Napor je povlastica odabranih. Senat često zaseda po čitav dan, dok za to vreme najgori prostaci dokoličare na Marsovom polju, kriju se u krčmi ili traće vreme u nekom salonu. Isto je i u ovoj velikoj državi: dobri ljudi se naprežu, troše, žrtvuju, i sve to čine dobrovoljno. Sudbina njih ne vuče, već oni slede i poravnavaju korak sa njom. Da su znali put, oni bi bili predvodnici. Prisećam se da sam ove mudre reči čuo od Demetrija: ,,Mogu samo ovo da vam prigovorim, o, besmrtni bogovi: zašto mi ranije niste otkrili svoju volju? Tako bih ranije izvršio ono na šta me sada pozivate. Hoćete da mi oduzmete decu? Za vas sam ih podigao. Hoćete li neki deo mog tela? Uzmite, moja žrtva nije velika: ubrzo ću napustiti celo telo. Hoćete moj život? Zašto da oklevam, uzećete ono što ste dali. Daću vam drage volje šta god tražite. O čemu se, u stvari, radi? Više bih vole da sam vam sam ponudio nego predao. Zašto otimati? Mogli ste dobiti. A ni sada nećete ništa oteti, jer se otima samo onom ko se opire’’. Nisam prinuđen, ništa ne radim protiv svoje volje niti se pokoravam bogu: ja prihvatam, tim pre što znam da se sve odvija po utvrđenom i za večnost propisanom zakonu. Sudbine su naše vođe i već je časom rođenja određeno koliko kome vremena preostaje. Jedno uslovljava drugo: neprekidni niz određuje i lične i društvene događaje. Zato sve treba podneti hrabro: stvari se ne događaju slučajno, kako mi mislimo, nego nam sleduju. Jednom je utvrđeno čemu ćeš se radovati, zbog čega ćeš plakati. Ma kako da ti se čini da se životi pojedinaca razlikuju, sve se svodi na jedno: prihvatimo prolaznost stvari, mi, i sami prolazni. Čemu onda ljutnja? Čemu žaljenje? Takvi smo rođeni. Nek priroda po svojoj volji raspolaže telima koja joj pripadaju. Mi, veseli i spremni na sve, treba da mislimo o tome kako ništa od onoga što gubimo nije naše. Šta da čini dobar čovek? Da se prepusti sudbini. Velika je uteha što će sa nama odneti i ceo svet. Šta god da je ono što upravlja našim životom i našom smrću, toj istoj nužnosti povinuju se i bogovi. Neopozivi tok nosi i bogove i ljude. Sam tvorac i svevladar je, doduše, odredio sudbine, ali se tog reda i sam pridržava; jednom je naredio, večno se pokorava. Zašto je, ipak, bog bio tako nepravičan pri raspodeli sudbina, pa je dobrim ljudima dodelio siromaštvo, rane i prevremenu smrt? Umetnik ne može da menja materiju[1]. Princip je sledeći: neke stvari ne mogu da se odvoje jedne od drugih, vezane su i nedeljive. Trome naravi i one sklone snu ili dremežu, satkane su od nepokretnih elemenata. Da se sačini čovek vredan poštovanja, potrebno je gušće tkanje. Takvom čoveku put neće biti ravan. Moraće da ide i gore i dole, da se bori sa talasima i kormilari u oluji. Moraće da drži pravac protiv sudbine. Mnoge će ga muke i teškoće snaći, ali on će ih sam ublažiti i savladati. Zlato se kuša u vatri, a hrabri ljudi u nevoljama. Pomisli koliko visoko vrlina treba da se uzdigne: uverićeš se da taj uspon ne prolazi bez opasnosti.

Strm uspon je prvi i jedva ga jutrom i odmorni
svladaju konji. Sredina neba vrh je najviši:
kada odatle more i zemlju gledam, često i mene
strah obuzme i jeza grozna grudima struji.
Napokon – silazna strmen vičnog vozara traži.
I ona što prima me u zagrljaj vala,
Tetida plaši se u strmoglav da ne sletim tad.
[2]

Kada je ovo čuo, onaj će plemeniti mladić ,,Sviđa mi se put. Penjem se. Vredi preći takav put i po cenu pada.’’ Otac ne odustaje da u hrabru dušu usadi strah:

Sve i da puta držiš se, ne skreneš nikud, ipak kroz rogove Bika mrskog ćeš proći,
kroz sazvežđa Strelca luk i čeljusti strašnoga Lava.

Na to će mladić: ,,Upregni konje i daj mi kola! Reči, koje misliš da me plaše, u stvari me podstiču. Hoću da dospem onde, gde i samo Sunce drhti od straha.’’ Niže i trome naravi teže sigurnosti: vrlina stremi visinama.

Lucije Anej Seneka, odlomak iz knjige: „Dijalozi“, izdavač – Mono & Manana, Beograd, 2002.

[1] Materijal koji obrađuje. Seneka se igra rečima. U njegovom filozofskom sistemu materia označava pasivni princip univerzuma, a aktivni princip predstavlja causa. „Materija leži nepokretna, stvar koja je spremna na sve, koja će ostati tako sve dok je neko ne pokrene: a uzrok, to jest razum, oblikuje materiju i obrće je kako hoće, i iz nje stvara različita dela“ (Seneka,  Pisma Prijatelju, preveo Albin Vilhar, Matica srpska, Novi Sad 1987, 203). Ovde je univerzalni materijal izjednačen sa pojedinačnim koji obrađuje tvorac i čiji sastav on ne može da menja. Seneka, uostalom, boga često naziva dovonus artifex ili artifex mundi.

[2] Seneka citira i prepričava deo iz Ovidijevih Metamorfoza (II, 63-63 i 75-81) u kojem Feb pokušava da odvrati Faetonta da se popne na njegova kola. Stihove preveo Gordan Maričić.

 

Izvori slika:

Wikimedia Commons |WolfD59| File:Giovanni Lanfranco Die Tugenden ubs G 0785 III Providentia.jpg