Potreba za dobrim ljudima

Ovu potrebu za moralnim stanjem koje proizilazi iz suštinski čiste prirode samoga Bića, naglašavao je Platon u svim svojim delima, a više od dve hiljade godina nakon njega, i Kant i njegovi pobornici.

Osim toga, nije bilo filozofa koji bi se kao takav uvažavao, ni ikojeg mislioca koji bi doveo u sumnju takvu potrebu iako se sa padom klasičnog sveta to – samo po sebi sasvim očigledno – počelo uslovljavati prethodnim teološkim, političkim, socijalnim, a ponekad i posve ekonomskim razlozima.

Uz razvoj mehanike u fizičkom svetu vezan je sličan proces u metafizičkom, što je malo-pomalo dovelo do zakopavanja čoveka u glib onoga što bi moglo da se nazove „kultom procedure“ pa čak i provenijencije – čime dobrota svojstvena Čoveku počinje da se uslovljava njegovom religijom, porodičnim, teritorijalnim, rasnim poreklom i koječim drugim što bi moglo da ispuni čitave stranice detaljnog kataloga predrasuda i trivijalnosti.

Čovečanstvo je dopustilo da ga zaslepe planovi i sistemi – pre oblik posude nego njen sadržaj. Usled slamanja etičke platforme pribegava se više ili manje utopijskim formulama „knjiga recepata“ jer, kada se zlo poima kao nešto realno – ne jednostavno kao nedostatak dobra, već kao konstantno prisustvo – pojavljuju se egzorcizmi svih boja, depersonalizovani u nadindividualno. Čovekovo Biće prelazi u drugi plan i uslovljava ga se sistemima koji će, prema hipotezi, posredstvom ispovedi ili razuma, stvoriti savršenog Čoveka od njegovih sopstvenih nesavršenosti.

Praktično bi to izgledalo kao nastojanje da se slaganjem glinenih opeka određenog oblika, sagradi čvrst i snažan kameni zid, tako što će „magija“ celine preobraziti prirodu individualnog i pojedinačnog.

Duhovno omasovljenje vekovima je prethodilo modernoj masovnoj proizvodnji na montažnim trakama. Zanemarujući stvarnost, mislilo se da će se spajanjem parcijalnog s parcijalnim roditi stvorenje obdareno vrlinom i dobrotom, identično svojim prethodnicima i onima koji bi ga nasledili. Štaviše, prihvaćena je evolucija formi zasnovana na iskustvu padova i uspona. Međutim, prestao je da bude važan čovek da bi se dalo prednost grupi, kao da su ljudi samo izum sistema, kojima će ti isti sistemi dati pravo na preživljavanje na osnovu prilagođavanja i gubljenja svake lične osobine… u slučaju da bi ona i bila prihvaćena kao takva.

Proizvodi montažnih traka bili bi kvalifikovani prema mestu porekla, odnosno, zavisno od toga koji sistem ih je proizveo:
– Hrišćani su bili dobri; „pagani“ loši.
– Sveti Jakov pretvoren je u „ubicu Mavra“ (Santiago Matamoros).
– Plemići imaju „plavu krv“, a ostali su seljaci.
– Narod je dobar, a kraljevi su loši… Živela giljotina!
– Radnik je dobar, industrijalac je loš.
– Vojnik više vredi od radnika, a može i obratno.
– „Izabrani narod“… „božiji narod“… konačno, svi oni „dobri“ kojima su – da bi postojali – potrebni „loši“.

Ovaj zajednički imenilac doveo je do toga da se govori o hrišćanima, Jevrejima, muslimanima, ateistima, belima, crnima, bogatima, siromašnima, pametnima i glupima, a to je rasizam svih boja.

Ova masovna težnja za kolektivnim spasenjem, kao i kolektivnim uništenjem onih koji ne učestvuju u ovom ili onom spasenju, klasi ili partiji, svu nadu polaže u sisteme, veroispovesti, rase i odobravanja. Sam čovek gubi važnost. Čak postaje nezamislivo da neko nije uključen i ne bori se za stranku ili sektu koja je u trendu.

Ipak, faktičan slom komunizma, fašizma, nacizma i kapitalizma sa sebi svojstvenim političkim, socijalnim i ekonomskim karakteristikama, posejao je u ljudima sumnju u efikasnost sistema. Uprkos tome što, možda orkestrirano iz jakih centara moći, skoro svi narodi Zemlje vape za demokratijom i pravom glasa, kada dođe trenutak za glasanje, polovina odbija da to uradi, a tamo gde je to obavezno, ostavlja se prazan glasački listić ili se svesno bojkotuju unapred montirane liste sistema.

Izuzev nekih modaliteta u islamu, s religijama se događa isto. Premda na demografskim kartama i dalje stoji, na primer, da je Italija katolička, u stvarnosti su crkve pune znatiželjnih turista, manastiri prazni, pretvoreni u sedišta za sastanke koji nemaju veze s religijom, a sam papa je predmet pošalice po pitanju njegove narodnosti i običaja. Očigledno, ono što se tradicionalno smatralo „svetim“ veoma je daleko od svega ovoga.

Prikladno je da se u rešavanju ovog problema pođe od jednostavnog shvatanja da nisu važni sistemi, već ljudi koji ih sačinjavaju i da je moralni kvalitet ovih ljudi ono osnovno.

Malo je važno da li nekom zemljom upravljaju „desnice“ ili „levice“, da li je njen režim predsednički ili monarhijski. Ono što vredi jeste da li su čovek ili ljudi odgovorni za administraciju jedne zemlje dobri ljudi, časni, ispravni, odvažni i pošteni.

Nagori od sistema, ako ga sačinjavaju i vode dobri ljudi, doneće narodu sreću, bogatstvo, prosperitet i mir. Najbolji sistem, ako njime vladaju ljudi oskudnog morala, biće mučenje za one kojima se vlada.

Mit o kolektivnom spasenju putem sistema pokazao se pogrešnim. S prolaskom vremena, i najprirodniji i najbolje organizovan sistem se brzo raspada ako nema podršku časnih i moralnih muškaraca i žena, jednom rečju: DOBRIH LJUDI.

Nije nam potreban trijumf ove ili one frakcije ili političke, socijalne i religijske sekte. Potrebni su nam dobri ljudi i da se tim prepoznatim dobrim ljudima, dopusti da preuzmu najveće odgovornosti na svim poljima. Ako bi se to uradilo, oni bi ih prihvatili, ne zbog ambicije, već zbog duha plemenitosti i solidarnosti.

Ako je, prema Platonu, dobar obućar dužan da izrađuje dobre cipele za sve, dobar krojač, odeću za sve itd; onaj ko vodi samoga sebe, ko vlada svojim strastima i ispravlja svoje ideje snagom volje, najsposobniji je da primeni ono što je njegova prednost na sve članove svog društva.

Ako podupremo dobre ljude i obezbedimo im nužna kulturna sredstva, oni mogu integrisati bilo koji oblik vlasti, jer će svaka vlast u njihovim rukama biti efikasna.

Ako je dobar čovek na čelu neke religije, koja god ona bila, on će u vernicima probuditi Božiju prisutnost jer će videti da se ona u njemu odražava i da je moguća.

Ako se dobar čovek posveti umetnosti, nauci ili kojoj god delatnosti, on će je osvetlati svojom vlastitom dobrotom pri čemu neće biti važan put koji izabere, jer će u svojoj dobroti uvek izabirati najbolje.

Potrebno je da se osvesti da samim prelaskom iz XX u XXI vek, neće nestati rasizmi, progoni, nezakonita bogaćenja, genocidi; potrebna je promena „iznutra“, ezoterijski, kako bi kontaminirajuće mašine sistema ustupile mesto dobrim ljudima.

Potrebno ih je pronaći, ukazati na njih i podržati ih.

Za čoveka nema većeg neprijatelja od drugog čoveka, ako je taj loš, ni boljeg prijatelja i pomoći od drugog čoveka, ako je taj dobar.

Budimo hrabri i počnimo bacati u koš istorijskih otpadaka poražavajuće sisteme koji vladaju nama da bi iznad njihovih ruševina mogao koračati taj Novi Čovek, čija glavna osobina jeste – da je dobar.

 

Pixabay |File: adventure-1807524_1920