Badnji dan je veliki praznik predaka; badnjidanska večera, obilata kao nijedna u godini, praćena neobičnim rečima i radnjama, u stvari je gozba dušama predaka; one se toga večera, u većem broju no inače, nalaze svuda oko nas: i u uglovima u koje im se bacaju orasi, i na slami gde se postavljaju jela, i u raskošnoj jakoj vatri na domaćem ognjištu.

Čovek koji rano ujutru na Božić ulazi, na naš poziv, u našu kuću, da nam donese sreću, može biti samo polaženik. Ne treba zaboraviti da je polaženik (i to onaj starinski, pravi polaženik, koji nam slučajno, sam po svojoj inicijativi, na Božić ujutru dođe u kuću) u stvari božanski gost — on je inkarnacija mitskoga pretka.

Iz nekih obrednih pesama, verovanja i običaja vidi se da se o Božiću, pored ostalog mnogobrojnog što se vrši i dešava, očekuje epifanija, lični dolazak jednog velikog božanstva. U nekolikim pesmama iz Vukove zbirke, koje se pevaju o Božiću, nalazimo stihove:
„Božić, Božić bata (tj. lupa),
Nosi kitu zlata“,
ili:
„Božić ide uz potok,
Konjic mu je putonog“.

Ti se stihovi redovno javljaju ili na početku pesama ili kao refren, što bi bio dokaz da oni doista imaju ritualan karakter. U njima se, to se jasno vidi, Božić javlja kao ličnost. To potvrđuju i narodna verovanja. Dolazak božanske ličnosti, Božića, „iz dalekog kraja“, očekuje se s nestrpljenjem, i za doček vrše se pripreme. Njegovo zamišljeno putovanje, dok ne dođe do nas, prati se, tako reći, iz dana u dan i s časa na čas; to se vidi kako iz uobičajenih objašnjenja koje majke daju deci, da je Božić blizu, u tome i tome selu ili na tome i tome brdu, i da će „doveče biti na tavanu“, tako i iz obrednih božićnih pesama u petoj knjizi Vukove zbirke. Najzad, kad je davno očekivani Božić već tu, onda ga domaćin zove na večeru, u svečanoj formuli, koju kaže neposredno pred početak obeda: „Hajde, Bože, (ili: Božiću, ili: dedo Božiću) da večeramo“. U narodnim verovanjima čak se ima i jasna predstava o božanstvu koje će nam se o Božiću javiti. U okolini Đevđelije, na primer, kaže se da je Božić „blag, dobrodušan starac sa belom kosom i bradom, ogrnut kožuhom, na sakatom magarcu“.

Veselin Čajkanović, odlomci iz dela: „Mit i religija u Srba“, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973.

Izvor slike: Arhiva NA Beograd