Kultura Ćavin (Chavin) jedna je od najstarijih kultura Južne Amerike. Na poziv Univerziteta San Markos u Limi dobio sam priliku da neposredno proučavam ovu kulturu, zajedno sa dr. Lumbrerasom. Početak kulture Ćavin, smešta se između 900. i 800. p.n.e. mada ga treba pomeriti dublje u prošlost, između 3000. i 1500. p.n.e. budući da su eksperimenti sa C14 i fluorom na takozvanoj „keramici za žrtvene darove“  keramici iz četvrtog sloja, sa sigurnošću pokazali da potiču barem iz XV veka p.n.e.

Chavin_de_Huantar_Pyramid_Tunnels1

Tunel unutar piramide

Ćavin je vrlo stari obredni centar i potpuno nam je nepoznato kom je narodu pripadao. Nalazi se 462 kilometra severno od Lime. Da bi se stiglo u Ćavin potrebno je preći dva planinska lanca, Crne i Bele Kordiljere, visoke 5000 metara. Na visini od nekih 3200 metara, Ćavin danas čini niz razrušenih ostataka okrnjenih piramida i građevina na obroncima koje se nazivaju Kastiljos (Dvorci). U Ćavinu su najznamenitiji podzemni prolazi koji sačinjavaju pravi lavirint. Još uvek nije otkrivena svrha ovih prolaza niti se zna gde započinju i gde završavaju. Tim sam prolazima i sam lutao ne mogavši pronaći kraja i ne znajući tačno čemu su služili.

Verovatno su imali neko inicijatsko, simboličko značenje povezano sa drevnom religijom naroda Ćavina. Ovi prolazi nisu nekakve krtičje rupe u planinama, već su savršeno izvedeni. Obloženi su velikim kamenim pločama od neke vrste sivog granita, a poduprti malim potpornim lukovima od istog materijala. Geološka istraživanja u krugu 50 kilometara oko Ćavina nisu otkrila mesto odakle bi ovo kamenje moglo da potiče, odnosno, 50 kilometara oko Ćavina nije pronađen kamenolom iz koga je moglo biti izvađeno. To nam govori, ukoliko je istraživanje koje smo sproveli bilo temeljito, o visokom tehničkom stepenu razvoja i o zaista izvanrednoj ljudskoj veštini.

Ponekad moje kolege koji nisu previše upućene u tehničke stvari, pomalo olako i romantično kažu: „Dobro, trideset ili četrdeset hiljada tona preneli su preko sto kilometara.“ To ne bi bio tako težak posao da su imali današnja sredstva transporta. Ali, zamislimo kako je bilo prenositi tako velike blokove preko planinskih lanaca kad nije bilo puteva, kad je postojala samo ljudska snaga! Ne znamo čak ni jesu li imali zaprežne životinje.

To je prava zagonetka. Zagonetka je, jer samo zamislite kolika je njihova ukupna težina ako uzmemo u obzir da jedan takav kameni blok teži kao pedeset putničkih automobila. A sada zamislite kako je to gurati, pod ručnom kočnicom, pedeset automobila odjednom, ne po madridskoj aveniji, nego uzbrdo i nizbrdo preko andskih Kordiljera. Pa, ako se setimo da ovakvih gromada ima na stotine, videćemo da se problem dodatno komplikuje i postaje gotovo nemoguće da se shvati kako su mogli načiniti ove građevine.

Lanzon-de-Chavin-copia

„Lanzón“ – Veliki idol koplje,
monumentalna statua u lavirintu Ćavina

Ćavin je nešto zaista izvanredno. U njegovom lavirintu smeštena je takozvana stela Lanzón, za koju takođe nije jasno kako je tamo postavljena. To je monolit, odnosno monolitna statua božanstva visoka 4,53 metra, nazvana Veliki nož ili Veliki idol koplje, s obzirom na to da ima oblik pravog noža uspravljenog o zemlju. Po svoj prilici, u skladu je sa starim religijskim verovanjima, kakva nalazimo kod svih naroda, prema kojima ne postoje samo izvori prirodne vode, nego i izvori energije, odnosno magnetskih ili teluričkih snaga na nekim tačkama Zemljine kore. Drevni narodi su verovali da će se postavljanjem određenog kamenja na određena mesta ovi izvori lakše otvoriti i pomoći vernicima u njihovim metafizičkim doživljajima ili da će učiniti zemlju plodnom. Isto značenje ima i u zemlju položeno kamenje koje nalazimo po Evropi i severnoj Africi, a koje se ponekad pripisuje druidima ili ga se smešta u neko ranije doba.

Upravo tog tipa je i taj pažljivo isklesani nož. On ima jedno zanimljivo, možda ne previše poznato obeležje, s obzirom na to da je tek nedavno otkriveno. U gornjem delu ima udubljenje za koju se uvek mislilo –romantično, kako mi arheolozi imamo običaj – da je služila za sakupljanje krvi prilikom žrtvovanja. Ideja je pomalo smešna, jer iznad noža nema nikakve neravnine, odnosno, ne zna se odakle bi dolazila krv. Ali svi znamo kako je upečatljiva pomisao da su drevni narodi prinosili žrtve, da je postojalo ropstvo, bičevanje, i tome slično! Mi mislimo da smo prvi koji su se oslobodili mnogo čega, mislimo kako su svi stari narodi živeli gore od nas, kako su bili okrutni i krvožedni, a mi smo, nasuprot tome, otkrili politiku, društvo i ekonomiju.

Danas odbijamo da uvidimo da je evolucija čovečanstva bila mnogo više ciklična nego što mislimo, da razvoj nije tako jednostavan niti da ide samo uzlazno, već može da ima cikluse, zamahe, i recimo, sopstvene načine gledanja na stvari. Stari narodi možda nisu prinosili ljudske žrtve. Tako se ni udubljenje na gornjem delu stele Lanzón iz Ćavina nikad nije ozbiljno proučilo. Dr. Lumbreras počeo je da je proučava sa ispravnim razumevanjem i kriterijumom pa je, kako to kažemo arheološkim žargonom  izlečio stelu iz Ćavina, očistivši je od blata i nakupljenih soli u udubljenju. I doživeo je iznenađenje: na dnu ove šupljine nalazio se mali nacrt celog ceremonijalnog centra u Ćavinu. Ovo je zaista bilo pravo iznenađenje, tim više što je na crtežu prikazan hram kružnog oblika, a u Ćavinu nije postojala nikakva kružna građevina. Narod Ćavina imao je pravilo pravog ugla, tj. sve su gradili prema četvorougaonoj osnovi.

Vodeći se crtežom, dr. Lumbreras je vršio iskopavanja poslednjih šest godina, sve dok nije otkrio, pre nešto više od godinu dana, čuveni Kružni hram u Ćavinu, koga mi u Peruu od milja nazivamo „El tronador“ (onaj koji grmi, tutnji), o čemu ću govoriti u nastavku.

Cavin de Uantar

Ćavin de Uantar – arheološko nalazište

Ovaj hram, koji je neka vrsta polupodzemnog hrama, iskopan je ispred takozvanog Castilja Ćavina. Ima dva ulaza, jedan sa prednje, drugi sa zadnje strane, sa stepeništem koje ograđuju četiri zakrivljena pročelja na kojima se nalaze prikazi jaguara. Jaguari dolaze sa vrha i spuštaju se ka dnu i izrađeni su u granitu.

Ispod stepeništa Hrama u Ćavinu pronađeno je niz kanala kvadratnog preseka za koje se ne zna čemu su služili jer su preveliki da bi bili ventilacija, a preuski da bi se njima prolazilo. Jedan od tih kanala je poravnat, obrađen, očišćen od šljunka i nataloženog materijala i u njemu je pronađen niz zaista zbunjujućih elemenata. Naprimer, unutar tih velikih kvadratnih cevi mestimično su se pojavljivale kamene ploče koje su – poput oštrica mača – prolazile kroz zid i završavale unutar kamenih piramida. Sve je navodilo na pomisao da se radi o sistemu zvučnika, tj. udarac na jednom kraju ploče odjekivao bi na drugom, pojačavajući zvuk na njegovom krajnjem delu. Ali, kako su ljudi mogli ulaziti da bi po tome udarali?

Dr. Lumbreras se dosetio da se možda radi o hidrauličnom zvučnom uređaju. Kasnije se otkrilo da ovaj uski prolaz nije potpuno horizontalan, nego da ima niz stepenica, odnosno, vertikalnih nagiba. Ispod jednog takvog nagiba otkrilo se da je kamena ploča vrlo tanka. Ispod ploče nalazila se velika šupljina koja je sačinjavala neku vrstu bubnja koji bi, kad bi se udarilo po ploči, zasigurno odzvanjao, ali nedostajao je dokaz.

Tako je dopremljeno deset hiljada litara vode do vrha planine gde se nalazilo presušeno drevno rečno korito, kroz koje je, nakon što je najpre obnovljeno i očišćeno, puštena voda. Dok se voda spuštala niz planinu, nije se dogodilo apsolutno ništa, ali kad je ušla u područje kružnog hrama, začulo se nešto slično rici jaguara – istinski zastrašujuće – tako da se dvesta radnika koji su radili za Univerzitet San Markos razbežalo i sklonilo u svoja sela udaljena nekoliko stotina metara.

Izgleda da ovaj hram nije imao samo jedan, nego četiri vodena toka, verovatno regulisana branom pomoću koje su sveštenici, zajedno sa vibracijama koje se osete kad voda udara o sve to kamenje, postizali zaista impresivan zvučni efekat. A sve su to drevni Ćavinjani koristili verovatno za stvaranje jedne vrste parapsihološkog fenomena ili svojevrsne mistične forme koju mi danas ne poznajemo, jer, podsećam vas, o Ćavinu ne znamo zapravo ništa.

chavin glava

Jedina skulptura glave i dalje pričvršćena na originalnom mestu,
Ćavin de Uantar

Drugo otkriće bio je proučavanje „Kamena sa sedam rupa“, monolita sa sedam udubljenja koje zajedno prikazuju lik jaguara. Svrhu ovog kamena niko nije razumeo. Bio je postavljen na „novom“ delu Hrama. Otkriveno je da se zimi ove rupe ispune snegom, a u proleće, koje je na južnoj hemisferi u septembru, sneg se otopi i tako nastane sedam vodenih ogledala. Proučavanja pokazuju da se u njima između 21. i 23. septembra, odnosno za vreme prolećnog ekvinocija, odražava sazvežđe Orion. Zvezda Rigel iz Oriona odražava se u udubljenju koja odgovara jaguarovu oku, a dobro znamo da je kod svih drevnih naroda oko simbol večnosti, pa tako kod Egipćana nalazimo Vodiča – Horusovo oko, a u hrišćanskoj ikonografiji tokom čitavog srednjeg veka lik Boga prikazivao se kao trougao sa okom u središtu.

Nego, zapitajmo se sada nešto drugo: kakav je to bio narod koji je imao takvu tehniku da pretvori Ćavin u veliku akustičnu hidrauličnu mašinu? Kakav je to bio narod koji je golim okom posmatrajući zvezde stvarao sazvežđa u kojima nisu samo zvezda prve, nego i druge i treće veličine? Ovo očigledno predstavlja za nas tehnološku zagonetku koju možda još dugo nećemo moći da razrešimo.

medjas

Autor: Horhe Anhel Livraga