Filozofija za unutrašnju evoluciju

Čitav život je dugo putovanje, a brzina je tek jedna iluzija; nije važno vozilo koje koristimo, već put kojim idemo.

Evolucija – potreba duše

Kao filozofi ne možemo se složiti sa idejom da je čovečanstvo statično, da je zaokupljeno postizanjem materijalnog napretka, a da se iznutra gotovo i ne menja. Evolucija se nameće kao nešto nužno i zadivljujuće, kao put, koji može biti duži ili kraći – zavisno od naše želje da hodamo. Te skrivene čežnje duše, sa toliko uzvišenim i nemerljivim ciljevima, manifestuju se kao maglovite slutnje koje je nemoguće rečima izraziti. A sve to je uokvireno čudesnim i neizbežnim pojmom Sudbine.

Put je dug ili kratak: zavisi od nas.

Kada je reč o dužini našeg puta, moramo da preispitamo sebe i prihvatimo da će put biti onoliko dug koliko dugo budemo odlagali svoju odluku da zaista rastemo.

Ako se igramo „života“ održavajući svakodnevno stanje rasejanosti, put će biti dug, veoma dug… Ako, nasuprot tome, svaki dan postane dragoceno vreme da uradimo nešto u vezi sa našim unutrašnjim buđenjem, razdaljina će se čudesno skratiti.

Moguće je da ćemo – uz pomoć tih malih dostignuća koja smo pomenuli – postići u sebi transformacije koje nismo mogli ni da zamislimo.

U čemu nam pomaže filozofija?

Izučavamo filozofiju jer tražimo mudrost koja nam nedostaje – da bismo otkrili, korak po korak, zakone koji upravljaju životom, a time i nama samima.

Izučavamo filozofiju da bismo ovladali svojom ličnošću i učinili je skladnijom, i da bismo drugima ponudili plodove svoga iskustva, kako bi oni, ako je moguće, izbegli nepotrebne boli.

Izučavamo filozofiju da bismo razumeli zašto se događaju mnoge stvari koje ne umemo da povežemo: patnja, bolest, beda, nasilje, ludilo, mržnja, strah…

Izučavamo filozofiju da bismo iza prividnih nelogičnosti mogli prepoznati zadatke koje nam život postavlja, kako bismo aktivno učestvovali u evolutivnom napretku kome težimo.

Izučavamo filozofiju da bismo bili aktivni učesnici istorije, umesto da gubimo vreme na uzaludno jadikovanje. Izučavamo filozofiju da bismo pronašli uporište u nasleđu tradicija i stvorili nove puteve njegovog prenošenja u budućnost.

Izučavamo filozofiju da bismo probudili uspavani osećaj ljudske solidarnosti i svakog čoveka gledali kao biće dostojno razumevanja; da bismo razotkrili misteriju Boga i ovim tajanstvenim velom zaogrnuli dušu, vraćajući je njenoj postojbini.

Šta time dobijamo? Zar možemo da dobijemo nešto više od ovog navedenog?

Imati više ili biti bolji?

Reč je o tome da budemo više, umesto želje da posedujemo više. Uostalom, brojni ljudi su već dokazali da je moguće posedovati mnogo stvari, potrošiti ih ili izgubiti za jedan dan, ali malobrojni su oni koji pokazuju da poseduju ključ unutrašnjeg bića, kontrolu nad svojim životom, emocijama, razumevanje patnje, čvrstinu u iskušenjima, mudrost da razluče ko su, odakle dolaze i kuda idu.

Tragajući za aktivnom filozofijom

Na nesreću, izobličavanje ideja i reči kojima se one predstavljaju dovelo je do toga da se filozofija najčešće brka sa pasivnim i meditativnim stavom, kao da se radi o mentalnoj formuli koja nema svrhu da nas fizički pokrene, kao ni da utiče na naša osećanja.

Biti filozof nije isto što i proučavati filozofiju

Filozofija koja se ne oseća i ne voli, znanje koje nas ne dirne i ne podstakne u nama vibraciju – čemu služi? Samo tome da bi neuroni vibrirali? To je premalo.

Potrebno je da naši neuroni vibriraju, slažemo se – ali i srce takođe. Potrebno je da snažno osećanje prati sve što mislimo.

Međutim, ni tu nije kraj: potrebno je misliti, osećati i delovati. Potrebno je uskladiti ono što mislimo, osećamo i radimo, a kada su ova tri elementa usklađena, tek tada smo filozofi, jer postoji ogromna razlika između studiranja i življenja filozofije.

Svako može proučavati filozofiju. Može da mu se sviđa ili ne, može da je razume ili ne, ali može da je proučava. Biti filozof je nešto drugo. To je stav, to je umetnost. Ipak, i to može svako. Zapravo, mnogo je lakše biti filozof nego učiti filozofiju, jer filozof je svako ko sebi postavlja iskrena pitanja, sa istinskom željom da sazna i ko, takođe iskreno, kreće u potragu koja će ga dovesti do odgovora. Mi želimo da budemo filozofi, a ne samo da proučavamo filozofiju.

Filozofija koja gradi

Predlažemo filozofiju za čoveka graditelja – onoga koji izgrađuje samoga sebe. Smatram da je ovo najviša titula koja može da nam bude dodeljena. Ako bismo voleli da nam jednog dana bude dodeljeno neko odlikovanje, titula, trebalo bi svi da poželimo ovu – graditelj – jer gradimo sebe i društvo u kome živimo, jer možemo da poboljšamo sebe i svet u kome živimo.

Filozofija kao ljubav i transformacija

Ako je filozofija ljubav prema mudrosti, onda iz te ljubavi mora da proizađe pokret. Ljubav ne može da stoji po strani, budući da traži ono što joj je potrebno, ono za čime žudi.

Da bismo bili filozofi, potreban je pokret, jer to podrazumeva:

• Ljubav koja uvek traži više i pokreće nas da to ostvarimo.
• Stalnu aktuelizaciju svega što znamo ili mislimo da znamo. Ponovo da čitamo ono što smo pročitali, ponovo da slušamo ono što mislimo da smo shvatili, jer novo traganje donosi nova blaga.
• Stalnu aktuelizaciju sredstava koja ćemo upotrebiti da bismo ostvarili postavljene ciljeve. Mi nismo uvek isti i ono što je juče moglo da bude alat, danas može da postane prepreka na putu.
• Preispitivanje i preoblikovanje samoga sebe. Preispitivanje je način da se ponovo rađamo svakog dana.
• Razumevanje za ljude oko nas, za njihove snove i potrebe.

„Mudrac je sposoban da radi sam, ali nesposobnost da se išta nauči od drugih je osobina neznalice.“

Priroda filozofije

Zamislimo jedno stablo. Njegov biljni život ispoljava se kroz suštinsku prirodu drveta. Njegovo deblo se grana u brojne oblike života – grane koje se pružaju u svim smerovima. One  se potom okite lišćem, cvetovima i plodovima zavisno od vrste stabla.

Međutim, bilo bi nerazumno s naše strane da stablo definišemo brojem i veličinom njegovih grana, listova, cvetova ili plodova. Važno nam je kako se oni manifestuju u jedinstvu sa deblom, jer bez njega ni sve ostalo ne bi postajalo.

Takva je i priroda filozofije. Ona je čvrsto deblo drveta. Od njegove stabilnosti i nepromenjive prirode drveta zavisiće njegove grane i listovi, osobine njegovih cvetova i plodova.

Ako je naše deblo ljubav prema mudrosti, iz snage ljubavi nastaće grane znanja, a odatle će doći cvetovi spoznaje koji će se pretvoriti u plodove za Čovečanstvo.

Priroda filozofije je dvostruka – ona je istovremeno traganje i davanje, otkrivanje i deljenje s drugima; biti bogat i plemenit istovremeno.

Ako nastavimo sa ovom metaforom drveta, postoji razlika između onoga što se vidi i korena skrivenog u dubini zemlje; ipak, ovaj koren je najvažniji deo stabla.

Bez korena nema života, a bez života nema ni filozofije. Kako može postojati ljubav prema mudrosti ako nema života? Ljubav je u osnovi život, potrebno joj je korenje koje će je hraniti i omogućiti joj da preživi sve oluje i poteškoće.

Onaj ko učestvuje u filozofskoj prirodi ne pokušava da pobegne od iskrenog traganja za skrivenim korenima. Radi se o dubljem traganju, usmerenom ka uzrocima, umesto očiglednim posledicama.