Danas sam videla proleće, poput dara kojim je vreme preduhitrilo svoj trenutak, i obradovala me je ta vizija jer u životu postoje toliko teški i mučni periodi da čovek počne da se pribojava da proleće više neće doći ili da sunce ujutru više neće izaći. Danas sam videla kako postaje sve teže da se ne upadne u uobičajena poređenja između onoga što je bilo i onoga što jeste, između „prošlih“ proleća i ovoga koje sada dolazi. Proleće iz moje vizije uvek je isto; ali kako li ga samo menjaju mračni velovi našeg vremena! Vekovima je predstava Proleća bila krhka deva koja predstavlja buđenje, ponovno rođenje čitave Prirode, a time i svega dobrog i lepog što leži usnulo unutar ljudi.

Proleće je bilo sinonim za radost i ponovni susret, sreću i svetlost. Proleće je poziv da se počne iznova, zaborave stare boli, da se oseti energija života kako struji našim telom. Svojim mekim koracima proleće će dan za danom otkrivati misterije sveta koji je bio usnuo tokom zime; ono sledi put razvoja, sigurnog napredovanja prema zrelosti leta koje će ga naslediti… Zbog svega toga, proleće se uvek dočekivalo sa ushićenjem i nadom. Ja ga ne bih videla onako kako sam ga videla… da nisu svi ljudi nosili u svojim očima jednu iskru predstave proleća. Ipak, videti proleće danas više nije isto. Danas se mora uložiti veliki trud da bismo ga videli. Ono ispunjava svoj zadatak kao i uvek i stiže istog datuma, ali – koliko više posla sada treba odraditi! Koliko je tužnija slika koju mora probuditi! Više nas ne muči samo hladnoća i tama zime. Mnogo više nas muče boli i brige koje moramo nositi kako znamo i umemo na već opterećenim plećima. Muče nas i mračne duše, mržnja i nerazumevanje, ludost i nerazboritost, gnev i prezir… Gotovo da više nije ni važno što stiže proleće. Kako primetiti njegovo prisustvo usred tolike tuge? Ipak, uspela sam da ga vidim i verujem da bismo svi mogli na trenutak otvoriti čula naše duše prema njemu. Ne smemo pustiti da nas teskoba obuzme do te mere da nam se život pretvori u trajnu smrt. Ne smemo izgubiti nadu ni san o boljem svetu kog bismo svi zajedno mogli da izgradimo. Prilike se ne iscrpljuju onoliko brzo koliko mislimo; samilost Prirode je beskonačna i čoveku nudi hiljadu i jedan novi put kojim može poći.

Svetlost proleća neumorno sija iz godine u godinu predlažući nam da uložimo napor koji će nam vratiti istinski život. Danas sam videla proleće… Još koji dan i ono će se, iako je danas tek nagoveštaj, pretvoriti u punu stvarnost. Još jedanput će se simbol ljubavi i sreće pojaviti pred ljudima. Kada se Priroda koja nas okružuje probudi iz svog sna, probudićemo se i mi. Kada se rascvetaju pupoljci i obećaju plodove, procvetaćemo i mi. Naučimo kako da usmerimo pogled iza trenutnih senki. Naučimo da živimo odvažno današnje vizije jer one će sutra postati istine. Učiti znači započeti život svaki dan. Znati živeti je preuzeti od proleća njegovu sposobnost stalne obnove. Usudi se da ga vidiš: i za tebe stiže proleće!

 

Autor: Delija Steinberg Guzman, uz dozvolu autora ustupljeno sajtu www.nova-akropola.rs.

Izvori fotografija:

Pixabay | File: girls-g807bd4c4c_1280.png

Wikimedia Commons| user: Sailko (talk | contribs),  File: Primavera 04.jpg