Kulturno udruženje Nova Akropola Beograd
Nova Akropola | Marija Rajhe i tajne pustinje Naska - Nova Akropola
834
post-template-default,single,single-post,postid-834,single-format-standard,ajax_updown_fade,page_not_loaded

Marija Rajhe i tajne pustinje Naska

Objavio akropola u Kultura, Članci
Marija Rajhe 1910

Marija Rajhe 1910. g.

Između Tihog okeana i peruanskih Anda, na području od nekoliko stotina kvadratnih kilometara kamenite pustinje, nalazi se jedinstveno arheološko nalazište. Jedinstveno pre svega stoga što je njegove nalaze u celosti moguće videti jedino iz vazduha ili sa uzvišene tačke.

Radi se o geoglifima, crtežima urezanim u kameni teren pustinje Naska. Hiljade urezanih linija, raznolikih geometrijskih oblika i velikih biomorfnih likova u obliku majmuna, kolibrija, kondora, guštera, pauka, lame, impozantna su i sasvim nerazjašnjena tajna daleke prošlosti.

Kada su nacrtani, u koju svrhu i ko ih je nacrtao?

Teorije su brojne i maštovite i kreću se od astronomskog kalendara, opservatorija, preko svetih ulica i obrednih mesta, do sistema za navodnjavanje; od baštine naroda nepoznatog imena, koji je postojao pre Inka, do ostataka vanzemaljaca ili Atlantiđana. Sve u svemu, zadovoljavajućeg odgovora nema. Činjenica da su vidljivi samo iz vazduha otvara vrata za mogućnost da su njihovi tvorci možda koristili letelice, znak razvijene civilizacije. Sve to samo doprinosi tajanstvenosti ovih ostataka koje danas više niko ne zna da pročita, ali postoji nada da će njihov jezik jednom ipak biti otkriven.

Crteži u Naski nerazdvojno su povezani sa imenom Marije Rajhe, skromne, marljive i uporne žene koja je gotovo ceo svoj život posvetila njihovom proučavanju i zaštiti. Bez njenog truda možda bi i dalje ostali skriveni pod hiljadugodišnjim nanosima vetra ili, sa druge strane, bili uništeni gradnjom autoputeva i sistema za navodnjavanje.

Marija Rajhe

Marija Rajhe, Muzej vostanih figura, Naska, Peru

Marija Rajhe u radnoj sobi, Muzej voštanih figura, Naska, Peru

Marija Rajhe je rođena 15. maja 1903. u Drezdenu, u Nemačkoj, kao prvo dete doktora Maksa Feliksa Rajhe-Grosea, sudije prekršajnog suda, i njegove žene Elizabete. Odrasla je u bogatoj kući, okruženoj lepim vrtom, u starom delu grada poznatom kao središte kulture i umetnosti, koje su bile sastavni deo života i njene porodice. Izvrsno je vladala engleskim i francuskim jezikom i intenzivno se bavila sportom, ali je bila i vrlo zatvorena. Tu svoju zatvorenost objašnjavala je strogim očevim vaspitanjem i krutom disciplinom u kojoj je odrastala. Oni su, s druge strane, i bili uzrok buntovništva koje je rasplamsalo njen avanturistički duh i radoznalost, koji su je najviše karakterisali.

Marija je 1924. godine upisala Tehnički univerzitet u Drezdenu gde je studirala matematiku, fiziku, filozofiju, pedagogiju i geografiju. Nakon četiri godine studiranja, položila je ispit za više učiteljsko zvanje iz tih predmeta. Usledile su neizvesne godine zbog uspona Nacionalsocijalističke stranke i dolaska Adolfa Hitlera na vlast, pa je uspela da pronađe samo privremena zaposlenja. Bila je vrlo nezadovoljna razvojem političke situacije i sve prisutnijom atmosferom mržnje, a kada su 1932. godine nacisti došli na vlast, odlučila je da napusti zemlju. Preko oglasa pronalazi posao guvernante dvoje dece nemačkog konzula u gradu Kusku u Peruu.

Južnoamerička avantura

Geoglif majmuna, fotografija Marije Rajhe 1953

Geoglif majmuna,
fotografija Marije Rajhe iz 1953. godine

Svoje prvo putovanje u Južnu Ameriku Marija je opisala kao sudbonosno: „Kad sam prvi put dolazila u Peru, brod je prošao kroz četiri duge – četiri luka, jedan unutar drugog! Bio je to čaroban prizor. Možda čak i predskazanje. Zamislite brod kako na otvorenom moru prolazi ispod duga koje dodiruju talase!“

Zavolela je Ande i uživala u vaspitavanju dece. Godine 1936. nakratko se vraća u Nemačku gde drži nekoliko predavanja o svojim putovanjima, međutim nije dugo izdržala kod kuće i vraća se u Peru. U Limi zarađuje za život podučavajući matematiku i gimnastiku u tamošnjoj engleskoj školi, ponovo potvrđujući svoj urođeni dar za rad sa decom. Kako se sve više odomaćuje, pronalazi prijatelje u tamošnjim intelektualnim i kulturnim krugovima. Dve godine po povratku u Peru počinje da radi u Nacionalnom muzeju na prevođenju nemačkih naučnih i tehničkih časopisa, a takođe i na restauraciji tkanina kojima su bile omotane mumije drevnih Peruanaca.

Godine 1939. sprijateljila se sa Ejmi Meredit, vlasnicom kafane u središtu grada koja je bila poznato stecište stranaca u prolazu, pa joj povremeno pomaže i tako upoznaje najrazličitije ljude. Kafanu, smeštenu u kolonadama glavnog trga, putniku-namerniku, bio on trgovac, mornar, pustolov ili naučnik, bilo je teško zaobići. Tako je jednoga dana 1940. godine, u kafanu ušetao i Pol Kosok, vrsni istoričar, arheolog i ekscentrik, profesor na Univerzitetu Long Ajlend na kome je, između ostalog, predavao i istoriju nauke. Kosok je očarao Mariju svojim pričama o tajanstvenim linijama i likovima u Naski, koje je nedugo pre toga video iz aviona, i tako joj usmerio pažnju na ono što će postati njena glavna životna preokupacija.

Geoglif ruku

Geoglif ruku

Ove crteže prvi je otkrio peruanski arheolog Toribio Meija Hespe 1926. godine i nakon trinaest godina istraživanja objavio je da bi linije mogle biti religijsko-ceremonijalne ulice. Kosok je, sa druge strane, istraživao drevne sisteme navodnjavanja, a u okviru toga i linije u Naski, za koje se takođe pretpostavljalo da predstavljaju kanale za navodnjavanje. Nakon njihovog detaljnijeg ispitivanja, zaključio je da je površinski sloj previše plitak da bi provodio vodu, ali dolazi do drugog otkrića – primetio je da se u vreme solsticija linija na kojoj je stajao završava tačno u tački u kojoj zalazi Sunce. To ga je navelo na pretpostavku da se radi o svojevrsnom astronomskom kalendaru. Međutim, kako je morao da se vrati u Sjedinjene Američke Države, a i inače je imao mnogo drugih interesovanja, koja su ga sprečavala da se u potpunosti posveti crtežima u Naski, zamolio je svoju novostečenu asistentkinju, Mariju Rajhe, da nastavi sa istraživanjima.

Svoj istraživački rad u pustinji Naska Marija je započela 1940. godine, ali kako je počeo rat, Peru se pridružio saveznicima, a nemačkim državljanima bilo je zabranjeno da napuštaju Limu sve do njegovog završetka. Tako je svoj rad Marija nastavila tek 1946. godine kad se i preselila u gradić Naska, na samoj ivici pustinje sa zagonetnim crtežima.

Život i rad u pustinji

Marijin radni dan započinjao bi mnogo pre svanuća. Svakog jutra bi stopirala i u tovarnom prostoru nekog kamiona prelazila put od gradića do pustinje. Naoružana metlom i grabuljama, počela je da čisti linije od šljunka, otkrivajući svetu neobične oblike ogromnih dimenzija.

Crteži su „iscrtani“ plitkim brazdama dubine do najviše 30 cm, pa ih je delovanje vetra tokom hiljada godina, delimično ispunilo crvenkastim, oksidiranim šljunkom, čineći ih teško primetnim iz vazduha. Kad se ovaj gornji sloj ukloni, otkrivaju se linije na svetložutoj kamenoj podlozi, čime crteži dolaze do izražaja zbog kontrasta sa okolinom.

„Da bih ih učinila uočljivijima, čistila sam ih metlom, i tako godinama, metlu za metlom. Kroz ruke mi je prošlo toliko metli da su krenule glasine da sam možda veštica!“ – rekla je jednom.

Marija Rajhe

Marija Rajhe

Marija je znala da provodi po nekoliko nedelja zaredom u pustinji, oskudno se hraneći voćem i oraščićima i spavajući pod zvezdama. Prelazila je velike razdaljine, često natovarena mernim instrumentima i merdevinama.

Već tokom prvih dana juna 1946. godine, pronašla je među linijama stilizovani crtež pauka koji je bilo vrlo teško uočiti, jer je tokom vekova vetar preko njega naneo tanak sloj šljunka.

Marija je malo-pomalo otkrivala sve više i više geoglifa, kao i mnoštvo markera koji su u vezi sa solsticijem, i time započela svoje životno delo – mapiranje nebeske matrice u pustinji Naska. Trakom za merenje, sekstantom i kompasom, a kasnije i teodolitom, izmerila je gotovo 1000 linija i istražila njihovu astronomsku orijentaciju.

Kako bi uštedela na vremenu koje je trošila putujući od Naska do pustinje, preselila se u jednostavnu kolibu bez vode i električne struje na rubu pustinje. Kasnije, nakon što joj je oslabio vid, više se usredsredila na geoglife. Pitala se kako su ovi ogromni crteži mogli da budu tehnički i umetnički toliko savršeno napravljeni, pa je pretpostavljala da je postojao određen merni sistem koji je omogućavao da geoglifi budu iscrtani na pustinjskom tlu uvećavanjem manjih šablona.

Zahvaljujući pomoći peruanskog vazduhoplovstva, napravila je mnoštvo slika iz vazduha, slikajući fotoaparatom sve vidljive brazde u pustinji. Posebno je privukla slika majmuna, a kad je uvećala fotografije koje je napravila, bila je zatečena činjenicom da je jedna ruka imala samo četiri prsta – baš poput njene. Naime, nakon što se ubola na kaktus, Mariji je odstranjen jedan prst zbog gangrene.

Zaštita crteža

Pustinja Naska je jedno od najsušnijih područja na Zemlji, sušnije i od Sahare. Kiša ovde pada pola sata svake druge godine. U ovoj pustinji duvaju izuzetno snažni vetrovi, čak i peščane oluje, ali se pesak nikada ne zadržava na linijama crteža. Naprotiv, vetar ih čisti od ovog lakog materijala, pa su zbog toga crteži ostali sačuvani hiljadama godina. Međutim, sve se promenilo zbog zagađenosti vazduha. Velike količine prašine i peska, koje vetar donosi iz pravca velikog rudnika gvožđa jugozapadno od Naske, kontaminiraju celo područje, a to pak, uzrokuje padavine – nedovoljne za potrebe zemljoradnje, ali dovoljne da bi ugrozile crteže.

Geoglif pauka

Geoglif pauka

Geoglif astronauta

Geoglif „astronauta“

Jedna od najvećih pretnji očuvanju crteža bio je panamerički autoput – Panamerikana koji je presekao pustinju, razdvojivši svojom trasom crtež dugačkog guštera nalik krokodilu. Pre njegove izgradnje 1938. godine, ljudi su nasumično vozili preko linija i geoglifa potpuno nesvesni njihovog postojanja. Nakon što je Marija objavila nekoliko članaka o linijama, sve je više ljudi počelo da dolazi u Nasku kako bi i sami videli likove i linije. Marija je ubedila peruansku vladu da pustinju proglasi područjem ograničenog kretanja, tako da niko osim nje i njenog asistenta nije mogao da hoda pustinjom. Uz pomoć svoje sestre Renate, inicirala je izgradnju tornja uz rub autoputa kako bi posetioci mogli da se tamo popnu i odatle vide neke od likova. Kad nije merila linije ili crtala mape, sama je stražarila na vrhu tornja da bi bila sigurna da niko ne hoda po pustinji. Mnogo je puta bila prisiljena i da pozove policiju iz grada Naska kako bi uhapsila prestupnike.

Upravo zahvaljujući trudu Marije Rajhe, sprečena je 1955. godine gradnja sistema za navodnjavanje koji bi potpuno uništili crteže. Veliki uspeh doživela je i njena knjiga Tajna pustinje, koju je objavila 1968. godine na nemačkom, engleskom i španskom jeziku. Za zaštitu crteža zalagala se i na Kongresu američkih studija, održanom 1970. godine u Limi. Međutim, konkretnih rezultata nije bilo i na kraju je, od 1976. godine, novcem zarađenim od knjige sama plaćala stražara u pustinji.

U Drezdenu je 1994. godine osnovano udruženje Dr. Maria Reiche – Linien und Figuren der Nazca-Kultur in Peru (Dr. Marija Rajhe – linije i likovi kulture Naska u Peruu), a nešto kasnije, na Univerzitetu za primenjene nauke u Drezdenu pokrenut je istraživački projekt „Naska“ kako bi se nastavila istraživanja Marije Rajhe i očuvala njena baština. Godine 1995. crteži u Naski konačno su stavljeni pod zaštitu UNESCO-a i time je Marijina zaštitnička misija završena. Umrla je u Naski 1998. u 95-oj godini.

Životna misija

Marija je provela 40 godina živeći i radeći u pustinji. Nameće se pitanje: otkud tolika odvažnost i istraživački poriv i zašto? Odgovor se može naslutiti iz pisma koje je uputila svojoj majci, uznemirenoj njenom neizvesnom budućnošću:

„Draga mama, pišeš mi o velikim očekivanjima koja si imala u vezi sa mojom budućnošću. U odnosu na ta očekivanja, ja sam promašaj i svet ima pravo od mene da očekuje više nego što dajem. Ali u pravu si, čovek mora da pronađe sebe pre nego što pokuša da bude neko u ovom svetu. Ja tek sada počinjem da otkrivam šta zaista želim da radim. Ne razumem na koji će način ono što se događa unutar mene poprimiti spoljašnjii oblik. Moguće je da ću živeti još nekoliko godina u potpunoj anonimnosti, dok me sudbina ne bude smatrala dostojnom preuzimanja zadatka koji mi je odredila, zadatka za koji sam rođena… Ja verujem da se radi o posebnom zadatku za koji sam nesvesno spremna, za koji se pripremam i učim.“

Marija je bila u pravu. Sudbina joj je dodelila zadatak koji je samo njena čelična volja mogla da ispuni: istražiti, dokumentovati i zaštititi ostatke jedne drevne civilizacije.

Marija Rajhe i Naska linije, poštanska marka

Marija Rajhe i Naska linije, poštanska marka

Peruanska vlada joj je pre smrti dodelila mnoge počasti, uključujući titulu počasnog građanina Perua i titulu Velike dame Naska. Stanovnici Naska su je isprva ismevali kao ludu ženu koja mete pustinju, ali tokom njenih dugogodišnjih neumornih istraživanja, „Doctora Reiche“ je stekla njihovo duboko poštovanje i zahvalnost, jer im je otkrila kulturnu baštinu koja je hiljadama godina ležala zaboravljena i skrivena.

Broj crteža u pustinji je ogroman – hiljade ravnih linija, stotine trouglova i četvorouglova i desetine likova. Sve to rašireno na području dužine 80 km od severa prema jugu i 5-7 km od podnožja Anda prema okeanu. Najveća koncentracija crteža nalazi se na padinama visoravni. Ali postoje i sasvim izolovani crteži usred pustinje. Drugi se, pak, nalaze na visokim planinskim vrhovima ili iza planinskih grebena. Takođe, crteži se javljaju u najrazličitijim veličinama.

Postoje biomorfni likovi koji su visoki svega 4 metra, a ima i onih koji dostižu 200 do 300 metara. Isto se odnosi i na geometrijske likove – neki su dugi svega nekoliko metara, dok je najduži četvorougao dug 1600 metara. Očigledno je da su važna ne samo usmerenja geometrijskih crteža, već i njihove dimenzije. Dužina ravnih linija takođe varira, pa dostiže i 9 km, koliko su dugačke dve najduže linije.

Nakon deset godina marljivog rada i merenja, Marija Rajhe je zaključila da linije predviđaju pozicije Sunca, Meseca, planeta i zvezda, a za biomorfne i geometrijske oblike našla je ekvivalent u konstelacijama zvezda. Nekoliko astronoma je, u novije vreme i uz pomoć satelitskih snimaka, potvrdilo da se linije u Naski poklapaju sa kretanjem Sunca – izlascima, zalascima, solsticijima, ravnodnevnicama.

medjas

Autor: Robert Čokor

04 Feb 2014