Hram u Edfuu - Nova Akropola

Odabrali smo hram u Edfuu kao središnji motiv ovog članka jer su nam s njim u vezi Egipćani ostavili čitav niz mitova i opisa svakodnevnih obreda.

Prema istraživanjima koja su se u ovom hramu Gornjeg Egipta sprovodila od vremena Bonapartove ekspedicije 1799. godine, a koja je zatim nastavio Francuz Mariet, pa Maksons de Rošmonte, a završio Emil Šasina 1934. godine, Edfu predstavlja pravi izvor saznanja o svetu svetog u faraonskom Egiptu. Prevođenje hijeroglifskih tekstova uklesanih u zidove, stubove i svodove hrama u Edfuu omogućava nam da se danas približimo Egiptu sa direktnijim i konkretnijim elementima u istraživanju nepoznatih plodova stvaralaštva njegove civilizacije.

Mit o postanku

U različitim egipatskim gradovima i hramovima kosmogonijski mit poprimiće različite oblike, prilagođene pojedinim istorijskim razdobljima, ali i situaciji u svakom pojedinom hramu Gornjeg ili Donjeg Egipta. Prema prevodima Emila Šasina, graditelji poslednjeg hrama u Edfuu, onog koga sada možemo videti (sa čijom je izgradnjom započeo Nektaneb II, a koja se nastavila kroz čitavo ptolemejsko razdoblje), koristili su tekstove preuzete iz starih knjižnica prvih dinastija i prepisivali ih na zidove, stubove, čak i na svodove ovog hrama, iako mnogi od njih nisu više bili razumljivi sveštenicima tog doba.

Evo jednog od postojećih prevoda:

U beskrajnom prvobitnom okeanu, dva bića kazivaće stvaranje; prvi je Oua, „Daleki“, Velika Ptica koja kruži nad vodama u prvobitnom prostoru. Odjednom se Velika Ptica zaustavi na nebu i naglo okrene praveći velike bešumne krugove, smirujući tako uzburkanu površinu vode. Pod njegovim oštrim pogledom vode se postupno smire i razbistre. Potom se na mirnoj površini vode pojavi zelena tačka: komad zemlje prekriven trskom – prvi breg ili prva prirodna barka. S njega se jedan izdanak izdigne prema nebu, nudeći Svetoj ptici prvu stabljiku.

Kad se Ptica spustila s visine, iz dubina se pojavio Aá, drugi stvoritelj, i pridoneo tako smirivanju uzburkanih voda. Malo-pomalo, oko prvog komada zemlje on nanese prve obale, a na površinu izbiju sprudovi od peska i blata. Kad je tako nastala zemlja, između neba i vode, stvoreno se učvršćivalo u skladu sa zamislima dvojice stvoritelja o elementima: prostor je organizovan, sveto tlo na obalnom sprudu omeđeno zidovima. Neprijateljska zmija pobeđena je u borbi, bogovi su se ustoličili na prvim svetim mestima stvorenog sveta. A među njima Horus, soko šarenog perja, potomak velike Prve Ptice, postaće Gospodar Edfua.

Horusov lik susreće se po čitavom hramu u različitim vidovima; u ljudskom obličju s glavom sokola, kao sunčev disk s dva velika krila ili kao kamena ptica čiji se pogled ne može izdržati, s moćnim kandžama i krilima punim snage.

Njegovi prvi hramovi nestali su pre više hiljada godina. Kao što možemo nazreti iz kosmogonijskih mitova, bile su to jednostavne kolibe okružene drvenom ogradom, simbolom prve grane na koju se Božanska Ptica spustila da predahne, u sredinu svog svetog prostora. Ništa ne znamo ni o hramovima od cigle i kamena koji su usledili kasnije, izuzev nekoliko ruševina jednog stuba koji je preostao iz Nove države, iznad koga je izgrađen sadašnji ptolemejski hram.

Otvaranje ptolomejskog hrama u Edfuu

Jedan uklesani natpis opisuje narodno veselje onog dana kad je, kako kaže jedna egipatska izreka, na kraju prve etape izgradnje hram predan svom Gospodaru, Horusu, sa ciljem da sveti Soko uđe u njega:

U gradu je bilo slavlje, radost u srcima i zanos na ulicama; vreva što ju je izazvala radost naroda izlila se po trgovima, a uličice su se ispunile uzbuđenjem. Bilo je više hrane nego peska na obali, mnogo hleba, toliko koliko ima žita od jedne žetve, žrtvovana su goveda svih pasmina, a bilo ih je kao rojeva skakavaca, ptice svih vrsta gore na žrtvenicima, a dim sa žrtvenika dizao se do neba, vino je teklo po ulicama, kao da se Nil izlio iz svog toka. Grad je slavio, ukrašen cvećem. Sveštenici obučeni u fini lan, a kraljevi podanici prekriveni nakitom… Mladi su se radosno smejali jer su pili, a dame su bile lepše nego ikad. Nije se moglo spavati do kasnog jutra…

Horus, videvši s neba prekrasno zdanje koje mu je sagrađeno, prisustvovao je proslavi koja je usledila po njegovom otvaranju. Kad su ceremonije oživotvorile sve božanske prikaze u hramu, podarivši im život i smisao, Bog je sišao iz nebeskih prostora i došao da živi u dvorcu koji je čuvan za njega. Od tog trenutka hram je bio spreman da vrši svetu ulogu koja mu je bila namenjena.

Uloga hrama

Egipatski hram nije bio mesto molitve za narod. Narod verovatno nikada nije prelazio određene granice. Hram je bio prostor zatvoren za profani svet, a posećivali su ga jedino sveštenici koji su služili Bogu.

Sve je bilo organizovano tako da egipatski hramovi pre svega budu sveta mesta, posvećena stvarnim prisustvom Boga kome su bili namenjeni i čija se duša, Ba, spustila iz nebeskih prostranstava da bi kipu udahnula dušu. To mesto trebalo je zaštititi od svega što dolazi izvana, od bilo kakve nečistoće koja bi mogla oslabiti božanski značaj hrama ili nagnati božanstvo da napusti to mesto.

U Egiptu su sveštenici morali obredno da osiguraju prisustvo božanstva u hramu tako što su ga hranili, oblačili, ponašali se prema njemu kao prema nekom biću koje obitava na tom mestu. Zauzvrat, bogovi su osiguravali ljudima održavanje postojanja čitavog sveta i svih bića onako kako to određuje kreacija.

Kao utočište Boga na zemlji i pravo utvrđenje gde se čuva njegova božanska bit, hram je mesto gde se, pomoću određenih obreda, može sačuvati celovitost sveta. Kao rezultat toga, egipatski hram bio je mnogo više nego što to jedna crkva može da predstavlja hrišćaninu ili džamija muslimanu. Za današnjeg vernika Bog postoji, bez obzira da li mu se moli ili ne, bez obzira da li se čovek njime bavi ili ne; međutim, za Egipćanina je nepostojanje hrama ili odsustvo poštovanja značilo neizbežan kraj organizovanog sveta.

Obred u hramu

Obredi su predstavljali svakodnevni izraz poštovanja u hramu i bili su vrlo složeni. Da bismo ih bolje razumeli, treba znati da je za jednog Egipćanina božanstvo bilo prisutno u svetilištu kroz svoju dušu ili Ba. Njegov kip nije bio neki običan kip, on je bio nosilac stvarne prisutnosti. Svrha svakodnevnih obreda bila je da se ova božanska moć koja se spustila na zemlju primi i zadrži. Održavanje te moći treba shvatiti i u jednom konkretnijem smislu.

Tri postupka u obredu posvećenom božanstvu odgovaraju glavnim tačkama Sunčevog kretanja: svitanju, podnevu i zalasku.

Jutarnja služba započinjala je vrlo rano, pre nego što bi se nebo na istoku prekrilo izmaglicom. Trebalo je napraviti hleb, žrtvovati životinje, pripremiti božanstvu žrtvenu hranu; pre zore u hram je ulazila dvostruka povorka: jedna kroz istočna bočna vrata noseći žrtveno jelo, a druga kroz zapadna bočna vrata, noseći vodu iz hramskog bunara. Dvostruka povorka pregrupisala bi se na središnjem delu i uputila prema svetilištu.

Otvaranje svetilišta bio je svečani trenutak u kome je svetlo zamenjivalo noćnu tamu, kad se sunčani Bog zaista pojavljivao na obzorju. Nosači su polagali darove na žrtvenike u dvorani ispred svetilišta, sveštenici su ih posipali vodom i kadili tamjanom, a zatim su se niži sveštenici povlačili, prepuštajući poslednji čin sveštenicima najvišeg ranga.

Sveštenici okupljeni ispred svetilišta zapevali bi jutarnju himnu: Probudi se u miru, o veliki Bože, probudi se spokojan. Glavni sveštenik ulazio je u svetilište, lomio glineni pečat koji zatvara naos i otvarao dve vratnice kapele izlažući kip božanstva svetlu, simbolički mu nudeći svoju dušu. Zatim je punio zdelu žrtvenim darovima, istim onima koje je prethodno položio ispred kipa. U isto vreme, ostali bogovi hrama, čija su svetilišta bila poređana u dvorani Eneade, takođe su primali svoju jutarnju hranu. Nakon što su bili ponuđeni bogovima, ovi žrtveni darovi uzimali su se natrag i ponovno nudili na žrtvenim stolovima preminulih kraljeva i visokih službenika koji su zadobili pravo da budu zastupljeni u hramu i koji su, zahvaljujući ovim obredima, mogli da produđe svoj život čak i na onom svetu. Na kraju su se žrtveni darovi vraćali tamo gde su načinjeni, a odande bili razdeljeni kao hrana za službenike hrama. Nakon žrtvenih darova, kip boga se umivao, oblačio u najfinije tkanine, uređivao i češljao. Na kraju su se na njega stavljali obredni ukrasi, polivao se posvećenom vodom i kadio tamjanom. Zatim se naos zatvarao, a sveštenik je izlazio iz svetilišta hodajući unatrag kako ne bi okrenuo leđa božanstvu, brišući za sobom tragove koje su njegovi koraci ostavili na finom pesku koji je pokrivao kamene ploče hrama. U svetilište se vraćala sveta tama i božanska tišina.

U podne je bilo vreme za vrlo kratku službu: naos je ostajao zatvoren, a sveštenik je polivao i kadio jedino naos ostalih bogova i kapele koje su okruživale svetilište.

Noću se služba obavljala oko svetilišta koje se nije otvaralo. Prinosili su se žrtveni darovi, prolivalo se vino, kadilo se tamjanom, a zatim su se zdele s darovima povlačile i konačno, zatvarala su se vrata kapela.

Sa zalaskom sunca obredi su se primicali svome kraju. Hram je opet zadobijao svoj mir, iako je sveštenik upućen u nebeske konstelacije ostajao na dužnosti kako bi, u skladu s kretanjem noćnog neba, najavio tačan sat i dao znak za početak obreda zaštite, pomalo kao što mujezin s minareta zove na molitvu.

Svakodnevni obred bio je istovremeno u vezi i sa materijalnim i uz duhovnim aspektom. Sve se stavljalo u pokret kako bi se zadržao ovaj esencijalni deo božanskog bića koje je u jednom trenutku sišlo među ljude. Ljudi koji su služili božanstvu vrlo su dobro osećali duhovno značenje božanskog služenja i sveti karakter hrama.

Glavne svetkovine

Egipatski kalendar sadrži neobično velik broj svetkovina u godini; neke od njih su državne, druge lokalne, a trajale su obično četiri ili pet dana i razbijale monotoniju svakodnevnih obreda.

Svaka svetkovina imala je svoje obrede, a pratila ju je procesija, što je omogućavalo vernicima da neko vreme uživaju u bogu. Bio je to trenutak kad je božanstvo izricalo proročanstva i delilo pravdu kod sporova nastalih među ljudima.

Uloga ovih svetkovina bila je vrlo određena, iako im knjige iz egiptologije ne daju preveliku važnost. Svetkovina se nije održavala zato da bi se obeležio neki događaj niti zato da bi se prisetili nečega što se zbilo određenog dana, nego kako bi se ponavljale izvesne radnje potrebne za stvaranje ili održavanje sveta. Bile su jednako delotvorne kao i prvobitan čin, jer su periodično ponavljale trenutak iz prošlosti kako se njegovi učinci protokom vremena ne bi izgubili.

Pokušaćemo ovo da shvatimo opisujući osnovne svetkovine liturgijske godine u Edfuu.

Svetkovina nove godine

Ova svetkovina, koja se održavala na prelazu iz stare u novu egipatsku godinu, posebno je zanimljiva jer nam omogućava da uvidimo razliku između našeg i egipatskog poimanja vremena.

Naše poimanje vremena je u osnovi „linearno“, što znači da se u našem dobu događaji nižu uvek na isti način, kao u filmu koji nikad ne prestaje, a gde se razdoblja mere kontinuiranim brojanjem godina. Za Egipćane je isto ovo vreme isprekidano ciklusima, a svaki od njih može doneti ili haos kakav je bio pre stvaranja sveta ili rađanje novog ciklusa sličnog onom koji se upravo završio; prelaz iz jednog ciklusa u drugi, međutim, nikad nije automatski i nosi sa sobom veliku opasnost, pa zato treba pomoći da se taj prelaz obavi bez teškoća.

Kraj godine obežavalo je pet zlokobnih i opasnih dana pre rođenja nove godine. To su dani neizvesnosti koji prethode početku porasta vodostaja Nila i vladavini nepogoda. U istom ovom smislu, smrt vladara je opasna promena stanja, kad je ugrožena ravnoteža sveta. Izmena meseca ili godišnjih doba može takođe biti opasna, jer je započinjanje bilo kojeg novog ciklusa neizvesno.

Ova neizvesnost prelaska u novi ciklus jednako se tiče i božanske prisutnosti na zemlji. Horus je stanovnik Neba, koji kao božanski Soko leti plavetnilom ili kao Sunce izdaleka obasjava Zemlju. Njegov zemaljski kip, koji boravi u svetilištu, bio bi tek besmislena imitacija da duša božanstva (Ba) nije napustila nedostupne prostore kako bi udahnula dušu ovom zemaljskom nosaču.

U presudnom trenutku na kraju godine, strašno stanje kraljevstva jasno pokazuje da su bogovi praktično napustili Zemlju: tlo je ispucano, raslinje spaljeno, zagušljivi vetrovi duvaju s juga, a epidemije seju smrt; čak i Nil, dubok u donjem toku i grebenit, izgleda kao da se naglo mora stišati, svojom iscrpljenošću simbolizuje smrt svakog vida života.

Ovo je trenutak za svečanost nove godine, započeta četiri dana pre kraja godine koja traje sve do četvrtog dana nove godine. Njen cilj je da omogući da se božanska duša (Ba) ponovno spusti na zemlju i „ispuni“ kipove natprirodnom snagom, kako bi ovi rezervoari moćne energije opet bili aktivni i delotvorni tokom novog perioda. Ovaj važan obred nazivao se i „solarizacija“ ili „energizacija“ božanskih statua.

Svetkovina pobede

Uz obale svetog jezera susrećemo protagoniste svetkovine nazvane „Horusova pobeda“.

Sunce se, prema raznim tradicijama i kulturama, od početka suočavalo s nizom neprijatelja; ova borba je, zavisno od mesta, poprimala različite oblike.

Uglavnom sve tradicije evociraju borbu između prve generacije bogova iz koje solarni bog uspeva da izađe neozleđen i koja se završava sukobom u kome ljudska vrsta dolazi u opasnost od potpunog nestanka. Daleko od sećanja primordijalnih vremena, na svetu i dalje postoji neprijateljstvo i borba između snaga tame i haosa, koja prati svako svitanje, a koja može zaustaviti napredovanje solarne barke i učiniti da ona potone.

Ova dnevna borba Sunca protiv neprijateljskih snaga prikazuje se religijskim obredima u hramovima kako bi se sprečila neprestana pretnja boga Seta i svih njegovih obličja.

U Edfuu Sunčev neprijatelj poprima oblik nilskog konja koga Horus-Ra mora da probode sa deset harpuna, svakim harpunom u drugi deo tela. Reljefi na zidovima hrama prikazuju ovu borbu.

Na svetom jezeru postoji mesto sa simboličkim prikazom borbe Horusa i sveštenika sa maskom nilskog konja. U deset prikaza, njegov lik biva proboden Horusovim harpunom.

Ova svečana ceremonija uspostavljala je svake godine pobedu Boga i posvećivala privremeni poraz zlih snaga.

Praznik božanskog sjedinjenja

I egipatska božanstva imaju porodice i trijade u kojima sin posvećuje jedinstvo boga i boginje. U Edfuu, Horusova žena je boginja Hator. Pripisuje joj se univerzalna ljubav i radost, a u to doba njen glavni hram nalazio se severno od Edfua, u Denderi.

Praznik božanskog para bio je na kraju godine, u mesecu maju, a razne epizode te svetkovine protezale su se na dvadeset jedan dan, od čega petnaest dana u Edfuu.

Jednom godišnje boginja Hator napuštala je svoj hram i barkom odlazila u Edfu kako bi se sastala sa svojim suprugom Horusom. Tokom četiri dana, pre punog meseca u Epifi (maju), Hator je nošena na barci za svečani ophod, Sunčeva barka najpre na ramenima svojih slugu, okružena sveštenicima, hramskim pisarima i vernicima. Išla je prema pristaništu gde ju je čekala veća barka za plovidbu Nilom.

Bio je to zadivljujući prizor. Barke u bojama, s belim jedrima, plove, a na obalama usklici razdraganosti bili su nalik pesmi života.

Horus je čekao Hator na severnom delu Edfua, u maloj kapeli izgrađenoj uz Nil. Susret božanstava izazivao bi neopisivo veselje među stanovništvom pristiglim iz raznih krajeva. Usred pesme, kojoj je ritam davao mali bubanj, uz vino i pivo, ljudi bi u zanosu počeli da se kreću u krug, čineći tako vesele živahne grupice od petnaestak ljudi. Svakodnevno se obavljao niz obreda, svečanih ophodnji, žrtvi, „oživljavanja“ kipova propraćeno litanijama.

Jedna od najvažnijih procesija za bolje shvatanje smisla ove svetkovine bila je ona na kojoj su Horusa i Hator nosili prema zapadnoj strani pustinje, u blizinu nekropole, tamo gde su ležale grobnice „mrtvih bogova“, prvih stvoritelja univerzuma, koje su nasledile sadašnje generacije bogova. Ova počast koja se odavala precima, kao i svakodnevni obredi (odvođenje četiri vola u prostor za žrtvovanje i odašiljanje ptica glasonoša na četiri strane sveta prizivajući tako žetvu), povezivali su u Egiptu, kako kažu Blekman i Fairman, Ozirisov kult i pogrebne obrede.

Sveti savez u Edfuu jedna je od drevnih svetkovina koje možemo lako razumeti, iako se sastoji od složenih elemenata.

Misterija božanskog rođenja

Iako nešto manje slavna, svetkovina Misterija božanskog rođenja zaslužuje da ovde bude pomenuta: najpre zato što nam omogućava da shvatimo smisao malih hramova nazvanih „mammisi“ koje nalazimo uz velike hramove, i drugo, jer nam razjašnjava smisao svetog prenosa faraonskih saveza.

Ova ceremonija ima svoje korene u najstarijoj egipatskoj istoriji. Prema prikazima o Stvaranju koje nam donose tekstovi, uloga božanstva sastojala se u tome da stavi na raspolaganje elemente potrebne za pravac kretanja sveta, ali faraon je bio taj koji je trebao da osigura održavanje reda i da čuva Stvaranje koje su mu bogovi dali u ruke. Tako je naslednik zemaljskog Kraljevstva, ujedno i vođa ljudi, „sin“ boga stvoritelja.

Iako se ovaj obred s vremenom menjao, kao i izraz teološkog mišljenja, u „mammisijima“ poslednjeg razdoblja nalazimo njegov opis.

Za Egipćane je godišnje obnavljanje utelovljenja božanskog Sina bilo od temeljne važnosti kako bi se održao red na zemlji i u svetu i kako bi time faraon imao božansko obeležje sjedinjenja Neba i Zemlje i bio njihova osa.

Posvećenje sokola

Poslednja svetkovina koju ćemo pomenuti jeste „Posvećenje sokola“, koja se izvodila južno od Horusovog hrama, nasuprot „mammisija“.

Većina prikaza koji ukazuju na božansko prisustvo za Zapad će uvek biti tema divljenja i nerazumevanja. Moramo shvatiti da je božanstvo u svojoj suštini nepoznato i istovremeno strano na zemlji, ali jedan njegov element, njegov Ba, koji se prevodi kao „duša“, dolazi da živi na zemlji, u slike svetilišta, u kripte, kao i na različitim prikazima na zidovima hrama.

Ove slike nisu jedino mesto gde se božanska duša može uteloviti, ona može imati oslonac i u raznim životinjama, čije različite osobine omogućavaju da se njena prisutnost nedvosmisleno razazna, kao što je to slučaj s bikom Apisom, Amonovim ovnom ili Hatorinom kravom, Sobekovim krokodilom ili Totovim ibisom. U Edfuu, Horus je bio utelovljen u telu živog sokola, koji se birao svake godine između mnogih sokola, pa se ustoličivao i slavio čitave godine u posvećenom kavezu.

Odabir se odvijao u „Sokolovu hramu“; kip boga se uzimao na neko vreme iz svetilišta i donosio na nosilima kako bi se ispitali kandidati i izvršio odabir. Kad bi soko bio izabran, pokazivao se narodu na takozvanom „balkonu pojavljivanja“, na vrhu monumentalnog ulaza. Zatim je sledilo krunisanje, a kraj obreda obeležavao se slavljem. Onda se Horusov kip vraćao u svetilište, a živi soko bi ostao u svom hramu.

Iako o tome nema dovoljno pisanih dokaza, ovaj ritual ustoličenja jedne svete životinje bio je povezan sa zemaljskom vlašću. Bila je to potvrda božanskog izvora te vlasti koja je nastavljala liniju drevnih faraona.

Ovaj, kao i ostali opisani obredi, prenosi ideju o potrebi da se očuva red u svetu i delotvornost preko potrebna kako za instituciju faraona, tako i za ravnotežu društva i zemlje.

Dakle, ništa se ne stiče definitivno: u svakom ciklusu sve je potrebno „oživljavati“ ili obnavljati kako bi život bio u savršenom skladu sa zakonima prirode.

Autor: M. A. Gilardi

Izvori fotografija: