A promislimo i s druge strane koliko ima razloga za nadanje da je smrt neko dobro! Jer smrt je jedno od ovoga dvoga: ili je takva da onaj koji je umro nije ništa, pa nema nikakva osećanja ni o čemu, ili je, prema onome što se govori, nekakva promena i seoba duše odavde na drugo mesto. U prvom slučaju, ako nema nikakva osećanja, nego je sve kao san, kad se spava i ništa ne sanja, smrt bi bila čudo od blagodati. Kad bi ko imao da izabere takvu noć u kojoj je tako spavao da nije ništa u snu video, i kad bi imao da ostale noći i dane svoga života uporedi s tom noći, i da reši i kaže koliko je dana i noći boljih i prijatnijih od one noći proživeo u svome životu, ja verujem da bi ne samo kakav običan čovek nego i veliki kralj persijski našao da ih je lako prebrojati prema ostalim danima i noćima. Ako je, dakle, smrt takva, onda je ona blagodat, ja mislim, jer ćelo ovo vreme, čini mi se, nije ništa duže nego jedna takva noć. U drugom slučaju, ako je smrt kao neka seoba odavde na drugo mesto, i ako je istina ono što se govori da zaista borave onde svi oni koji su preminuli, kakva bi sreća mogla biti veća nego ova, ljudi sudije? Jer, akoli ko stigne u Had, oslobodivši se ovih nazovisudija, i nađe onde prave sudije za koje se i kaže da onde pravdu kroje, Minoj, i Radamant, i Eak, i Triptolem, i drugi od polubogova, koji su bili pravedni u svome životu — zar bi to bila rđava seoba? Ili da se ponovo sastane s Orfejem, i Musejem, i Hesiodom, i Homerom, — koliko bi ko od vas dao za to? Ja, bar, hteo bih i više puta da umrem, ako je to istina. Jer baš za mene bilo bi to sjajno društvo onde kad bih se sastao s Palamedom i sa Ajantom Telamonovim, i ako je još ko od starih junaka zbog nepravedne osude stradao, pa kad bih upoređivao svoje patnje s njihovima, to ne bi bilo, kao što mislim, neprijatno. A što bi bilo najvažnije: provodio bih onde svoj život istražujući i ispitujući, kao ove na zemlji, ko je od njih mudar, i ko misli da je a nije. Šta bi ko dao za to, ljudi sudije, da ispita onoga kojd je protiv Troje poveo onu mnogu vojsku, ili Odiseja, ili Sisifa, i hiljade i hiljade drugih, i muškaraca i žena što bi ih čovek mogao napomenuti? S njima se onde razgovarati i biti s njima u društvu i ispitivati ih — to bi bilo neizmerno blaženstvo. Svakako, oni onde, po svoj prilici, ne osuđuju na smrt za takve razgovore. Jer, kao i uostalom, tako su oni srećniji nego ovi ovde i u tome što su za sve ostalo vreme besmrtni, ako važi kao istina ono što se govori.
XXXIII
Nego i vi, ljudi sudije, treba da negujete dobru nadu prema smrti i da ovo jedino imate na umu kao istinu: za dobra čoveka nema zla ni u životu ni posle smrti, a bogovi ne odbacuju dela njegova.
Platon, Odbrana Sokratova, BIGZ, Beograd, 1985.
Izvor fotografije:
Wikimedia Commons | Alonso de Mendoza | File: David – The Death of Socrates.jpg