Danas sam videla zvezdu… Videla sam je pomoću drugih zvezda koje je Bog postavio u ljudima: videh je očima. I tako, između mojih očiju i zvezde na nebu, stvorila se neobična privlačnost i ista žudnja za svetlošću.
Odjednom, izbrisala su se u mom umu sva ona brojna znanja o suncima koja sjaje ne nebeskom svodu; o svetlosnim godinama udaljenosti jedne zvezde od druge; o nepojmljivoj materiji koja sačinjava ove izuzetne svetove, i zvezda koju sam videla stekla je novu dimenziju Lepote. Njena poruka više nije bila prosti matematički čin postojanja u nepreglednom univerzumu.
Setih se da su od pradavnih vremena zvezde povezivane sa sudbinom ljudi i njima najvažnijim događajima. Razumeh zašto su ljudi u zvezdama tražili ishod svojih života. Neke zvezde se otvaraju životu obnovljenim sjajem; druge se potamnjuju i lagano gase. Zadovoljstvo i bol, sreća i tuga… večiti točak života odražava se i na zvezdama.
Istina je da, kada sam ugledala svoju zvezdu, uložih čitavu svoju dušu da je vidim sjajniju od svih drugih, moleći je da njen sjaj osvetli pobedničke trenutke. Ali takođe je istina da je, uprkos svemu, zvezda na trenutke gubila svoj sjaj; činilo se da bi, suprotno mom unutrašnjem osećanju, mogla da zgasne.
Šta je zvezda koja se gasi? Jedan ciklus koji završava, koji ona zaokružuje u svom životu? Da li je, možda, loše što se jedna zvezda gasi? Da li je loše da se ono što je živelo rastvara polako u prostoru, napuštajući svoj svetleći lik? Ako je zvezda živela, ako je u svom svetlosnom ogledalu sakupila svoje slavne trenutke, ako je ispunila svoju sudbinu, kraj je dostojanstveni broš ne manje dostojanstvenog postojanja. U smrti jedne zvezde, u tamnoj praznini koju ostavlja, skriva se misterija dublja od samog života.
Šta je jedna zvezda koja se rađa? To je zrak svetlosti koji se probija u kosmosu. To je jedno drevno biće koje, obavijeno novom svetlošću, započinje ponovo svoju sudbinu pred očima vidljivog. Ona ima novu misiju koju treba da ostvari i nove ljude da ih nadahne na putu života koji je, na kraju krajeva, jedan te isti život za zvezde i za ljude.
Upravo ovde se stvara prisna veza: blista zvezda sudbine, blistaju oči koje je vide i izniče magično obećanje. Dok traje zvezda, trajaće obećanje: dok bude svetlosti, biće snage; dok ona pulsira na nebu, biće života u srcu; dok ona prevaljuje zvezdane puteve, mi utiremo brazde na Zemlji.
A kada ona skonča, kada se svetlost sakrije iza plašta tišine, naše oči, naviknute da je prate, zatvoriće se istovremeno da bi tragale za njom kroz nevidljive svetove, i da bi se vratile potom sa novim idealima kao nepromenjivim vodičima.
Autor: Delija Steinberg Guzman (Delia Steinberg Gusman), iz knjige Danas sam videla (Hoy ví.., Madrid, 1983). Uz dozvolu autora ustupljen sajtu nova-akropola.rs.