Kretanje i mirovanje obično doživljavamo kao realnu dvojnost, ali ako malo bolje razmislimo, apsolutno mirovanje ne postoji. Sve se kreće na neki način – i to oduvek govore i filozofija i nauka.
Ako pogledamo samo iz ugla prirodnih nauka, koje izučavaju univerzum kroz materiju, to će nam biti očigledno. Na primer, kreće se sto na kojem pišemo jer se kreće i tlo na kojem on stoji. Možemo sto posmatrati u odnosu na pomeranje tektonskih ploča ili Zemljinu revoluciju, rotaciju ili nešto drugo – ali ta tvrdnja važi.
Iz druge perspektive, kad bismo mogli da vidimo čestičnu strukturu stola, pred nama bi se ukazale milijarde milijardi povezanih atoma koji vibriraju, osciluju, odnosno, periodično se međusobno približavaju i udaljavaju… Isto rade i atomi u molekulima vode koja stoji u čaši na tom stolu. Oni pokazuju još i izraženo toplotno kretanje – nasumično kretanje kroz prostor koje se ubrzava s porastom temperature. Ako bismo, pak, zumirali vazduh oko sebe, videli bismo pretežno sparene atome koji ne samo da se zajedno kreću kroz prostor i vrše oscilacije, nego se i okreću jedan oko drugog.
Zvuk se kreće. Svetlost se kreće, brzinom od oko 300 hiljada kilometara u sekundi, a ako je reč o Sunčevoj svetlosti potrebno je osam minuta da stigne do nas na Zemlji.
Pođimo još korak dalje: nauka danas kaže da i sam prostor pokazuje karakteristike koje mi percipiramo kao kretanje. Izgleda da se prostor širi, tako da udaljavanja koja astrofizičari zapažaju među nebrojenim i nepojmljivim galaksijama sa stotinama milijardi zvezda, planeta i drugih nebeskih tela delom proizlaze iz tog širenja.
Ukratko, možemo videti da se sve kreće, iako možda ne golim okom. Nauka je u jednom trenutku postavila pitanje – a da li može da se ne kreće? I došla je do odgovora: ne može. Kvantna fizika kaže da bi i na najnižoj teoretskoj temperaturi (0 kelvina ili -273,15 stepeni Celzijusa), koja čak ne može da se postigne u praksi, čestice zadržale neku količinu energije i kretale se. Dakle, ni teorijska nauka ne predviđa scenario u kom pokret ne postoji…
Ako je materija odraz duhovnog sveta, kako smatraju mnoge tradicionalne nauke, filozofije i religije, sve ovo je potpuno logično. Ova perspektiva nas može podsetiti da je sve živo – jer pokret je nerazdvojiv od života – i da negde ide, ka nekom cilju, iako ga mi možda ne vidimo.
Kada je o čoveku reč, pokret nije samo promena položaja ili mesta, pokret je i izgovorena reč, i shvatanje, i emocija…
Iako nam se može činiti drugačije, i za nas same, baš kao i za jedan kvark ili zvezdu, stajanje u mestu nije moguće. Zašto onda ne bismo i mi sami malo potegli, pogurali sebe tako što težimo da budemo što bolji i svesniji deo ovog velikog jedinstva?
„Sve teče, sve protiče“ (Πάντα ῥεῖ) – smatrao je još Heraklit. Odmah primetimo jedno slovo: r, čiji je ekvivalent u starogrčkom jeziku ro, a to slovo izgleda da ima u sebi nešto posebno „pokretno“ i „drhtavo“.
Platon u dijalogu Kratil (426d – 426e) povezuje ovo slovo s raznim vrstama kretanja – i evo šta nam, glasom svog učitelja Sokrata, govori na tu temu:
„Sledimo međutim slovo ῥω (rho, ro). Kako rekoh, imenotvorcu se to pričinilo kao lepo sredstvo pokreta u svrhu da njime prikaže čin kretanja. On se često služio time da sa ro označi pokret. Najpre u samoj reči ῥεῖν (rhein, teći) i u ῥοή (rhoe, tok) pomoću tog slova on je podražavao čin pokreta: zatim u τρόμῳ (tromos, drhtanje) i u τρέχειν (trechein, trčati); još u glagolima: κρούειν (kryein, gurati), θραύειν (thrayein, drobiti), ἐρείκειν (ereikein, derati), θρύπτειν (thryptein, krhati), κερματίζειν (kermatizein, rasparčavati), ῥυμβεῖν (rhimbein, vrteti)… Video je imenodavac, moje je mnjenje, da se jezik na tom slovu najmanje zadržava a najviše drhti.“
Ako je sama reč pokret, ako je čitav univerzum nastao iz reči, onda ta vibracija, taj zvuk, ima ogromnu snagu. On može da stvara svetove… Zbog tog zvuka možemo da razlikujemo suptilne nijanse u značenju reči i tako organizujemo svoje ideje, misli, emocije i čitav unutrašnji život.
Reč može podići našu svest i u nama probuditi vrednosti poput entuzijazma, hrabrosti, nesebičnosti… Šta god bilo u pitanju, sigurno je da reč – sa našim drhtavim r ili bez njega – ima snagu da nas pokrene.
Autor: Tijana Repajić
