Pred vratima smo leta. Još jednom ćemo živeti – ili se prepustiti – cikličnim promenama Prirode. Ipak, umesto trganja listova kalendara ili brojanja dana koji prolaze gotovo nezapaženo, važnije je da postanemo svesni svakog trenutka koji proživimo.
Leto je izuzetan period. Stotine romantičnih, konvencionalnih, propagandnih i trivijalnih ideja doprinelo je da ovo godišnje doba izgubi velik deo svog dubokog značenja.
Uobičajeno je da se leto smatra vremenom „predaha“, ali ovaj odmor ne podrazumeva samo odmor. Izgleda da se radi o tome da „počine“ duša, dok telo postaje najaktivnije moguće u onome što mu je najprirođenije i najinstinktivnije. Slike u štampi, kinematografija i ulični plakati prikazuju nam leto ispunjeno kupaćim kostimima, uzbudljivim egzotičnim pićima, psihodeličnom muzikom, vetrom u kosi i opštim stanjem bezbrižnosti i manjka ozbiljnosti.
Na drugim, nešto suptilnijim nivoima, leto je vreme „zasluženog odmora“ i izraz „punoće“. Sazrelo voće predstavlja zrelog i ozbiljnog čoveka koji se odmara nakon napornog rada tokom godine.
I sada se mi, malene čestice nošene vetrom dešavanja i modnih trendova, pitamo: da li su godišnja doba tek slučajna raspodela godine ili u ovim ciklusima postoji nešto dublje što predstavlja istinski jezik Prirode?
Skloniji smo ovoj drugoj opciji. Ako čitava Priroda živi uokolo nas, ako mi, koji smo deo te Prirode uviđamo da nama vladaju ciklusi života i smrti, bolesti i zdravlja, mladosti i starosti, zašto bi odbacili ideju vremena izraženog kroz leto, jesen, zimu i proleće, kao suštinski izraz života Prirode?
Leto zaista miriše na zrelost – na izraz ispunjenog i ostvarenog života, i podstiče nas da se i sami tako osećamo u igri podudarnosti kojoj teško da možemo umaknuti.
Ne radi se o izbegavanju uticaja Prirode. Upravo suprotno, osećajmo se zrelim, ispunjenim, prepuni sunca, odnosno, energije kako bismo znali da proživimo inteligentno ovo leto. Nije samo telu potreban odmor, nije samo telo to koje bi trebalo da oseti tu ispunjenost; dopustimo i unutrašnjem čoveku da oseti punoću leta i odmori se od uobičajenih problema.
Odmor nije pitanje muzike, ni pića, ni neke nove mode, ni blizine mora ili planina (iako mnogi od ovih činilaca mogu biti od pomoći). Za čoveka je odmor promena aktivnosti.
Ako smo se prolaskom meseci iscrpili rutinskim i mehaničkim poslovima, odmorimo se od njih obnavljajući kreativnost: novim štivom, drukčijim razgovorima, drugačijim rasporedom dnevnih aktivnosti, pođimo drugim ulicama da bismo prešli isti put.
Ako nam je tokom meseci svakodnevna monotonija okoštala svest na nivou tela, obnovimo dušu energijom leta. To je pogodan trenutak da se ponovo usmerimo na staro pitanje: ko sam, odakle dolazim, kuda idem? Postoje odgovori na zreloj jasnoći leta, koje nam možda tamna tišina zime ne dopušta da vidimo.
Stalna aktivnost je zakon u čoveku. Beskorisno je sanjati romantičan odmor gde nećemo raditi apsolutno ništa, jer nikada nećemo uspeti da budemo potpuno neaktivni: ako ne radimo rukama, radimo umom; a ako ne razmišljamo, naša psiha radi – sve to jednako nas umara.
Da bismo se odmorili, trebalo bi pre toga da se umorimo. Da bi prestali tražiti, potrebno je prethodno pronaći. Da li smo se zapravo svi umorili nastojeći da pronađemo sebe? Zar ovo nije dobar trenutak da, menjajući aktivnost, pođemo u potragu za zrelošću koju obećava leto, a koja se kod čoveka zove evolucija?
Autor: Delija Steinberg Guzman (Delia Steinberg Guzman), uz dozvolu autora ustupljeno sajtu www.nova-akropola.rs.