„Jedna od najvećih ljudskih grešaka je da znamo kako se nešto radi, ali kada dođe vreme za delovanje izgleda kao da ne znamo… Problem nije u tome što nam treba više znanja, već treba da živimo ono što znamo.”
Horhe Anhel Livraga

Neću da delujem, okolnosti nisu povoljne.

Ovo bi se moglo predstaviti na sledeći način: kada je sve dobro, kada je svaka stvar na svom mestu (odnosno na onom koje smatramo njenim mestom), kada se sve zvezde slože, kada bude povoljno vreme, kada se reše neka otvorena pitanja, kada se završe radovi u mojoj kući, kada promenim posao, kada završim fakultet… tada ću moći da delujem bez rizika.

Suvišno je i reći da se ova gomila sticaja okolnosti nikada neće dogoditi onako kako mi to želimo. Moguće je i da su naše želje toliko nemoguće, da se njima zanosimo upravo zato da izbegnemo delovanje.

Za svako delovanje postoji mesto i vreme i, premda je ono povezano sa mnogim drugim okolnostima, ipak poseduje određenu neuslovljenost. Kada ne bi tako bilo, nikada ništa ne bismo uradili.

Ako postignemo neuslovljenost u delovanju koje moramo preduzeti, moguće je da ćemo se izboriti sa stotinama nepovoljnih okolnosti.

Ako delujem, šta će drugi misliti?

Ovo bi se moglo predstaviti na sledeći način: šta će ljudi reći, šta će misliti o meni, hoću li izgubiti njihovu naklonost i poštovanje? Hoće li moći da shvate, cene, opravdaju ono što ću učiniti? Još je mnogo sličnih argumenata koji pokazuju strah da nećemo moći da računamo na odobravanje ili ljubav, kako onih koji su nam najbliži, tako i onih sa kojima imamo neku vezu iako ne toliko blisku.

Koliko god da je teško prihvatiti, ljudi koji nas zaista vole nastojaće da nas razumeju šta god da uradimo, a prvenstveno ako radimo ono što smatramo pravednim i potrebnim. A ljudi koji nas ne vole, nastaviće da nas ne vole, šta god mi radili. Udovoljavajući jednima i drugima nećemo steći njihovu naklonost; onaj ko udeljuje svoju naklonost onom ko odgovara njegovom ukusu, prestaće da nam bude naklonjen prilikom najmanje promene našeg raspoloženja ili stava.

Svi imamo svoje dužnosti koje moramo izvršavati, ali ne moramo pri tom hladno i surovo povređivati druge. Ako radimo ono što je potrebno i nužno za naš rast, ako svoju inerciju i apatiju svedemo na manju meru, u toj istoj meri smanjiće se mogućnost da povredimo druge. Pored toga, i drugi imaju ono što moraju izvršiti, a ukoliko vide da smo mi odlučni i jasni u svojim nastojanjima, to im može pomoći više nego da nas vide obuzete neizvesnošću.

Da li drugi traže od nas dozvolu za svoje delovanje? Koliko ljudi iz naše okoline, ili onih koji žive u našoj ulici ili našem gradu, traži prethodno odobrenje od nas da vode svoj život? I zašto onda mi postavljamo ove lažne uslove vezane uz tuđe odobravanje?

Ne zalažemo se za nesputani egoizam u kome svako radi ono što želi. Jednostavno branimo prirodnu slobodu delovanja koju poseduje svaki čovek – ne povređujući druge, ali takođe, ni samog sebe.

Strah od neuspeha

Strah od neuspeha koči delovanje usmereno ka uspehu. Pre nego što i započnemo bilo što da radimo,  um i emocije pretpostavljaju strašnu mogućnost neuspeha i, umesto da se prihvati taj rizik, izabira se drugi, mnogo veći rizik: neumitnost neuspeha, jer onaj ko ništa ne radi, ništa ni ne postiže.

Preostaće samo gorak ukus straha od neuspeha, pre nego što se išta pokušalo ili se odustalo nakon prvog pokušaja.

Neuspeh se odagnava delovanjem.

Hoće li okolnosti odlučiti umesto nas?

Premda se brojni ljudi užasavaju kada treba da izaberu između dve mogućnosti, čitav život je konstantan izbor. Ako ne znamo preuzeti ovu odgovornost lično i svesno, život će se pobrinuti da izabere umesto nas, bacajući nas s jedne na drugu stranu, sve dok uzastopni udarci bola ne probude našu volju da se odlučimo za ono što je svrsishodno za nas.

Od inercije do stabilnosti: delovati svesno

Na prvi pogled, inercija i stabilnost su slične. Velika razlika se nalazi u stanju svesti koje razlikuje jedno od drugog. Za inerciju nije potrebna svest; za postizanje stabilnosti potrebno je da prođemo kroz sve nivoe pokreta, da ih prevaziđemo i sintetišemo u dinamičku ravnotežu koja uključuje aktivno i svesno srce.

Ako težimo znanju, poduhvat koji moramo preduzeti je razvoj svesti u konkretnim životnim situacijama i usvajanje vrednih iskustava s jasnoćom. Od početnog stanja nesvesne mirnoće treba krenuti prema  stalnom pulsiranju bića koje sve obuhvata iz sopstvenog središta. Ovako shvaćeno delovanje je poziv na evoluciju.

Neće nas transformisati znanje, već delovanje koje preduzimamo na osnovu onoga što znamo. Neće nas promeniti ni osećaji, već njihovo adekvatno izražavanje. Takođe, neće nas obogatiti ni akumulisana  energija, već samo ona koju pokrenemo. Opuštene ruke ne menjaju tok Istorije, ne zaustavljaju bol i ne donose blagostanje; samo ruke koje rade mogu da ostvare ovo čudo.

Rad uvećava naše sposobnosti

Život je struja koja teče, koja se kreće. Isto tako, i mi treba da tečemo, da se pokrećemo, delujemo, radimo.

Delovanje je ogroman izvor energije koja nas dovodi do toga da uživamo u životu, umesto da patimo. Ova energija nas čini kreativnima, pomaže nam da rešimo najsloženije situacije, omogućava nam da vidimo stvari unapred; nije potrebno da budemo „proroci“. Delovanje sadrži u sebi magiju pokreta. Onaj ko radi, razvija i uvećava svoje sposobnosti. Rad nam pomaže da otkrijemo skrivene vokacije i postignemo neslućena ostvarenja; osnažuje našu volju i inteligenciju; uči nas ljubavi.

Delovanje kao oslobađanje

Umesto da tražimo oslobađanje putem delovanja, mi bismo radije da se oslobodimo delovanja, a kako je to nemoguće, delovanje se pretvara u žrtvovanje u najgorem smislu reči. Upravo suprotno, ako naš rad postane sacrificium (lat. sveta služba), stalna ponuda Bogu i posvećenost našoj ljudskoj prirodi, rad postaje princip oslobađanja.

Najbolje delovanje je ono koje ne iskorišćava energiju i napor drugih, već pokreće vlastitu energiju i vlastiti napor. Na taj način se delovanje pretvara u služenje, a onaj koji radi u filozofa.

Neaktivnost ne postoji

Nemoguće je da ostanemo neaktivni, iako nam se ponekad može činiti da se ništa u nama ne pokreće. Zakoni prirode nas obavezuju na stalnu aktivnost, bilo na mentalnom, psihološkom i fizičkom planu pojedinačno, bilo u celini. Ali činjenica da su svi aspekti personalnosti neprestano aktivni ne znači da se radi o ispravnom delovanju.

Postoje mehaničke svakodnevne aktivnosti koje ni sa čime ne doprinose našem razabiranju ni razvoju. To su obični, neizbežni pokreti sveta u kome sve vibrira, u kome je sve delatno. Iako ovi pokreti dugoročno mogu da vode ka usavršavanju, nije isto ako se prepustimo nesvesnoj sporosti struje života ili kada radimo svesno sa zakonima prirode i služimo se njima.

Spremnost na služenje

Služenje se obično pogrešno povezuje sa teškim, mučnim i prisilnim radom. Naprotiv, to je najslobodnije delovanje ljudskog bića koje putem služenja izražava svoju potrebu da daje i to čini s radošću, sa zdravom predanošću i svešću da njegova dela dobijaju vrednost zahvaljujući nesebičnosti koja ih pokreće.

medjas

Autor: Delija Steinberg Guzman, uz dozvolu autora ustupljeno sajtu www.nova-akropola.rs.

Izvori fotografija:

Pixabay |File:pottery-handmade-cup-vase-hands-1139047

Pixabay |File:ballet-dance-people-girl-ballerina-2564266

Unsplash|File: gHho4FE4Ga0