Dva lica lepote

Šta je lepota? Da li je ona samo ono što vidimo očima ili je nešto dublje, nešto što osećamo i razumemo dušom? Na ovo pitanje odgovor daju dva izraza lepote koji se međusobno prepliću: jedan spoljašnji, estetski, i drugi unutrašnji, filozofski.

Postoji lepota koja nas odmah očara: lepo lice, maštovito uređen vrt, originalni dizajn predmeta, građevina skladno uklopljena u prirodu… Ovo je lepota koju opažamo svojim čulima, koja nas na trenutak zaustavi, ushiti i podari osećaj ispunjenosti. Moćna je i inspirativna. Ipak, ova lepota je prolazna. Menja se s vremenom i često zavisi od naših očekivanja ili normi koje postavlja društvo. Koliko god bila moćna, ostaje na površini, pružajući nam samo privremenu radost.

Filozofi poput Platona videli su u lepoti nešto više, savršen i večni ideal. Prema njemu, sve što je lepo ovde u našem svetu, samo je odraz te nevidljive, savršene lepote. Platon bi rekao da do ideje lepote dolazimo putem sećanja duše, jer ono što je lepo dotiče ljudsku dušu, uzdiže je i vodi je ka spoznaji dobra i istine. Stoga, ova lepota ne dolazi spolja, ona dolazi iznutra. To je lepota dobrote, iskrenosti i ljubavi, harmonija koja nas povezuje sa najvišim vrednostima. Ona nije prolazna, jer ostaje u nama, čak i kada prođu trenutni doživljaji.

Lepota nije u licu; lepota je svetlost u srcu, rekao je Halil Džubran. Njegove reči podsećaju nas da prava lepota dolazi iz dubine našeg bića, iz svetlosti koja zrači kroz naše misli, osećanja i dela. To je lepota koja je večna i nije vezana za ono što imamo, već za ono što jesmo.

U svetu koji nas okružuje, lepotu bi možda trebalo da doživljavamo kao put, koji počinje od onog što vidimo, a vodi nas ka onome što osećamo i postajemo. Zalazak sunca nije lep samo zbog svojih boja, već zato što nas podseća na sklad sveta. Delo umetnika nije vredno samo zbog forme kroz koju je iskazano, već zbog misli i osećanja koje prenosi.

U našem prolaznom i nesavršenom svetu, lepota ne može da bude tek jedan tren, već bezvremeno traganje za smislom. Ona nije nešto što posedujemo, već ono što otkrivamo i stvaramo.

Možda i ne slutimo da kada tragamo za lepotom, tražimo delić sopstvene duše. Ta potraga zahteva otvorenost srca i uma. Svaki korak koji iznutra preduzmemo prema lepoti: iskrena misao, čin dobrote, trenutak istinskog stvaralaštva, menja i nas i svet oko nas.

Ne čekaj da ti lepota dođe. Stvori je! Izrazi je i podeli je sa drugima. Tako će ono što nosimo u sebi postati ono što živimo i u čemu živimo.

Autor: Gordana Čumić

Izvori fotografija:

Unsplash| File: bilal-ayadi-PzU3iVtyMhs-unsplash
Pexels| File: prairie-679014_1280