Galeb Džonatan

Sate i sate Džonatan je pratio svoje učenike leteći uz njih, pokazujući im i tumačeći, vodeći ih i bodreći često na još veće podvige. Letio je s njima kroz noć i oluju, radi čiste zabave, dok je jato mrzovoljno stajalo dole, na kopnu.

Kada bi završili časove letenja, učenici bi se odmarali na pijesku i slušali Džonatana sve pažljivije. Neke njegove ideje bile su lude i nikako ih nijesu mogli razumjeti, ali neke su bile dobre i razumljive.

Noću se, postepeno, stvarao nov krug slušalaca oko Džonatanovih učenika – krug znatiželjnih galebova koji su ga sate i sate slušali u mraku, pretvarajući se da ne vide jedan drugoga i razilazeći se prije svitanja.

Od povratka je prošlo mjesec dana kada je prvi galeb iz jata prešao zabranjenu granicu i zamolio ih da ga nauče letjeti. Zbog tog čina galeb Teren Lovel proglašen je izdajicom i prognanikom – i tako postao osmi Džonatanov učenik.

Sledeće im je noći prišao i galeb Kirk Majnard, krećući se nesigurno po pijesku, vukući lijevo krilo za sobom, a na kraju je pao Džonatanu pred noge.

– Pomozi mi – reče sasvim tiho, samrtničkim glasom. – Želim više od svega naučiti letjeti…

– Dobro, dođi – reče mu Džonatan.

– Otisni se od zemlje sa mnom, pa ćemo početi.

– Ali, ti me ne razumiješ. Moje krilo. Ne mogu ga ni pomaknuti.

– Galebe Majnarde, slobodan si da budeš svoj, zaista svoj, ovdje i sada, i ništa te u tome ne može spriječiti. To je zakon Velikog Galeba, to je jedini pravi zakon.

– Misliš da mogu letjeti?

– Kažem ti samo da si slobodan.

Jednostavno i brzo, bez po muke, Kirk Majnard raširi krila i vinu se u tamni noćni vazduh. Neobično glasni krik s visine od sto pedeset metara prenu jato iz sna.

– Mogu letjeti! Čujte me! MOGU LETJETI!

Do izlaska sunca sakupilo se skoro hiljadu ptica. Stajale su u krugu oko učenika i znatiželjno posmatrale Majnarda. Ne hajući da li ih ko vidi, slušale su i upijale riječi galeba Džonatana.

A on im je pričao o vrlo jednostavnim stvarima – kako je pravo svakog galeba da leti, kako je sloboda njihova prava priroda i kako sve ono što se ispriječi toj slobodi treba odbaciti, bilo da je poslijedica propisa, praznoverja ili ograničenja ma koje vrste.

– Odbaciti – javi se glas iz mnoštva – zar i zakon jata?

– Jedini je pravi zakon onaj što vodi do slobode – odgovori mu Džonatan. – Nema drugog zakona!

– Kako možeš misliti da bismo i mi mogli letjeti kao ti? – dopre i drugi glas, – Ti si posebno obdarena i nadprirodna ptica, iznad svih ptica.

– Pogledajte Flečera! Lovela! Čarls-Rolanda! Džudi Li! Zar su i oni posebne, obdarene i nadprirodne ptice? Ništa više nego svi vi, ništa više nego ja. Razlika je samo u tome, jedina razlika, što su oni shvatili šta zaista jesu i počeli to da sprovode u djelo.