Novo vreme, stara nauka

Često se govori i piše da živimo u vremenu tehnologije pri čemu se ističu sve prednosti koje to sa sobom nosi.

Aktivnosti su sistematizovane, elektronska obrada obuhvata sve aspekte života, uređaji dan za danom sve više zamenjuju ljudski rad, a sredstva komunikacije smanjuju udaljenost i vreme. Konačno, čini se da smo nadomak toliko sanjanog raja u kome ćemo imati mnogo više slobodnih sati dnevno i neradnih dana nedeljno…

Ipak, brojnim protivrečnostima sadašnjeg trenutka pridružuje se još jedna, isuviše važna da bismo je zanemarili: tehnologija je nastojala da olakša sve aspekte materijalnog života, ali ništa se nije uradilo za dobrobit psihološkog, mentalnog i duhovnog života. Ovi subjektivni svetovi ostali su jednako haotični kao i u vreme pećinskog čoveka.

Neko bi mogao prigovoriti da su psihologija i njene pomoćne nauke razvrstale ljude u različite tipove olakšavajući njihovo raspoznavanje, a u slučaju bolesti i lečenje. To je tačno, ali kategorizacija ljudskih tipova u knjigama i grafikonima ne rešava konkretan problem čoveka bespomoćnog pred samim sobom. To što neko poznaje činjenicu da je preterano stidljiv, ne znači i da se oslobodio stidljivosti, a za nekog drugog znanje da ima neobuzdanu fantaziju ne znači i da njom vlada.

Danas jedan čovek može da rukuje ogromnim brojem uređaja, ali nije kadar da vlada psihološkom depresijom, niti da umiri svoje nagone, obuzda svoj bes ili probudi svoju duhovnost. Ne radi se o tome da on to ne želi; često bi želeo, ali ne može. Ne zna kako. Tehnologija nije zainteresovana za ove probleme, niti je sposobna da izumi ikakav sistem koji bi omogućio da se radi sa ovim nemerljivim subjektivnim realnostima unutrašnjeg čoveka.

Kao posledica toga, dok nauka i tehnologija napreduju ruku pod ruku smišljajući sve veće mogućnosti materijalnog komfora, čovek sve dublje tone u očaj svog nezadovoljnog ja. Što više slobodnih sati ima, to više straha oseća jer ne ume da bude sam sa sobom, niti da razume tajne tog neobičnog saputnika s kojim svakodnevno živi – svog unutrašnjeg ja.

Umesto da zaista služe onom za šta su izmišljeni, uređaji su uzurpirali ljudske sposobnosti i porobili čoveka koga su nameravali da oslobode. Život je postao nezamisliv bez satova, telefona, električnih aparata, liftova, pokretnih stepenica ili televizora. I tako je čovek postao podjarmljen i nemoćan pred tehnologijom koju je sam stvorio.

Govori se o sistematizaciji podataka, ali se ne može organizovati unutrašnji život.

Govori se o borbi protiv zagađenja, ali se ne mogu izbeći loše misli i osećanja.

Govori se o supersoničnim avionima, ali se ne može ubrzati mentalno razumevanje.

Govori se o miru i ljubavi, o ljudskim pravima, ali se ne zna voleti ni živeti u miru; ne shvata se ni šta su ljudska prava, iz prostog razloga što se ne shvata ni Čovek.

Tehnologija? Oslobođenje? Vladanje životom? Ostavimo se protivrečnosti i shvatimo jednom za svagda da samo čovek koji poznaje težak i čudesan put upoznavanja sebe, može dati vrednost slobodi i životu i upotrebiti nauku i tehnologiju za dobrobit čovečanstva.

Autor: Delija Steinberg Guzman

Prevela: Tijana Repajić

Izvori fotografija:

Pixabay| File: couple-7938190_1280.jpg
Pixabay| File: girl-1192032_1280.jpg