Aedonov pogled nastavio je da putuje preko ruke onog koji je držao štap sve dok se nije zaustavio na upečatljivom liku čoveka koga je često viđao u agori kako govori grupi mladih ljudi. (—)
Poput starih vojnika, što je i bio, čovek je za trenutak prestao da kritički razgleda svoj plen i pored sve ružnoće ostatka njegove osobe, veselo je trepnuo i rekao: ,,Molim za vaše izvinjenje, momče”, tiho se zakikotao pretvarajući se da se izvinjava zato što je slučajno Aedonu postavio klopku u tesnoj uličici i drevenim ga štapom sapleo tako da se ispružio koliko je dug. „Ali pitao sam se da li biste vi znali da mi kažete gde bih ovde mogao da kupim malo repe?“
Dečak je zurio u njega, zaprepašćen tim čudnim pitanjem. Pažljivo je razmislio o tome, obazirući se ne bi li pronašao način da odmah utekne, a onda se pomirio sa činjenicom da nema načina i zapijukao svojim melodičnim glasom: „Da, prijatelju. Na prvoj tezgi kada se uđe na pijacu s južne strane prodaju se sve vrste voća i povrća. Tamo ćete sigurno naći repu.“
Čovek odobrovoljeno zamumla, ali je nastavio da stoji gde i ranije mašući štapom iznad mladićeve glave dok je ovaj smišljao odgovor, polako i nekako glupavo. U tom trenutku sam dotrčao, dahćući i znojeći se, i zaustavio se zapanjen ugledavši tog debelog čoveka čudnog izgleda kako se nadneo nad mojim štićenikom. On mi se zagledao u lice, a ja sam mu odvratio mrkim pogledom, ali videh kako ponovo skreće pogled prema Aedonu koji je netremice zurio. Lagani osmeh počeo je da se pojavljuje na mladićevim usnama.
„A gde bih ja“, produžio je čovek, „mogao da nađem malo onog dobrog atičkog seljačkog hleba, plosnatog i okruglog, vrućeg, tek izvađenog iz peći?“
Na to Aedonu nije bilo teško da odgovori, jer je tog jutra ukrao baš takav hleb za popodnenu užinu, čija mu je korica, video sam, i stajala za pojasom. Nije bilo sumnje da je pogled na tu koricu podstakao čoveka da mu postavi to pitanje.
„U pekarskoj ulici, naravno“, odgovorio je. „Ne prodaju u svakoj prodavnici atički pljosnati hleb koji vi želite, ali ga treća radnja s leve strane najverovatnije ima i budite sigurni da je dobar.“ Iskrezio se, a ovog puta mu je čovek otvoreno uzvratio osmehom, mene potpuno previđajući, i s iskrenim, gotovo očinskim obožavanjem gledao u Aedona zbog njegovog brzog i razgovetnog odgovora. Krajičkom oka video sam prolaznike kako se provlače između zida i starca, bacaju pogled ka nama i onda, osmehujući se, nastavljaju svojim putem vrteći glavom. Ali zbog čega? Ogorčenja? Sažaljenja? Zbog starog satira ili zbog nas? Čovek je spustio štap i privukao ga sebi, a Aedon se osovio na noge, iako ne bez izvesne opreznosti kako ne bi opet završio ispružen u prašini. Zgrabio sam ga za podlakticu i odsečno mu se obratio.
„Hajdemo, Aedone! Tvoj otac misli da smo sada na časovima.“ Počeo sam da ga vučem iz uličice u pravcu iz kojeg smo i došli. Već se okrenuo da pođe, ali na pomen svog oca nestrpljivo je stresao moju ruku i stao gledajući u starca, s otvorenim i punim očekivanja izrazom na licu.
„Još jedno pitanje, momče, ako imaš vremena za gubljenje“, kazao je starac. Aedon je već isplanirao svoj odgovor, spreman da se pravi važan svojim govorničkim talentom kao što je često radio pred očevim prijateljima kada su mu postavljali laka pitanja na koja je znao da može da odgovori. „Gde bi čovek trebalo da ode da postane dobar i častan?“
Aedonovo lice se u zabuni natmurilo, potom poprimilo izraz razočaranja kada je shvatio da je potpuno ostao bez reči.
„Ne znaš?“ upitao je čovek. „Šteta, a tako pametan momak. Dođi sa mnom i pokazaću ti.“
Tog popodneva stari je učitelj sedeo u Grilovoj kući i pušio se od besa čekajući učenika koji nije došao. Aedon i ja otpešačili smo do agore sa neobičnim starcem i tamo proveli ostatak dana sa njim i njegovim sledbenicima. Tako je započelo mladićevo školovanje kod Sokrata.
Majkl Kertis Ford (prema anegdoti o Ksenofontu koju je preneo Diogen Laertije), „Bilo ih je deset hiljada“, Okean, 2005.
Izvor fotografije:
Wikimedia Commons|Paul 012|File: “The School of Athens” by Raffaello Sanzio da Urbino.jpg