Ko od nas nije doživeo onu čudesnu tišinu, mir i spokoj kada se uspeo na vrh neke planine? Nije bitno kolika je planina, kada se uspnemo osećamo isto. Na vrhuncima se menja naša perspektiva i odjednom je sve drugačije. Pogledom pokušavamo prepoznati put koji smo prošli, dokučiti gde se nalazi neka nama poznata tačka, a kada neku od njih pronađemo pogledom, opet nam se čini drugačija, kao da to nije onaj isti put kojim smo prošli. Na vrhuncu zaboravljamo težinu uspona. Zaboravljamo gudure, klance, strme litice, zaboravljamo na umorne noge i težinu tereta koji smo nosili.
Na vrhu planine nestaju svi strahovi. Kao da smo odjednom dobili krila, lagani smo poput pera. Možda bismo očekivali da će nas obuzeti osećaj pobede. Ali pojavljuje se nešto drugo: shvatamo koliko smo mali, tek jedna tačkica sveta. Naše srce kuca u ritmu prirode, osećamo se njenim delom i želeli bismo zauvek ostati tu, na tom vrhu, u tom osobitom stanju svesti, unutrašnjeg mira i spokoja.
Na vrhove planina drevni su ljudi smeštali prestole svojih božanstava, čudesne dvorce i gradove u kojima prebivaju besmrtnici. Na tim posebnim mestima prebivaju bogovi koji bdeju nad svetom, ali su ipak su od njega odvojeni. Oni ostaju večno mladi i ne dotiču ih ljudske godine. Do prestola bogova uvek postoje putevi. Utirali su ih veliki heroji koji su svojim delima pokazali ljudima kako se uspinje do vrha. Svaki heroj za oca ili majku ima božansko biće, dok mu je drugi roditelj ljudsko biće. Premda su jednim svojim delom božanske prirode, oni nisu besmrtnici, već besmrtnost moraju zaslužiti. Prolazeći kroz brojna iskušenja, pobeđujući u brojnim bitkama oni konačno to uspevaju ostvariti i pridružuju se gozbi bogova na nevidljivim duhovnim vrhuncima.
Poput heroja, svaki je čovek dete neba i zemlje. Ima u sebi božansko i ljudsko. Nebesku, večnu dušu i zemaljsko, prolazno telo. Hodajući zemaljskim putevima, pobeđujući brojna čudovišta straha, sebičnosti, oholosti, pohlepe, licemerja, korak po korak približavamo se vlastitoj besmrtnosti. Vodeći tu unutrašnju borbu sami sa sobom, postajemo svesni druge strane naše prirode koja se sve više izražava u svemu što radimo. Korak po korak, približavamo se vlastitom nutarnjem vrhuncu, mestu s kojeg se sve jasnije vidi, mestu gde sve dobija smisao, mestu na kojem prepoznajemo zakone sveta, svrhu života i njegov smisao. Svaki korak na tom putu osvajanja otkriva nam smisao onoga što smo prošli, ali i delić onoga što nas još čeka.
Sledeći put kada se zagledamo u neki planinski vrh ili se uspnemo na njega, kada nam dođe da raširimo ruke i zagrlimo ceo svet, setimo se da to tiho, usamljeno mesto postoji u nama. To je mesto čistote, ljubavi, lepote i dobrote koje počiva u duši. To je naš vlastiti vrh prema kojem se možemo uspinjati svakoga dana, korak po korak, sve dok ga jednoga dana ne osvojimo.
Autor: Daliborka Kiković
Izvori fotografija:
Pixabay | File: snow-mountain-9614087_1280.jpg | User: Ajdhk
Pixabay | File: success-5941539_1280.jpg | User: Tumisu