„Kada se misli na mačevalaštvo, misli se na tehnike mačevanja. Ovo je prilično prirodno, ali pogrešno“ – reči su legendarnog japanskog mačevaoca Mijamota Musašija.
I zaista, svi koji su čuli za Musašija znaju da je bio mnogo više od veštog mačevaoca. Sudeći prema njegovim kaligrafijama i crtežima tušem, bio je vrhunski kaligraf i majstor sumi-e slikarstva (sumi-e u prevodu znači „crtež vodom i tušem“; slika se crnim tušem i četkicom po papiru koji je tako tanak da je isključena mogućnost popravljanja ili doterivanja povučenog poteza; u ovom slikarstvu koje je snažno pod uticajem zena, slika se bez oklevanja i zastajkivanja, baš kao da se radi o potezima mačem). Takođe, bavio se vajarstvom i izradom drvenih i metalnih mačeva. Osim navedenog, učestvovao je u planiranju i građenju srednjovekovnih gradova-utvrđenja.
Tolika svestranost ne treba da čudi s obzirom na to da su istinski samuraji nastojali da, osim ratničke, razvijaju i svoju umetničku stranu. Tako su mnogi od njih bili i majstori slikanja, kaligrafije, čajne ceremonije i drugih umetnosti nadahnutih zenom. Sam Musaši o tome kaže: „Govori se da je Put ratnika dvojak: Put mača i Put kičice, a pravilo je da se vežbaju oba. Čak i ako nema prirodnih sklonosti za te puteve, od ratnika se očekuje da i u raznim drugim veštinama i umetnostima ispolji svoje sposobnosti“. On je to i pokazao sopstvenim primerom: stvorio je remek-dela kaligrafije i sumi-e slikarstva od kojih se neka smatraju nacionalnim blagom, a istovremeno je simbol samurajskog duha, onoga ko se posvetio ostvarenju na Putu mača, pa ga u Japanu nazivaju kinsei ili „svetac mača“.
Biografija
Glavni pouzdani izvor podataka o Musašiju je spomen-ploča u Kokuri koju mu je podigao njegov usvojeni sin Mijamoto Iori devet godina nakon njegove smrti, a koja uglavnom govori o njegovim postignućima. Drugi izvor je njegov prvi životopis, Niten-ki, koji je 1776. godine objavio Tojota Kagehide na osnovu sećanja svog dede, koji je bio druga generacija Musašijevih učenika. O njegovim dvobojima saznajemo iz Priča o preminulom majstoru (Hyoho senshi denki) koje su zapisali njegovi učenici.
Međutim, kako je vremenom Musašijev život prerastao u legendu, danas ne znamo sa sigurnošću mesto i datum njegovog rođenja, niti ko su mu bili roditelji, jer o tome postoje različiti, često oprečni podaci. Prema najprihvaćenijoj priči, rođen je 1584. godine kao sin samuraja Munisaija Šinmena iz sela Mijamota blizu današnje Osake. Otac mu je bio vrlo vešt borac, majstor u rukovanju đitom (jutte ili jitte) i mačem, pa ga je tadašnji šogun proglasio najboljim mačevaocem Japana. Za Musašijevu majku se pretpostavlja da je bila druga Munisaijeva žena.
Neki zapisi govore da su mu oba roditelja umrla dok je još bio dete. Međutim, ovo je nepouzdano, jer, prema onome što sam navodi u Knjizi pet prstenova, prve tajne mačevanja naučio je od oca. Međutim, bez obzira na zbrku u podacima, u sedmoj godini Musašija počinje da odgaja ujak Dorinbo, koji je bio budistički sveštenik. U tome mu pomaže i drugi ujak, Tasumi, i od njih uči osnovne veštine poput pisanja i čitanja.
Sam kaže da je počeo da se bori kao vrlo mlad i da je prvi dvoboj i pobedu osvojio već u trinaestoj godini. Negde u šesnaestoj napušta selo i odlazi na muša-šogijo (musha-shugyo), „ratničko hodočašće“, u pravcu Kjota. Od tada putuje Japanom, učestvujući u velikom broju dvoboja u kojima je navodno u većini slučajeva koristio boken, drveni mač, i u svakom je pobedio, postavši legenda još za života.
Hodočašće ratnika bilo je uobičajeno u tadašnjem Japanu. Putujući ratnik svesno je tražio protivnika za borbu kako bi usavršio svoje umeće i dokazao neustrašivost. Takvi dvoboji ujedno su predstavljali svojevrsno nadmetanje između različitih škola mačevanja. Majstor mačevanja bio je onaj ko je savladao strah i sumnju i ko je u svakom trenutku bio spreman da časno umre u borbi; bio je to sastavni deo Puta mača. Musaši piše: „Put ratnika je odlučno i bezuslovno prihvatanje smrti“.
Zapisi govore da je bio čovek neobično jakih viličnih kostiju, snažnih jagodica, žućkastih beonjača i izraženog nosa. Imao je dugu kosu koju je ponekad vezivao uzicom, ne mareći previše za izgled. Bio je visok 175 centimetara, što je bila izuzetna visina za tadašnje Japance, i imao je snažno, robusno telo. Bio je levoruk, iako je obe ruke koristio jednako dobro. Kažu da je govorio veoma tiho, gotovo šapatom. Legenda pripoveda da nikad nije ušao u kadu da ne bi bio zatečen bez oružja.
Kad je pobedio svog najvećeg protivnika, Sasakija Kojiroa, u dobi od oko 29 godina prestaje s dvobojima na život i smrt. Ovaj dvoboj je za Musašija bio velika životna prekretnica. Uviđa da takvi dvoboji nisu odraz pravog smisla puta samuraja. U Knjizi pet prstenova kasnije je zapisao: „Kada mi je bilo trideset godina osvrnuo sam se na svoj dotadašnji život. Uzrok mojim pobedama iz prošlosti nije bilo to što sam savršeno ovladao veštinom mačevanja. Možda sam posedovao prirodnu nadarenost ili je to možda bio dar s neba, ili je pak školovanje u drugim školama bilo lošije. Nakon ovoga pokušao sam da postignem dublje razumevanje heihoa (Puta ratnika)“.
Od tada se još više osamio i svoj život posvetio potrazi za pravim smislom Puta mača. Kako sam kaže: „Oko pedesete godine suočio sam se licem u lice s istinitim putem heihoa(…) Istinski put heihoaje takav da se primenjuje u bilo koje vreme i u bilo kojim okolnostima“.
O ovom dvadesetogodišnjem razdoblju njegovog života ima malo zapisa. Pominje se samo da je u više navrata pokušavao da uđe u službu kod nekog velikaša, ali u tome nije imao previše uspeha.
Godine 1615. dobija zaposlenje kod Tadanaoa Ogasavare iz pokrajine Harima. Budući da je bio na glasu po svojoj svestranosti i odgovornosti, na Ogasavarin zahtev postao je nadzornik u prostornom planiranju i izgradnji grada-utvrđenja Akaši, u kom i danas postoji vrt koji je on osmislio i koji nosi njegovo ime. Nakon toga je radio i na planiranju grada-utvrđenja Himeđi.
Posle ove službe, u želji da proširi svoje veštine i znanja, nastavlja s nizom putovanja u potrazi ne samo za velikim mačevaocima, već i za drugim znalcima, umetnicima, zanatlijama, sveštenicima… Istovremeno pokušava da pronađe zaposlenje kod šoguna, što mu ne polazi za rukom, ali 1633. godine ulazi u službu kod velikaša Hosokave Tadatošija u Kumamotu. Uskoro postaje njegov službeni pratilac i prijatelj. Tamo je najzad pronašao mir i posvetio se vežbanju i slikarstvu. U ovom razdoblju je napisao i delo Trideset i pet uputstava o vojnoj doktrini (Hyoho sanju go kajo), koje je posvetio Tadatošiju, kao i kratke spise o Sung i Juan razdobljima kineskog slikarstva.
Tadatoši uskoro umire, pa se Musaši u oktobru 1643. godine povlači u pećinu Reigando, iza hrama Ungancenđi, posvećenu budističkoj boginji milosti Kanon, gde je uz dozvolu sveštenika živeo kao isposnik. Sa sobom je poneo kičicu, tuš i zalihu papira. Pune dve godine pisao je živeći samo od onoga što su mu donosili poznanici i sveštenici. Prema datumima koje je stavljao na svaki deo spisa, dve godine je zapravo radio samo na konceptu, a gotovo celi tekst Knjige pet prstenova napisao je u jednom jedinom danu. Samo nedelju dana nakon ispisivanja poslednjeg ideograma: 19. maja 1645, ovaj veliki majstor mača i kičice umire. U tom kratkom razdoblju između završetka Knjige pet prstenova i smrti, sastavio je i kratki moralistički spis Dokodo (Dokkodo – Put usamljenika ili Put oslanjanja na sebe) kojim svojim učenicima daje sažeta, ali jasna uputstva i savete. Ovaj spis je polazište za lakše razumevanje njegove životne filozofije i Knjige pet prstenova (u Knjizi pet prstenova on ponekad jednostavno kaže da neke stvari ne može rečima bolje da objasni).
Delo Priče o preminulom majstoru opisuje njegovu smrt: „U trenutku smrti se pridignuo. Imao je zategnut pojas, a za njim zataknut vakizaši (kratki mač). Seo je s jednim kolenom vertikalno podignutim, držeći mač u levoj ruci, a štap u desnoj. Umro je u tom stavu kada mu je bilo šezdeset dve godine“.
Na njegov zahtev sahranili su ga sa svim oružjem i u punom oklopu, iako ga za života nikad nije stavio. Grobnica mu je smeštena u selu Juge, na planini Ivato, pokraj puta kojim je nekad njegov gospodar Hosokava prolazio kad je putovao u Edo.
Mudrost Knjige pet prstenova (Gorin-no-šo)
Gorin-no-šo doslovno znači „Zapis o pet prstenova“ ili krugova. Krug je i u japanskoj kulturi simbol savršenstva pa bi naziv ovog dela mogao da se tumači i kao Zapis o pet savršenstava. To podseća i na kinesko učenje o pet elemenata. Slično tome Musaši daje nazive delovima knjige: Zemlja, Voda, Vatra, Vetar i Praznina.
Iako Musaši kaže da se pri pisanju nije direktno koristio klasičnim delima Istoka, ipak s vremena na vreme u knjizi izranja njihova mudrost. Naime, Musaši je dobro poznavao tadašnja filozofska i religiozna učenja: japanske klasike, budizam, taoizam, šintoizam. Konfučijevo učenje je odlično upoznao pošto mu je prijatelj bio konfučijanski učenjak Jagju Munenori koji je i sam bio majstor mačevanja. Osim toga, vežbao je zazen u hramu Mjošinđi.
Musaši nam u ovoj knjizi ostavlja svoja životna iskustva, gde je u svakoj rečenici sažeta njegova životna mudrost. Posvetio ju je Terau Magonoju, jednom od svojih učenika.
Musaši je na svom ratničkom putu stvorio svoju školu mačevanja koju naziva Niten Ići, „Dva Neba – kao jedno“ ili Nito Ići, „Dva mača – kao jedan“. Musaši je podučavao korišćenje dva mača istovremeno, što nije bio običaj među samurajima tog doba, otuda ovaj drugi naziv. Ali kaže i sledeće: „Duh koji je sposoban da pobedi nezavisno od vrste oružja, to je učenje moje škole“.
Inače prvi naziv, „Dva Neba – kao jedno“, ima korene u budističkom učenju i govori o usklađivanju čovekove svesti (nebo) sa svešću cele prirode (Nebo), koji u tom slučaju postaju jedno.
Ovaj dvostruki naziv ukazuje da je za Musašija borilačka veština imala dublje značenje od puke tehnike. Štaviše, on kaže: „Ako se neko bavi samo tehnikom mačevanja, nije moguće da spozna istinski put heihoa“. Zato u prvom poglavlju knjige po imenu Zemlja kroz jednostavne poruke iznosi temelj svoje filozofije za one koji nastoje da idu Putem ratnika:
1. Nemoj imati zle misli – Razmišljaj o onome što je ispravno i istinito
2. Marljivo sledi put Niten Ići – Vežbaj i usavršavaj nauk
3. Razvijaj široko zanimanje za umetnosti – Upoznaj se s umećima
4. Upoznaj se s različitim zanimanjima – Upoznaj načela zanata
5. Budi oprezan u trgovanju – Shvati prednosti i nedostatke, dobitak i gubitak u svim stvarima
6. Razvijaj sposobnost opažanja istine u svim stvarima
7. Opažaj ono što se ne može videti okom – Razvijaj sposobnosti da shvatiš istinu o svim stvarima
8. Ne budi nemaran, čak ni u malim stvarima
9. Ne upuštaj se u beskorisne poslove
Da bi se sledio Put ratnika, kaže Musaši, nužno je izgrađivati nesavladiv duh i čeličnu volju. Međutim, on ne pravi razliku između borbe i životne svakodnevice. U svim vojnim umećima bitno je svakodnevni stav učiniti stavom u borbi, a stav u borbi svakodnevnim stavom. Traži da čovek u oba slučaja bude otvorenog duha i da ne podlegne krajnostima. Savetuje da se ne bude ni napet, ali ni uspavan, ni opušten, ali ni ravnodušan. Naglašava važnost budnosti: „Učini glavnim kan“ (duboko ispitivanje suštine stvari), „sporednim ken“ (posmatranje kretanja spoljašnih pojava, ono što tvoj protivnik želi da vidiš). Preporučuje da, izbegavajući krajnosti, čovek pronađe i ovlada srednjim putem – putem sklada.
Naglašava da pravilno shvaćeni principi ne sputavaju nego proširuju duh: „Kada si istinski slobodan unutar Puta ratnika, neverovatna snaga navire iznutra“. Štaviše, kaže sledeće: „Naučivši principe heihoa, počeo sam da ih primenjujem na različite umetnosti i veštine i ni u čemu mi nije bio potreban ni učitelj ni gospodar“. Kroz celu Knjigu pet prstenova Musaši ukazuje na to da je istinski ratnik onaj koji je usavršio mnoge druge veštine pored veštine mačevanja. Naglašava korisnost poznavanja raznolikosti puteva, potrebu proširivanja znanja i neophodnost doterivanja i produbljivanja sopstvenog puta. Sam je čitavog života tražio odgovore na velika životna pitanja, učeći od različitih ljudi i usavršavajući se. Ipak, upozorava na opasnost da čovek, baveći se različitim veštinama, lako može da se izgubi: „Važno je da čovek vežba različite stvari, ali da se pritom usavršava samo u jednoj“.
Ukazuje na to da mač ne služi kako bi se osvojio spoljašnji svet, već onaj koji nam je daleko bliži. Da bi ovladao sobom, čovek treba da živi po određenim moralnim načelima: „Ako želiš da slediš put samuraja, moraš pravilno da shvatiš put veštine mačevanja, da usvojiš različite tehnike, ništa da ne ispuštaš iz vida, da sačuvaš čisto srce, da marljivo vežbaš svaki dan i svaki sat, da stičeš mudrost i vežbaš snagu duha, da stekneš moć rasuđivanja i budnost kako bi se na taj način oslobodio svakog privida. (…)Usavršavanjem svoje moći prosuđivanja naučićeš da u svemu razlikuješ ispravno od neispravnog, dobro od zla.“
Autor: Damir Krivdić