Kulturno udruženje Nova Akropola Beograd
Nova Akropola | Leonardo da Vinči – Nepoznato lice slavnog umetnika - Nova Akropola
6410
post-template-default,single,single-post,postid-6410,single-format-standard,ajax_updown_fade,page_not_loaded

Leonardo da Vinči – Nepoznato lice slavnog umetnika

Objavio akropola u Praktična filozofija, Članci

Renesansa, doba preporoda svih vrednosti dostojnih čoveka, ponovno buđenje usnulih ideja o kosmosu i čoveku, o lepoti i smislu nauke, umetnosti, politike i religije.

Da li je Zemlja okrugla? Kako se kreću planete? Kako postići dubinu na slikarskom platnu? Kako napraviti idealan grad? Šta je to čovek? Šta je to Bog? To su neka od pitanja s kojima se hvataju u koštac velikani renesanse. Leonardo da Vinči, takođe.

FILOZOF?

Anonimni portret Leonarda da Vinčija

O Leonardu su pisali mnogi, posmatrajući ga kao slikara, umetnika, inženjera, arhitektu, matematičara… Manje je poznato da se bavio i botanikom, anatomijom, optikom, geologijom, astronomijom… Da, sve je to bilo Leonardovo spoljašnje lice, međutim, veoma malo se pisalo o njegovom unutrašnjem biću. Jedan od Leonardovih savremenika pet godina nakon njegove smrti piše: Leonardo da Vinči nije samo izvanredan slikar, već i istinski Arhimed; isto tako i velik filozof. Filozofom ga smatra i veliki umetnik i biograf Đorđo Vazari. Sam francuski kralj Frasoa I, za koga je Leonardo radio poslednjih godina života, rekao je da je bio mnogo više od vajara, slikara i arhitekte – bio je i filozof. Mišljenja novijih pisaca su podeljena, čini se, najviše zbog nepotpunog poznavanja njegovog života i dela. Možemo se i mi, poput Pola Valerija, upitati: Da li je on, dakle, filozof ili nije?

Potražimo odgovor u Pitagorinom tumačenju filozofa kao onog koji ljubi mudrost. Kako onda Leonarda – koji je čitav svoj život istraživao umetnost, nauku, etiku i moral – ne nazvati ljubiteljom mudrosti o kojoj često govori u svojim pisanim delima: Stvari koje se u mladosti postignu, zaustavljaju propadanje u starosti i, ako si razumeo da se starost zapravo hrani mudrošću, ponašaj se na takav način da ti u starosti hrane ne ponestane.
Uostalom, tuđa mišljenja nikoga neće učiniti filozofom, već on sam, svojom mišlju, rečju i praktičnim delovanjem. Istoričar umetnosti, Korado Riči, kaže: Sve tajne prirode i sva dela eminentnog duha ljudskoga privlačila su Leonarda; on je hteo u sve da pronikne, sve da prouči, sve sazna, i sve to što je saznao, da primeni u svakodnevnom životu.

Poznavanje klasične filozofije vidljivo je iz njegovih rukopisa gde pominje Sokrata, Aristotela, Epikura, Ksenofonta, Anaksagoru… Leonardo izučava anatomiju ljudskog tela, sarađujući s Markantonijom dela Toreom koji je tada predavao anatomiju u Paviji. Velikom prijatelju, matematičaru Luki Paćoliju, pomaže u pisanju De divina proportione. U prijateljskim je vezama sa Nikolom Makijavelijem, Amerigom Vespučijem, kao i s Paolom dal Poco Toskanelijem, astronomom i geografom, prema čijim je proračunima Kolumbo pronašao Ameriku.

O Leonardu najviše možemo doznati iz njegovih pisanih dela i dela njegovih savremenika. Nažalost, deo tih materijala je izgubljen. U svojim skicama Leonardo spominje Knjigu otpora, Knjigu o mašinskim elementima, Knjigu o udaru, Knjigu o teži i Knjigu o kretanju. One su verovatno za nas izgubljene. Ali, prestalo je oko 5000 beleški sa skicama (manuskripti B; E; F; H i dr.) i “kodeksa“, među kojima se posebno izdvajaju Atlantski kodeks, Knjiga o letu ptica i Traktat o slikarstvu, koji se nalazi u Vatikanskoj biblioteci poznat kao Codice Urbino 1270. Dva dela Leonardovih kodeksa otkrivena su tek 1965. godine u Nacionalnoj biblioteci Španije i sada su poznati kao Madridski kodeks u kojima piše o mehanici, statici, geometriji i gradnji utvrđenja. Zanimljivo je spomenuti da je velik deo beleški pisan s desna na levo, obrnutim slovima, tako da su čitljive tek pomoću ogledala…

Leonardovi crteži vode

ISKUSTVO KAO UČITELJ

Leonardo je prvenstveno učio iz prirode, jer je za njega čovek biće u evoluciji, čiji napredak zavisi od neposrednog učenja od prirode i daljeg istraživanja na temelju toga, dok

dekadencija nastupa kad se samo oponašaju određeni autori, a prirodi okreću leđa. U Atlantskom kodeksu, on kaže: …oni koji uče samo po autorima, a ne po delima prirode, samo su sestrići, a ne sinovi same prirode, učiteljice dobrih autora.

Neposredan učitelj koji čoveku objašnjava prirodu i njene zakone je iskustvo, o kome piše: Iskustvo, tumač između stvaralačke prirode i ljudskog roda, uči nas šta ta

priroda radi sa smrtnim, primorana nužnošću. Ona ne može drugačije da postupi nego onako kako joj uzrok – njen vođa, nalaže.
Često su mu prigovarali da ne zna da se izrazi pisanom rečju. Iz Leonardova odgovora najbolje se vidi njegov stav o iskustvu: Reći će oni da, zato što nisam postao „književan”, ne mogu dobro da kažem ono što hoću da izrazim. Ne znaju oni da moja dela proističu pre iz iskustva nego iz tuđih reči, a iskustvo je bilo učitelj onima koji su dobro pisali; pa i ja uzimam iskustvo za učitelja i u svakom slučaju ću se na njega osloniti i na njega pozvati… Ako, kao oni, ne navodim autore, mnogo viši i dostojanstveniji je moj svedok: iskustvo – učitelj njihovih učitelja.

O ČOVEKU I VRLINI

Upoznat s antičkom filozofijom, Leonardo piše: Stari su čoveka zvali mikrokosmosom, i reč potpuno odgovara, jer se čovek sastoji od zemlje, vazduha, vode i vatre.

Njegova proučavanja anatomije dovela su ga do zaključka da je čovekovo telo samo „divna arhitektura“, dok je duša, stanar te građevine, ona kojoj treba odati poštovanje.

O vrlini kaže: Ne zovi bogatstvima ono što se može izgubiti. Vrlina je naše istinsko bogatstvo i istinska nagrada onome ko je ima. Ona se ne može izgubiti, i napušta nas tek sa samim životom. Što se tiče vlasništva i materijalnih dobara, njih se uvek treba bojati, jer svog vlasnika često ostavljaju u sramoti, a izgubi li ih, izvrgnut je porugama.

Za Leonarda je upravo negovanje vrline put ka istinskom čoveku, kako on to, poput Ezopa, slikovito opisuje u svojim pričama.
Evo nekoliko primera koji govore o Leonardovim filozofskim, moralno-etičkim stavovima:

Leonardo da Vinči – Sveti Jovan Krstitelj

Ljubav prema vrlini

Ljubav prema vrlini nikad ne gleda stvar ružnu i nisku, već se uvek vezuje za ono što je pošteno i vrlo, i prebiva u srcu plemenitom kao ptice po rascvalim granama gora zelenih. Ova ljubav se bolje vidi u nevolji nego u blagostanju, kao što i svetlost bolje blista tamo gde je mračnije.
U svojim razmatranjima Leonardo uvek upozorava i na opasnosti puta vrline: Čim se vrlina rodi, rađa ona i zavist sebi nasuprot, i pre bi telo bez senke bilo, nego vrlina bez zavisti.
Za savet pitaj onoga ko sebe dobro ispravlja.

Taština

Za ovaj porok čitamo da mu paun naginje više nego bilo koja druga životinja, jer se on neprekidno ponosi svojim repom, širi ga u lepezu i svojim kricima na njega privlači pažnju okolnih ptica. Taj porok je najteže pobediti.

Laž

Krtica ima malene oči i stalno živi pod zemljom. Dok je skrivena – živi, a čim se nađe na svetlosti dana – umire, jer je prepoznaju. Isto se događa i laži.

Bogatstvo

Ljudi koji ne žele ništa drugo nego materijalna bogatstva i zadovoljstva, lišeni su potpuno bogatstva mudrosti – hrane i jedine snage duha.
Koliko je filozofa koji su se bogati rodili i sami svoja bogatstva razdelili, da ih ona ne bi pokvarila… Ko više imanja ima, tim veći mora imati strah da ih ne izgubi…

Jedan od učenika u Leonardovoj akademiji u kojoj, čini se, nisu učili samo slikarstvo, zabeležio je na poleđini jednog učiteljevog crteža ovo:
Što se tiče onoga ko dopušta da mu vreme prolazi, a da on u vrlini ne raste, što više na njega mislimo to se više žalostimo. Nijedan čovek koji čast žrtvuje dobiti, nije sposoban za vrlinu. Sreća je nemoćna da pomogne onome ko se sam mnogo ne trudi. Nema savršena dara bez velike patnje. Naši trijumfi i naše pompe prolaze: pohlepa, lenjost i suludi luksuz iz svega su prognali vrlinu – tako da se naša priroda izopačava i pokorava navici. Sad i ubuduće treba se izlečiti od lenjosti svoje.

Sledeće izreke daju nam da naslutimo njegov optimizam i težnju za neprekidnim stvaranjem:
Prepreke me ne mogu slomiti.
Pred naporom svaka prepreka popušta.
Brazdu ne napuštati.
Pre smrt nego umor.
Sva dela ovoga sveta ne mogu me umoriti.
Pre ću prestati da se mičem nego prestati da budem koristan.

medjas

Autor: Damir Krivdić, za časopis Nova Akropola – za boljeg čovjeka i bolji svijet, broj 05/2019, Hrvatska. Uz jezičke izmene i dozvolu autora ustupljeno sajtu www.nova-akropola.rs

1. Đorđo Vazari: Životi slavnih slikara, vajara, arhitekata (prvi put štampano 1550. godine u Firenci).

Izvori fotografija:

Esponenziale | Wikimedia Commons | File:Leonardo-da-vinci-posible-autorretrato-del-artista-galeria-de-los-uffizi-florencia_1c92d9d7_2.png
Dcoetzee | Wikimedia Commons | File:Leonardo_da_Vinci_-_Saint_John_the_Baptist_C2RMF_retouched.jpg
OldakQuill | Wikimedia Commons | File:Studies of Water passing Obstacles and falling.jpg

 

19 Nov 2019