Renesansa je filozofski pokret koji je cvetao u Evropi od XIV do XVI veka i neosporno je promenio svet. U relativno kratkom periodu od oko dvesta godina, Evropa izlazi iz mračnog doba, vremena dogmatičnosti, zabrana i straha, i ulazi u svetlo razdoblje. Bilo je to kao da je čarobni štapić probudio svet. Nauka, umetnost, muzika, politika, astronomija i filozofija doživele su izuzetan procvat. Ono što je najvažnije, snaga imaginacije je bila oslobođena i čoveku su se otvorile beskrajne mogućnosti kao potvrda njegovih bezgraničnih potencijala.

Taj veličanstveni preporod istorija pripisuje uticaju mnogih spoljnih faktora, kao što je političko i finansijsko pokroviteljstvo umetnosti, pad Konstantinopolja, Krstaški ratovi, otkriće Novog sveta itd. Međutim, sve to umanjuje vrednost ljudi-vizionara koji su predvodili ovu revoluciju. Impuls polazi iz svesti, a ne iz spoljnih faktora; oni su znali  da stvaraju istoriju.

Italijanski renesansni pesnik Frančesko Petrarka je napisao: „A što se vas tiče, ako me dobrano nadživite, što se iskreno nadam i želim svom svojom dušom, bolja vremena su možda pred vama. Naša sadašnja zaboravnost i ova obamrlost neće zauvek trajati. Oblaci će se raspršiti i naši naslednici moći će da se vrate blistavilu čiste svetlosti drevnih vremena.“

To je bila osnovna ideja renesanse. Od suštinske važnosti je bilo da se probudi ono što je bilo zaboravljeno, prenoseći tako starogrčku tradiciju koja govori o nužnosti buđenja onoga što zaista jesmo, o povratku istinskom sebi. Ta ideja nije bila nova, bila je oživljavanje ideje koja je postojala od davnina, ali joj je dat nov oblik.

Možda i danas treba da se probudimo iz usnulosti, da ponovo otkrijemo ono što je suštinsko, ne tražeći ga van sebe nego unutar sebe, u našoj prošlosti i u našim korenima. Možda je oživljavanje nekog dela renesansne filozofije ključ da ponovno otkrijemo sebe.

Duh renesanse bio je skup međusobno prožetih bezvremenih ideja:

Univerzalna Mudrost

Renesansni čovek usvaja model komparativnog načina proučavanja, ne ograničavajući se samo na jednu tradiciju ili veštinu, da bi mogao da istraži i razlikuje ono što je bitno od onoga što je nebitno. Leonardo da Vinči primer je takvog istraživača. Kao slikar, skulptor, naučnik, izumitelj i filozof bio je tipičan renesansni čovek sa brojnim izuzetnim talentima koji ne mogu da se definišu ni jednom pojedinačnom veštinom, već filozofskim pristupom životu: težnjom da se posveti procvatu ljudskoga duha.

Pored toga, renesansni čovek je smatrao da ako svoju tradiciju smatramo jedinom i konačnom istinom, nikada nećemo moći da se otvorimo prema bilo čemu drugom.  Zbog toga, čovek je podstican da se zanima za filozofiju, umetnost, nauku i religiju.  Veličali su egipatskog Hermesa Trismegistosa, persijskog Zaratustru, grčkog Platona, jevrejske kabaliste i mnoge druge; mudrost nije bila ograničena vremenom i prostorom, već su prigrlili mogućnost da uče iz svega. To je dovelo do oživljavanja ideje Univerzalnog Čoveka (duhovno besmrtnog) koji živi u skladu s načelima Univerzalne Mudrosti. Ovo je bilo u izrazitom kontrastu sa srednjovekovnim modelom mišljenja koga su obeležavali materijalizam, isključivost i masovnost.

Filozofija u delovanju

Tokom srednjeg veka smatralo se da se uloga čoveka svodi na pasivno posmatranje, pokornost i bespogovorno prihvatanje – u svetu koji je uobličen i nepromenjiv. S dolaskom renesanse, čovek je osećao obavezu da menja stvari kao poslanik bogova. Prvenstvena svrha čoveka bila je da preuzme odgovornost za svoju ulogu u prirodi, a svako učenje i istraživanje trebalo je da služi tom cilju; ne radi se o sakupljanju znanja, već o njegovom sprovođenju u delo. Mudrost treba poštovati praktično, a ne samo rečima.

Unutrašnji čovek

Renesansni se čovek borio protiv iluzije da doživljava samog sebe kao svoj odraz u ogledalu. Marsilio Fićino, koji je bio na čelu ponovo osnovane Platonske akademije pod pokroviteljstvom porodice Mediči, govorio je da ljudska duša ima dve težnje: jednu da pada poput kamena, a drugu da se uzdiže poput plamena koji daje svetlost i uspinje se prema božanskom. Ove suprotstavljene sklonosti, gde nas jedna vuče prema dole, a druga gura prema gore, rezultiraju neprestanom unutrašnjom bitkom, bitkom u kojoj smo slobodni da izaberemo. Piko dela Mirandola u svom remek-delu „Govor o dostojanstvu čoveka“ piše kako je Bog rekao čoveku: „Postavio sam te usred ovog sveta da bi mogao bolje da shvatiš šta sve u njemu postoji. Nisam te stvorio ni nebeskim ni zemaljskim, ni smrtnim ni besmrtnim, tako da bi, kao slobodan uzvišeni model i vajar samoga sebe, mogao da se oblikuješ u oblik koji izabereš“.

Čovek kao odraz Univerzuma

Kaže se da je na Apolonovom hramu u Delfima stajao natpis koji se često navodi: „Upoznaj sebe i upoznaćeš svet i bogove“. U renesansi čovek je ponovo smatran mikrokosmosom Univerzuma (makrokosmosa). To je davalo dostojanstvo, važnost i vrednost čovekovoj sposobnosti da se uključi u život. Renesansni filozofi verovali su da sve u prirodi ima svoje mesto i ulogu. Čovek kao najrazvijeniji aspekat prirode ima jedinstvenu sposobnost i snosi najveću odgovornost za svoju ulogu; prvenstveno da održi ravnotežu na Zemlji. Čovek je moćan i kreativan saradnik Univerzuma, a zanemarivanje te odgovornosti može da dovede do uništenja našega sveta.

Preporod

Renesansa se nije dogodila slučajno, niti je započela ni iz čega, kao tabula rasa. Renesansa znači preporod; uranjanje duboko u prošlost da bi se oživele stare tradicije i arhetipovi, ili suštinski principi života. Udahnuvši život tim drevnim tradicijama, znali su da stvaraju nešto novo što će procvetati i nastaviti da cveta. To je bilo poput uzimanja semena iz prošlosti, sađenja u sadašnjosti i dopuštanja da ono stvara budućnost.

Ako je čoveku dato da ponovo kreira, onda je možda najvažnije stvaranje za čoveka ponovna izgradnja samoga sebe. Iako je umiranje prirodan proces koji prethodi ponovnom rođenju, moguće je da postoje i drugi načini da se obnovimo, da obnovimo naše snage. Ali, da bismo to mogli, moramo da osvojimo sebe. To je ponovo koncept koji nam je poznat iz brojnih starih kultura: unutrašnje putovanje koje nas podstiče da iznova pronađemo sebe, što vodi ka dubljem iskustvu misterije.

Čovek je biće čuđenja, dostojno poštovanja, koje preuzima prirodu Boga kao da je i samo Bog.

To je bila težnja renesanse; da se čovek što više približi središtu, da ostvari promenu, otkrije istinskog sebe, kako bi se ponovo rodio i postao bolji čovek.

medjas

Autor: Jaron Barzilaj, Sažetak predavanja održanog 2015. godine u Mumbaiju (Indija). Uz prevod i dozvolu autora ustupljeno sajtu www.nova-akropola.rs

Izvori fotografija:

Pharos | Wikimedia Commons | File:PanniniMusImagin.jpg

Jörg Bittner Unna| Wikimedia Commons | File:’David’_by_Michelangelo_Fir_JBU013.jpg