Novo doba, stara nauka

Često se govori i piše da živimo u vremenu tehnologije i pritom se ističu sve prednosti koje to sa sobom nosi.

Sve aktivnosti su sistematizovane; elektronska obrada obuhvata sve aspekte života, mašina dan za danom sve više zamenjuje ljudski rad, sredstva komunikacije skraćuju udaljenosti i vreme. Konačno, čini se da smo nadomak dosezanja toliko sanjanog raja u kome ćemo imati mnogo slobodnih sati dnevno i više neradnih dana nedeljno.

Međutim, brojnim protivrečnostima sadašnjeg trenutka pridružuje se još jedna, isuviše važna da bismo je zanemarili: svet tehnologije nastojao je da olakša sve aspekte materijalnog života, ali ništa nije učinio za dobrobit psihološkog, mentalnog i duhovnog života. Ovi subjektivni svetovi ostali su jednako haotični kao i u vreme pećinskog čoveka.

Mogao bi se uložiti prigovor da su psihologija i njoj pomoćne nauke razvrstale ljude u različite tipove, olakšavajući time njihovo raspoznavanje i, u slučaju bolesti, lečenje. To je tačno, ali kategorizacij ljudskih tipova u knjigama i grafikonima ne rešava praktičan problem ljudskog bića bespomoćnog pred samim sobom. To što neko poznaje činjenicu da je preterano stidljiv, ne znači i da se oslobodio stidljivosti, a nečije znanje da ima neobuzdanu fantaziju nije isto što i ovladavanje njome.

Danas jedan čovek može da rukuje ogromnim brojem uređaja, ali nije kadar da vlada psihološkom depresijom, niti da umiri svoje nagone, obuzda svoj bes ili probudi svoju duhovnost. Ne radi se o tome da on to ne želi; često bi želeo, ali ne može. Ne zna kako. Tehnologija nije zainteresovana za ove probleme, niti je sposobna da izumi ikakav sistem koji bi omogućio da se radi sa ovim nemerljivim subjektivnim realnostima unutrašnjeg čoveka.

Kao posledica toga, dok nauka i tehnologija napreduju ruku pod ruku smišljajući sve veće mogućnosti materijalnog komfora, čovek sve dublje tone u očaj svog nezadovoljnog „ja“. Što više slobodnih sati ima to više straha oseća jer ne ume da bude sam sa sobom, niti da razume tajne tog neobičnog saputnika sa kojim svakodnevno živi, svog unutrašnjeg „ja“.

Daleko od toga da istinski služe onome za koga su izmišljene, mašine su uzurpirale ljudske sposobnosti, zarobile su čoveka koga su nameravale da oslobode. Život je postao nezamisliv bez satova, telefona, električnih aparata, liftova, pokretnih stepenica ili televizora. I tako je čovek postao podjarmljen, beskoristan pred tehnologijom koju je sam stvorio.

Govori se o sistematizaciji podataka, a ne možemo organizovati unutrašnji život.

Govori se o borbi protiv zagađenja, a ne možemo izbeći loše misli i osećanja.

Govori se o supersoničnim avionima, a ne možemo ubrzati vlastito razumevanje stvari.

Govori se o miru i ljubavi, o ljudskim pravima, a ne znamo ni voleti ni živeti u miru. Ne shvataju se ni ljudska prava, iz jednostavnog razloga što se ne shvata ni Čovek.

Tehnologija? Oslobođenje? Vladanje životom? Ostavimo se protivrečnosti i shvatimo jednom za svagda da jedino čovek koji poznaje težak i čudesan put upoznavanja samog sebe može dati vrednost slobodi i životu i koristiti nauku i tehniku za dobrobit Čovečanstva.

Autor: Delija Steinberg Guzman

Prevela: Tijana Repajić

Izvori fotografija:

Pixabay| File: couple-7938190_1280.jpg
Pixabay| File: girl-1192032_1280.jpg