Može li išta biti gluplje od načina razmišljanja izvesnih ljudi, mislim na one što se razmeću svojom predostrožnošću? Suviše su zaokupljeni mukotrpnim poslom: da bi uspeli da žive bolje, potroše ceo život na uređivanje života. Prave planove za daleku budućnost, a najveće traćenje života je upravo odlaganje. Ono grabi svaki novi dan, otima sadašnjost obećavajući budućnost. Najveća smetnja u životu je iščekivanje, jer zavisi o sutrašnjem danu i upropaštava ovaj današnji. Upravljaš onim što je u rukama sudbine, a ono što je u tvojim – ispuštaš. Kuda si se to zagledao? Kuda ustremio? Sve što treba da dođe, neizvesno je – živi ovoga časa! Evo čuje se veliki pesnik[1] i, kao da bog iz njega progovara, peva lekovite stihove:
U jadnim životima ljudskim, najlepši dan pobegne prvi.
,,Zašto oklevaš?”, kaže on. ,,Zašto dangubiš? Ako ga ne zgrabiš, pobeže.” Ma pobeći će, čak i ako ga zgrabiš. Na hitrinu vremena valja hitrinom odgovoriti i spremno zahvatiti, kao iz brzaka koji neće uvek teći.
Lucije Anej Seneka, Dijalozi, Mono i Mañana, Beograd, 2002.
[1] Vergilije Georgike 3 66-67
Izvor fotografije:
Wikimedia Commons | File: Kairos di Torino.png, User: Grigur (talk | contribs)