarati umetničko bogatstvo Šekspirovog dela u tako malo reči. Svrha ovog članka je da nam, iz filozofskog ugla, ukaže na značaj njegovih dela i korisnost koju možemo da izvučemo iz njih. Saznajemo da je umetnost most između večnog i trenutnog i da svaki veliki umetnik svojim delima otkriva delić večnosti. Kroz Šekspirove reči, likove i njegovo duboko razumevanje ljudske prirode, možemo da dotaknemo suštinu borbe koja besni u svakom od nas. Svako od nas je heroj i kukavica, plemenit čovek i zlikovac, mudrac i ludak. Jedino ostaje pitanje: koju ulogu ćemo odabrati da igramo u izvedbi našeg života. Šekspirove reči nas mogu inspirisati da krenemo u ovu unutrašnju potragu i da nikada ne prestanemo postavljati sebi to isto pitanje.
Autor: Džulijan Skot (Julian Scott). Članak objavljen na međunarodnom sajtu Nove Akropole http://library.acropolis.org/shakespeare-heaven-and-hell-within-us/. Uz dozvolu autora ustupljen sajtu nova-akropola.rs. Sa engleskog preveo Vojislav Mokrić.
Izvori fotografija
Wikimedia.org – Hodge’s conjectural Globe reconstruction.jpg
Wikipedia.org – Gilbert_WShakespeares_Plays.jpg
Wikipedia – File:Shakespeare.jpg