Ljubav, velikodušnost, briga za druge, saosećanje i samilost, oduvek su bili smatrani za najuzvišenije vrline, najznačajnije vrednosti ljudske duše. Milosrdnost je predstavljala kraljevsku vrlinu u dvostrukom smislu: među mnogobrojnim odlikama plemenitog duha zauzmala je kraljevsko mesto; a kraljevska je bila i zbog toga što je odgovarala ulozi kralja. Ne moramo da budemo Šekspir dabismo osećali, mada nam je, možda, kao i svima ostalima, Šekspir neophodan da kaže – da milost pristaje vladaru bolje od krune, da je vladar kraljevske vlasti. Koliko su često i Konfučije i Mencije ponavljali da je najuzvišeniji zahtev vladara da vlada u milosrđu. Konfučije bi govorio, – „Neka samo princ neguje vrline, a narod će se sjatiti oko njega; sa narodom će mu doći zemlje; zemlje će mu roditi bogatstvo; a bogatstvo će mu biti nagrada za ispravno delanje. Vrlina je koren, a bogatstvo plod.“
(…) Znali smo da je milosrđe brižna i majčinska vrlina. Ako su čestita ispravnost i neumoljiva Pravda prvenstveno muževne, Milost je posedovala blagost i ubedljivost ženske prirode. Opominjani smo da milosrđu ne povlađujemo nekritički, već da ga prožmemo pravdom i ispravnošću. Masamune je to dobro izrazio u svom često citiranom aforizmu: „Preterana ispravnost vodi u krutost; milosrđe bez mere pada u slabost“.
Srećom da milost nije tako retka kao što je i lepa, jer opšte je poznato da su „najhrabriji najnežniji, a nejbrižniji najsmeliji“. „Buši no nasake“ – blagost ratnika, imala je prizvuk koji je istog časa nalazio odjek u onome što je plemenito u nama; ne u smislu da se milost samuraja suštinski razlikovala od milosti bilo kog drugog živog bića, već zato što je podrazumevala milost koja nije nastala kao posledica trenutnog impulsa, već je odavala dužnu počast pravdi i gde milost nije bila tek određeno stanje duha, već je imala moć da poštedi ili ubije. Kao što ekonomisti govore o potražnji kao delotvornoj i nedelotvornoj, na sličan način milost bušija može se nazvati delotvornom, pošto je podrazumevala moć da se deluje na dobro ili na štetu onoga koji je prima. Ponoseći se njome, kao što su se ponosili surovom snagom i privilegijom da je upotrebe u časnu svrhu, samuraji su odali puno priuznanje onome što je Mencije govorio o snazi ljubavi. „Milosrđe“, kaže on, „pokorava sve što ometa njemu moć, kao što voda pokorava vatru: jer u moć vode da ugasi vatru sumnjaju samo oni koji pokušavaju da svežanj pruća u plamenu ugase šoljicom vode.“ Isto tako on dodaje da je „saosećanje prema bližnjem koren milosrdnosti“, zbog toga je milosrdan čovek uvek svestan onih koji pate ili su u opasnosti.
Inazo Nitobe, Bušido, Ispolin, Beograd, 2006.
Izvor fotografije: Wikimedia Commons|Rachmat04|File: Sakura flower in Maniwa, Okayama Prefecture; April 2012 (08).jpg