Platon je rođen 427. godine p.n.e, sedmog dana meseca targeliona koji bi odgovarao drugoj polovini našeg meseca maja. Rođen je na isti dan kada se na ostrvu Delu slavilo rođenje Apolona i stoga su ga kasnije zvali Apolonovim sinom i glasnikom.
Rodom je bio iz aristokratske porodice koja je s očeve strane poticala od Kodra, poslednjeg atinskog kralja, a s majčine od Solona. Njegovi roditelji, Ariston i Periktiona, dali su mu po dedi ime Aristokle i od rođenja ga pažljivo vaspitavali, omogućivši mu najbolje obrazovanje. Nadimak Platon (široki, plećati) stekao je od učitelja gimnastike, Aristona iz Arga, bilo zbog širokog čela, pleća, načina govora ili širine duha. Premda je imao najbolje učitelje iz gimnastike, muzike, matematike, geometrije i filozofije, te čitao spise starijih mislilaca, jonskih kosmologa i Anaksagore, najdublji pečat na njega ostaviće Sokrat koga će ovekovečiti u svojim dijalozima. Dan pre njihovog prvog susreta, usnuće Sokrat san kako mu s Erosovog žrtvenika doleće labud, Apolonova ptica, sleće mu na grudi, a potom, kako su mu odmah izrasla krila, odleće prema nebu s pesmom koja očarava i ljude i bogove. Kad je sutradan ugledao Platona kome je tada bilo dvadeset godina, odmah je shvatio značenje sna i rekao je da je to labud koga je video u snu. Ovaj susret izazvaće preokret u Platonovom životu. Sokratova životna mudrost i vrlina osvojile su Platona i on će mu ostati veran čitav život.
Platonova Atina
Atina, nekada stecište filozofa, umetnika, državnika i vojskovođa, u Platonovo vreme živela je u senci tih davnih vremena.
Nakon pobede u Persijskim ratovima, usledio je krvavi Peloponeski rat, a kad su 404. godine p.n.e. posle pada Atine na vlast došle aristokrate, Platon je, kako je naveo u svom autobiografskom Sedmom pismu, želeo da se posveti zadacima državnog života. Međutim, ubrzo je postalo očigledno da je raniji ustav u odnosu na vladavinu nove vlasti bio pravo zlato. Godine 403. p.n.e. ponovo je uspostavljen raniji demokratski poredak koji će četiri godine kasnije osuditi Sokrata, kog je Platon nazivao „najpravednijim čovekom svoga vremena”, na smrt.
Opšti gubitak moralnih vrednosti, koji se ogledao pre svega u politici, a odatle se, kao izvestan kriterijum „antivrednosti”, prenosio i na ostale aspekte života i samoga društva, učvrstio je Platona u uverenju: „Sve to što sam video i još štošta slično, što nije bilo beznačajno, ogorčilo me je i odvratilo od tadašnjih zala”, nazvavši zlom ono što se događalo u političkom životu Atine.
Putovanja
Nakon Sokratove smrti, Platon, kao i većina Sokratovih učenika, napušta Atinu. Putuje u Megaru kod Euklida koji je osnovao megarsku školu. Iz Megare odlazi u Egipat gde je učio od hijerofanata u Heliopolisu i Memfisu. Diodor navodi da se u njegovo doba, kad je on sam posetio ove krajeve, Helenima pokazivala kuća u kojoj je Platon boravio zajedno s jednim pitagorejcem. Odatle odlazi u Kirenu (u današnjoj Libiji) gde je duže vreme ostao kod čuvenog matematičara Teodora, s kojim se upoznao u Atini pre Sokratove smrti. Iz Kirene odlazi kod pitagorejaca u Veliku Heladu, kako se onda zvala južna Italija zbog velikog broja helenskih kolonija. Pitagorejsko središte bio je miran i srećan grad Tarant u kome je postojala jaka pitagorejska tradicija, a na njegovom čelu je bio Arhita, matematičar, državnik i filozof. Posredovanjem pitagorejaca, Platon je pozvan u Sirakuzu, na dvor tiranina Dionizija Starijeg. Usprkos svim Platonovim nastojanjima, nije uspeo da Dionizija privoli na uspostavljanje humanijeg poretka. Štaviše, Platon je pao u nemilost i njegovo prvo putovanje na Siciliju se umalo nije završilo kobno. Kapetanu broda, na koji se ukrcao Platon, Dionizije Stariji je dao tajni nalog da ga ubije ili proda u roblje. Kapetan ga je iskrcao na ostrvo Eginu i prodao. Eginjani su, premda je u to vreme bio donesen zakon po kome svaki Atinjanin koji stupi na tlo Egine treba da bude ubijen zbog neprijateljstva s Atinom, odlučili da ga poštede „jer je filozof” i prodali su ga kao ratnog zarobljenika. Sudbina je htela da se tada na trgu za prodaju robova slučajno zatekne bogati stranac, Anikerid iz Kirene, koji je bio upoznao Platona i sprijateljio se s njim za vreme njegovog boravka u toj afričkoj koloniji. On je otkupio zarobljenika i poslao ga u Atinu prijateljima. Ovi su odmah sakupili novac kako bi ga vratili iskupitelju, ali je Anikerid to odbio rekavši da nisu oni jedini koji su dostojni da se pobrinu za Platona. Ovu priču navode Plutarh i Diogen Laertije, koji još dodaje da je od sakupljenog novca kupljen deo zemljišta i kuća gde je kasnije delovala Akademija.
Dobra strana ovog putovanja bila je ta što je Platon upoznao Diona, brata Dionizijeve žene, a ovo će se prijateljstvo kasnije pokazati mnogo značajnijim od poznanstva s Dionizijem Starijim.
Akademija
Kada se Platon nakon desetogodišnjeg putovanja vratio u Atinu 387. godine p.n.e. osnovao je u vežbalištu, koje je dobilo ime po heroju Akademu, filozofsku školu nazvanu Akademija. Pred njenim ulazom, kako piše Pauzanija, nalazio se žrtvenik posvećen Erosu, najstarijem od svih bogova, kako je rečeno u Platonovom dijalogu Gozba ili O ljubavi. Unutar prostora Akademije nalazilo se svetilište posvećeno Muzama, zaštitnicama ljudskih umeća, kao i žrtvenici posvećeni Prometeju, Hermesu, Atini i Heraklu. Tu je rasla i maslina za koju kažu da je druga po redu izrasla u Atini, nakon one koja se nalazila u blizini same Akropole.
Platon je u početku poučavao u samom vežbalištu, a kasnije u vrtu i kući u koju se preselio i tu živeo u društvu mladih ljudi koji su dolazili ne samo iz Helade, nego i iz stranih zemalja, jedni zbog znanja, drugi zbog opšteg obrazovanja i pripremanja za državnu službu.
To je bila prva škola filozofije ustrojena kao univerzitet, imala je svoj statut, program, pravila ponašanja, spavaonice za učenike, biblioteku i sve ostalo. Nastala je po uzoru na pitagorejsku školu, ali s tom razlikom što se učenici nisu odvajali od sveta. U Akademiji su se osim filozofije proučavale matematika, geometrija, astronomija, govorništvo, muzika, logika, gramatika, etika i mnoga druga znanja koja su imala za cilj upoznavanje samog čoveka, odnosno prepoznavanje ključnih moralnih vrednosti koje pojedinac može da razvije.
Platon nije naplaćivao svoja predavanja, već se škola izdržavala redovnim prilozima učenika. Platon je svakodnevno bio u kontaktu sa svojim je učenicima, bilo u učionici, bilo za obedom. Ručanje je bilo zajedničko, što je imalo značajnu vaspitnu ulogu, i zato su kasnije Speusip i Ksenokrat, Platonovi neposredni naslednici na čelu Akademije, pisali pravilnike za ovu vrstu susreta.
Iako se Platon nakon Sokratove smrti odrekao neposrednog političkog rada, prihvatio se odgoja i obrazovanja novog naraštaja koji će kao istinska aristokratija duha i karaktera preneti etičko-političke ideje čitavom helenskom svetu i praktično ih ostvarivati u mnogim gradovima. Mladi ljudi koji su slušali predavanja u Akademiji nisu se odricali aktivnog sudelovanja u političkom životu nego su se, upravo suprotno, pripremali da uspostave bolje političke sisteme koji će odisati duhom najboljih zakona.
Kako kaže M. N. Đurić u svojoj knjizi Istorija helenske etike: „U toj omladini još jedared je, kao zlato večernje rumeni, zablistala moralna energija i ona se uzdala da će moći preporoditi svet koji je već klonuo prema svom smiraju. U Platonovo vreme Akademija je doista bila etičko-politička matica i njena politička mudrost i snaga odraziće se u Herakleji, Sirakuzi, Aterneju, Peli i docnije u Megalopolju. U njoj se, doduše, negovala i nauka koja je bila potrebna da se razviju i utvrde nove norme života i sazdaju novi ljudi koji će svojom etičko- političkom spremom moći od polisa stvoriti kalipolis, tj. od države stvoriti sređenu i valjanu državu. Da bi se to moglo ostvariti, nužna je bila moralna formacija mladih ljudi u kojima bi politička moć bila udružena s filozofskim obrazovanjem.”
Uglavnom se smatra da je školovanje u Akademiji trajalo deset godina, a mnogi su učenici kasnije nastavili da šire njene ideje po čitavom Sredozemlju i gotovo da nema grada do kog nije dopro njen uticaj. Iz popisa članova Akademije, od kojih je jedan odlomak pronađen u Herkulaneumu u Italiji, vidi se da je redovan član bio i jedan Haldejac. Predavanja su slušale i dve žene: Lastenija iz Mantineje i Aksiotija iz Flijunta u Arkadiji koja je počela da sluša Platona nakon što je pročitala jedan odlomak Države.
Svoj rad u Akademiji Platon je prekidao dvaput: između 366. – 365. i između 361. – 360. godine p.n.e. kada je drugi i treći put, na poziv Dionizija Mlađeg, otputovao u Sirakuzu. O bezuspešnim pokušajima da se sirakuška tiranida dovede do humanijeg oblika vlasti svedoči Sedmo pismo, a isto tako i Dionov životopis koji nam prenosi Plutarh. Platonov ideal o filozofu na prestolu ostvariće, iako samo na kratko vreme i po cenu vlastitog života, Sirakužanin Dion, jedan od njegovih najdražih učenika.
Osim Dionizija, Platona su pozivali i mnogi drugi kraljevi i državnici da dođe i svojim savetima pomogne u uspostavljanju boljeg društvenog uređenja. Između ostalog, pozvao ga je i makedonski kralj Perdika III, ali umesto da sam ode, Platon mu šalje svog učenika Eufreja, a razloge za to iznosi u svom Petom pismu.
Rečito svedočanstvo političkog uticaja Akademije daje i Jedanaesto pismo u kome Platon daje odgovor Laodamantu, filozofski obrazovanom državniku na ostrvu Tas, koji mu se obratio za savet prilikom osnivanja jedne naseobine.
Platonov učenik Formion iz Eleje napisao je zakone za svoje Eliđane, a Menedem iz Pire za svoje sugrađane. Kao ljude proizašle iz Platonove škole, Plutarh spominje Aristonima, koji je sastavio zakone za novoosnovani Megalopolis na Peloponezu, mnogostranog Eudoksa iz Knida i Aristotela iz Stagire, koji su pisali zakone za svoje rodne gradove, ali i dvojicu vojskovođa, Habriju i Fokiona.
Akademija nakon Platona
Nakon Platonove smrti 347. godine p.n.e., Ksenokrat i Aristotel odlaze u As, gde su zajedno s Erastom i Koriskom, takođe Platonovim učenicima, osnovali podružnicu Akademije. Hermija, vladar u Atarneju i Asu, sprijateljio se s Erastom i Koriskom i prema njihovom savetu uredio Atarnej u duhu Platonovog filozofsko-političkog učenja, a njima dvojici poklonio grad As.
Učinak političkih reformi bio je takav da su mnogi susedni helenski gradovi stupali u savezništvo s državom ovog atarnejskog kralja-filozofa, pa ona postaje jaka helenska sila na pragu Makedonije i „baza” za oslobađanje maloazijskih Helena od persijske vlasti. Hermija je sklopio tajni vojni savez s Filipom i stvara se moćna sila protiv Persijanaca.
Sam Aristotel uzeo je za ženu Hermijinu kćer Pitiju, a njegov otac Nikomah bio je lekar Filipovog oca Amite II. Iz ovih odnosa nastale su Aristotelove veze s makedonskim dvorom. Slušajući pohvale koje je Hermija iznosio o radu Akademije, Filip se odlučio da pozove Aristotela kako bi mu pomogao u vaspitanju trinaestogodišnjeg Aleksandra. Tako je u svetilištu posvećenom nimfama u zapadnom delu makedonske prestonice Pela osnovana filozofska škola koja je delovala kao Akademija.
Hermijin život završio se tragično. Persijanci su saznali za njegov savez s Filipom i napali Atarnej koji je odolevao napadu. Međutim, Rođanin Mentor koji je bio u službi Persijanaca uhvatio je Hermiju na prevaru. Odveo ga je u Suzu persijskom caru koji ga je stavio na muke ne bi li saznao više o zaveri. Hermija nije rekao ništa i umro je mučenički. Kada su ga pre izvršenja presude pitali ima li poslednju želju, odgovorio je da želi da se njegovim prijateljima poruči: „Javite da nisam učinio ništa što bi bilo nedostojno filozofije i nepristojno.” Tako je Hermija stao uz bok Dionu kao heroj Akademije.
Nakon Platona Akademijom je osam godina, do 339. godine p.n.e., upravljao Speusip. Pred kraj života pozvao je u Atinu Ksenokrata koji na čelu Akademije ostaje dvadeset i pet godina, do 314. godine p.n.e. Svojom moralnom ozbiljnošću, nepodmitljivošću i čistim i strogim karakterom, stekao je veliki ugled kod kralja Filipa i njegovog sina Aleksandra, koji je od njega tražio uputstva za svoje kraljevanje. U njegovo vreme pada život još jednog istaknutog učenika Akademije, velikog atinskog vojskovođe Fokiona, Ksenokratovog prijatelja koji je četrdeset i pet puta imenovan zapovednikom atinske vojske. Fokion je bio primer vrhunskog vojskovođe i filozofa. Skroman, plemenit i moralan, bez dlake na jeziku kada je trebalo reći istinu, celi je život poput Sokrata posvetio Atini i Atinjanima, pa i doživeo isti kraj. Optužen i osuđen bez jasnog razloga od strane prevrtljive atinske demokratije, ispio je kukutu, a telo mu je kao kažnjeniku spaljeno daleko od grada. Njegove je kosti iz pepela noću krišom izvadila njegova žena i zakopala pod ognjištem njihovog skromnog doma u Atini. Kad se nekoliko godina kasnije za to saznalo, ponovo su ih iskopali i o trošku grada, uz sve počasti, sahranili u posvećenu grobnicu.
Političar, filozof i govornik Demosten takođe je potekao iz Akademije. Godinama je sudelovao u političkom životu Atine. Kroz Akademiju je prošao i Habrija, admiral koji je 376. godine p.n.e. kod Naksa odneo prvu atinsku pomorsku pobedu nad Spartancima posle Peloponeskog rata.
Sledeći na čelu Akademije bili su Polemon i Krates, obojica Atinjani. Jedan od značajnih akademika koji je upravljao školom u vreme kad je Platon sa Speusipom i Kratesom boravio na Siciliji, bio je Heraklid. Nakon Speusipove smrti on se vratio u svoju domovinu Herakleju, na obalama Crnog mora, i tamo osnovao uglednu školu na čelu koje je bio sve do 330. godine p.n.e.
Kratesa je nasledio Arkezilaj iz Pitana u Maloj Aziji. Potom su usledili samo po imenima poznati Lakid, Teleklo i Evandar, pa Hegezin koji je bio Karneadov učitelj. Karnead je 156. godine p.n.e. kao ambasador poslat u Rim s još dvojicom filozofa da zastupa Atinu. Nije ništa pisao, ali je u Rimu držao predavanja o kojima izveštavaju Ciceron i drugi Rimljani. Karnead umire 129. godine p.n.e. i zamenjuje ga Klitomah iz Kartagine. On je bio plodan pisac, a njegova dela su izgleda inspirisala Cicerona prilikom pisanja njegovih Akademika. Godine 110. p.n.e. Klitomaha nasleđuje Filon iz Larise. On je napustio Atinu i sklonio se u Rim 88. p.n.e. gde je s velikim uspehom držao predavanja, a slušao ga je i sam Ciceron. Umire oko 85. godine godine p.n.e. Mnogi savremeni autori ga smatraju poslednjim velikim akademikom.
Premda će sama Akademija potrajati sve do 529. godine, kada je opštom zabranom svih filozofskih škola zatvara car Justinijan I, posle Filona se kao istaknutiji akademici spominju još samo Heraklit iz Tira i Eudor iz Aleksandrije.
Nezaobilazna tema svakako je i odnos Akademije s Aleksandrom Makedonskim, Aristotelovim učenikom. Retko se spominje da je Aristotel odgajao Aleksandra u vreme dok je još bio član Akademije, a kada je mladi prestolonaslednik stupio na presto 336. godine p.n.e. Aristotel iste godine napušta Pelu, vraća se u Atinu i tu osniva svoj Likej. S vremenom su se njih dvojica sve više udaljavali. Možda se u Aleksandru ostvario Platonov san o filozofski obrazovanom vladaru. Mnogim se svojim postupcima Aleksandar pokazao dostojnim učenikom Akademije. Govorio je o Helenima kao o jednom jedinstvenom narodu, a kasnije, kada je osvojio veliki deo Azije, nikada o tim narodima nije govorio kao o varvarima. Prinosio je žrtvene darove bogovima Egipta, Persije i Fenikije s punim poštovanjem. San o panhelenskom jedinstvu proširio je na jedinstvo čitavog čovečanstva, kroz kulturu i filozofsko obrazovanje koji su trebali da nadiđu separatizme i razlike među ljudima.
Nakon raspada Aleksandrovog carstva, sledeća važna uloga Akademije ocrtala se u Megalopolju, novoosnovanom gradu na Peloponezu koji je od samog početka bio vezan za filozofe proizašle iz Platonove škole. Već smo spomenuli zakonodavca Aristonima, ali kasnija istorija iznedrila je još nekoliko važnih istorijskih ličnosti. Jedan od njih bio je Filopemen, poslednji veliki helenski vojskovođa.
Kao i svaki živi sistem, i Akademija je prošla kroz različite faze pa se obično spominju: starija Akademija (platoničko-pitagorejska), srednja i mlađa (bliske skepticizmu), ali i četvrta i peta (eklektičke). Već na prvi pogled možemo da vidimo da se radi o nužnom prilagođavanju koje je sa sobom donelo vreme, jer ne smemo zaboraviti da se radi o rasponu od gotovo hiljadu godina.
Ideal koji je Akademija usađivala i za kojim je težila bio je vladavina uma i vrline kako u životu pojedinca tako i u životu države. To je bila osnova na kojoj je kasnije mogao da se gradi humani politički sistem i dograđuju znanja tradicije.
Platonova filozofija nastavila je da živi kroz čitavo antičko doba, pogotovo kroz aleksandrijski novoplatonizam, a kasnije će ponovo procvetati u Renesansi. Njen odjek kod nemačkih idealista XIX veka, ali i danas, je veliki. Engleski matematičar i filozof Vajthed (A. N. Whitehead) zapisao je da celokupna zapadna filozofija nakon Platona predstavlja samo beleške uz Platonov tekst.
Autor: Daliborka Kiković