Jednog jesenjeg dana bio sam potpuno zanijet kontemplacijom nad malim, veoma lijepim listićem u obliku srca. Bio je gotovo crven, jedva se držao na grančici, spreman da otpadne. Proveo sam dosta vremena sa njim i postavio mu mnoga pitanja. Otkrio sam da je list majka tog drveta. Obično mislimo da je drvo majka, a listovi djeca, ali kada sam pogledao list vidio sam da je on majka drvetu. Korijenje crpi iz zemlje samo vodu i minerale, a to nije dovoljno. Drvo šalje biljne sokove ka lišću, a lišće, uz pomoć sunca i vazduha, transformiše sirove sokove u prerađene i vraća ih drvetu. Tako su listovi majka drveta. Pošto je list sa drvetom povezan peteljkom, njihova povezanost se lako uočava.
Mi nemamo peteljku koja nas vezuje sa majkom, ali dok smo bili u njenom stomaku imali smo veoma dugačku peteljku, pupčanu vrpcu. Preko nje smo dobijali kiseonik i hranljive materije. Ali ona je prerezana na dan našeg rođenja i mi smo dobili iluziju da smo postali nezavisni. To nije tačno. Nastavljamo da budemo zavisni od naše majke još dugo vremena, a imamo mnogo drugih majki. Zemlja je naša majka. Imamo mnogo peteljki koje nas povezuju sa majkom Zemljom. Neke nas povezuju sa oblacima. Ako nema oblaka, nećemo imati vode za piće. Najmanje sedamdeset procenata našeg tijela je voda, pa je veza između nas i oblaka zaista jasna. To je slučaj i sa rijekom, šumom, drvosječom i seljakom. Postoje stotine hiljada peteljki koje nas povezuju sa svim što je u kosmosu, koje nas podržavaju i omogućuju nam da postojimo. Vidite li vezu između vas i mene? Ako vi niste tamo, ja nisam ovdje. To je sigurno. Ako to još ne vidite, molim vas da pogledate malo dublje i siguran sam da ćete vidjeti.
Pitao sam list da li se plaši toga što je jesen i što drugo lišće opada. List mi je rekao: “Ne. Tokom čitavog proljeća i ljeta bio sam potpuno živ. Radio sam punom parom da bih ishranio drvo i sada je veliki dio mene u drvetu. Ja nisam ograničen svojim oblikom. Ja sam i cijelo drvo i kada odem natrag u tlo nastaviću da ga njegujem. Zato se uopšte ne brinem. Kada padnem sa grančice i sletim na tlo mahnuću drvetu i reći mu: Vidimo se uskoro!”
Toga dana je duvao vjetar i uskoro sam vidio kako list otpada sa grančice i pada na tlo, radosno plešući. Bio je sretan. Pognuo sam glavu, znajući da imam još mnogo da naučim od lista.
Tič Nat Han, Mir je svaki korak, Planetopija, 2018.
Izvori slika:
Pexels | File:brown-leaf-2682103.jpg