Čak i da živiš tri hiljade godina, ili možda deset puta toliko, uvek treba da misliš na to kako niko ne može izgubiti nikakav drugi život, do li onaj kojim je živeo i da niko nije živeo nekim drugim životom, nego onim koji je izgubio. Zato je i najduži život jednak onome koji je najkraći. Jer je sadašnji život isti za sve, onaj koji je izgubljen nije više naš, a ono što gubimo osećamo kao gubitak u samo jednom trenutku. Niko ne može izgubiti prošli ili budući život, jer kako neko može uzeti nekome ono što on nema? Prema tome, uvek treba misliti na ove dve istine: prvo, da je sve od pamtiveka isto, da se sve u određenim vremenskim razmacima ponovo vraća i da ne postoji nikakva razlika u tome da li iste stvari posmatraš tokom sto ili dvesta godina ili tokom čitave večnosti; drugo, da smrću podjednako gube i najstariji starac i najmlađi mladić. Jer svaki od njih može biti lišen samo sadašnjeg trenutka, pošto u stvari, samo njega i ima, a ono što nema, ne može ni izgubiti.
Marko Aurelije, Samom sebi, izdavač: Dereta, Beograd, 2019.
Izvor fotografije:
Pexels | File:pexels-pixabay-160729.jpg