Naša deca učila su da je pozorište tek fikcija, jedna više ili manje iskrivljena kopija stvarnosti. Pogrešno! Pozorište jeste stvarnost oslobođena vremenskih i prostornih ograničenja. Čovek stvara tek njegove forme. Njegov duh je metafizički – zato ga i zovemo pozorištem misterija jer potiče od drevnih misterija i njihovog približavanja ljudima. Tačnije rečeno, grčko pozorište, koje je imalo svoj procvat u V veku p.n.e. razvilo se iz misterija u Eleuzini koja je bila prostorno i kulturno bliska Atini.
Pozoriste u Epidaurusu
Pozorište misterija je u svojoj osnovi pedagoško. Svaka njegova vrsta nastoji da nečemu poduči, naročito tragedija. Iznenadnim obrtima i potresnim scenama pokušava se da se zadobije pažnja gledalaca na takav način da on prestane da bude gledalac i da se postupno uključi u delo kao još jedan glumac ili u najmanju ruku, kao učesnik koga se ovi događaji duboko tiču.
Kada kažemo kako je Kolumbo „otkrio Ameriku“ ne želimo, prema našem sadašnjem znanju, da tvrdimo kako je on bio prvi evropski moreplovac koji je stigao na „novi kontinent“. Tako i naziv „otac tragedije“ koji je dat Eshilu, ne znači da pre njega niko nije pisao tragedije, nego da je Eshil znao da ih podigne na nivo univerzalnog i da ih pretvori u opšte poznatu pozorišnu vrstu koja je mogla dalje da se razvija na temama inspirisanim drevnim i sadašnjim, stvarnim i izmišljenim događajima.
Eshil
Eshil nas tako stavlja u dodir sa onim što bismo mogli da nazovemo „suština tragičnog“. Prisetimo se da pobeda nad smrću, počevši sa psihološkom egzaltacijom koja kod umirućeg otklanja mogućnost straha, predstavlja deo dionizijskih misterijskih učenja.
Teme u Eshilovim delima temelje se u stvari na herojskom dobu. Jedna od njegovih velikih sposobnosti bila je da ih prožme misterijskim učenjem i prilagoditi ih sopstvenom tragedijskom poimanju, kao i onome koji su njegovi savremenici mogli barem delimično da razumeju.
***
Eshil je nastojao da poučava ljude moralnim načelima, navodeći ih da osete kako nesreća nije uvek kazna, već način pročišćenja koje oplemenjuje sve što dotakne. Veliki ljudi, heroji i polubogovi pate duboko, u skladu sa sopstvenom veličinom, zbog čega se njihove duhovne snage potvrđuju i povećavaju.
Pozorište je život u kome smo svi glumci, a kada nas to zadesi – i gledaoci, što je drugi oblik glumca u ovom pozorištu. Svi smo mi na neki način glumci i nastojimo da najbolje ostvarimo svoju ulogu na sceni ili u gledalištu.
Autor: Horhe Anhel Livraga