Kao polazište uzećemo učenja iz starih filozofija, mada ćemo ih obraditi iz naše današnje perspektive koja nije bitno drugačija od perspektive ljudi iz drugih vremena.
Ta učenja govore da Put koji vodi do ljudskog oslobođenja polazi od razumevanja četiri Istine: postojanja bola, uzroka bola, prestanka bola i puta koji vodi do prestanka bola.
Postojanje bola i njegovi uzroci
Od trenutka rođenja do trenutka napuštanja naše fizičke prisutnosti u svetu, pojavljuje se bol u mnogobrojnim oblicima.
Bol je uvek neki gubitak.
Za telo to može biti gubitak zdravlja, a ta fizička neravnoteža prenosi se na različite vrste bola koje zaokupljuju pažnju i svest uopšte.
Za psihu bol se zasniva na gubitku nekog osećaja (kako onog koji smo doživljavali, tako i onog koji smo primali od drugih ljudi); na kraju, ako prestanu da nas vole i mi prestajemo da volimo.
To može da bude gubitak poverenja u nešto ili u nekoga.
Ili gubitak nadanja koje smo ulagali u planove koji se nisu ostvarili.
Ili gubitak sigurnosti u samoga sebe, što se izražava kao strah od suočavanja sa teškim, pa čak i sa jednostavnim situacijama.
Ili bol koju stvara gubitak vrednih stvari ili voljenih osoba.
I, napokon, sve one emocije koje izražavaju gubitak nečega što smo mislili da posedujemo ili smo želeli da posedujemo.
Za um bol potiče od nerazumevanja. Kada se um zatvori, blokira i ne razume smisao okolnosti, tada pati.
Kada um još nije razvijen kao inteligencija i kada ne može da razume svrhu života, on pati.
Isto tako, bilo da je um slabo razvijen ili kultivisan, blokira se kada treba uložiti napor za dostizanje dubine stvari: posledica je uvek bol.
Bol nastaje kada utvrdimo da smo se vodili pogrešnim idejama ili smo delovali vodeći se pogrešnim kriterijumima.
Ili kada otkrijemo da smo imali pogrešnu sliku o sebi i da, zapravo, nismo onakvi kakvim smo sebe smatrali.
Prestanak bola
Verovatno bol neće nikada potpuno nestati zato što se nalazimo na putu progresivne evolucije i zato što, iako polako napredujemo, i bol malo-pomalo nestaje, ali ne u potpunosti. Njeno nestajanje nalazi se na nivou duhovnog oslobođenja koje nam je trenutno još jako daleko.
Ono što možemo i što treba da činimo jeste da uzroke koji dovode do bola počnemo da svodimo na što manju meru.
Za to treba da vidimo stvari na jasan, inteligentan i objektivan način. Videti samoga sebe objektivno i proceniti stvarnost, jer će nas stvarnost inače toliko obuzeti da ćemo oslepiti u nastojanju da joj damo ime i definiciju.
Ako, za početak, ne vidimo uzroke, ne možemo očekivati prestanak bola.
Dalje, treba tražiti rešenja za uklanjanje uzroka koji nas dovode do bola. Za sve postoji više ili manje dobro rešenje. Ali ako nema volje za traženjem rešenja, a još manje za njihovom primenom, bol će se nastaviti. I ne samo što će se nastaviti, nego ćemo kriviti spoljne faktore za ono sa čime se nismo usudili da se sami suočimo.
Bol ne odlazi sama, treba je udaljiti.
Bol se ne zaboravlja: transformiše se u objektivno iskustvo koje nas obogaćuje.
Bol koju smo prihvatili i počeli da rešavamo postaje garancija da nećemo pasti na istim uzrocima koji su je prouzrokovali.
Putevi koji vode prema prestanku bola
„Veliki put ili osmorostruki plemeniti put“ budističke filozofije sadrži sredstva koja možemo da upotrebimo, budući da nam se nalaze nadohvat ruke. Za to nije potrebno biti vernik neke religije, nego, jednostavno, razmišljati.
Ispravne misli treba da budu deo naše svakodnevnice kako bismo izašli iz neznanja i postepeno stigli do mudrosti. Isto je savetovao i mudri Platon.
Naše misli biće svaki put sve ispravnije, što se više udaljavamo od subjektivnosti, od oholosti zbog koje svoja verovanja smatramo boljim od verovanja drugih, od želje da uvek moramo da budemo u pravu. Naprotiv, treba da se oslonimo na učenja mudrih, na njihove savete pune iskustva i na jasnu viziju koju nam nude.
Ispravne namere proizilaze iz jasnog životnog ideala i principa koji se mogu pretvoriti u ciljeve. Ako imamo ideal kao izvor inspiracije, imamo mogućnost i ispravnog usmerenja naših namera. Ukratko: egoizam zameniti velikodušnošću.
Ispravno delovanje biće logična posledica ispravnih misli ili stavova i plemenitih namera. Ono što je nužno potrebno dodati jeste volja za delovanjem.
Ispravne reči obavezuju nas da promislimo pre nego što nešto izustimo. Umesto da kažemo prvo ono što uzrokuju emocije (a ne ideje), moramo da predvidimo posledice koje naše reči mogu da prouzrokuju. Mora da nam bude jasno da li želimo sa ljudima da razgovaramo ili tek da diskutujemo i ispunimo tišinu prodornim glasovima.
Ispravan način života nalaže moralno ponašanje. Svi moramo da radimo da bismo živeli; iako se govori suprotno, to je čudesan zakon života koji nas održava aktivnim i razvija nas iznutra i spolja. Ali nije svaki rad na nivou filozofskog dostojanstva; to se ne odnosi na jednostavne poslove, već na one koji kroz hiljadu lica korupcije napadaju ljudsko dostojanstvo.
A ispravan način života upravo je to: način, a ne cilj koji zaokuplja čitav život.
Ispravan napor sastoji se u tome da koristimo svoju energiju ne rasipajući je, ali i ne šrktariti sa njom kao neko ko ne želi da se žrtvuje ili se žrtvuje što je moguće manje.
Napor je ispravan kada je usmeren ka ciljevima koje smo izabrali kao najbolje i kada se ne svodi na minimalan napor, već na najviše što možemo da damo. Onaj ko se trudi da dâ maksimum, proširuje granice svojih sposobnosti.
Što više napora ulažemo, više ćemo moći.
Ispravna pažnja je zrak svetlosti koja se usmerava na naša životna iskustva, čime nam omogućava red i jasnoću u svesti. Dovoljno je, konačno, reći da je pažnja snaga svesti.
Ispravna koncentracija znači što je moguće veći deo dana biti na svojoj unutrašnjoj osi, u svom središtu, postupno odbacujući promene svesti koje se pojavljuju zbog emocionalnih i mentanih oscilacija.
To je napor koji ulažemo da bismo vladali izražajima duše i delovanjem tela iz našeg istinskog Ja.
Šta činiti da bismo savladali bol?
Ma koliko jednostavni bili ovi saveti koji su oblikovali tolike ljude u istoriji, znamo da ne možemo očekivati da ćemo moći da ih primenimo odmah, kao i da rezultati, takođe, neće biti trenutni.
Postoji, prema tome, jedno razdoblje u kom će bol postojati i dalje, usprkos naporu da zaustavimo njene uzroke.
Ne treba se zato zaustaviti. Ne treba čekati da bol potpuno iščezne kako bismo nastavili da delujemo ili da započnemo nešto novo i bolje. Treba da znamo da koračamo držeći bol za ruku, ali ne pridajući joj pritom previše pažnje. Pažnju treba usmeravati na sredstva koja omogućavaju potpuno napuštanje bola.
Ne smemo da upadamo u nestrpljivost. Ako je trebalo puno vremena da bi se bol usadila u dušu i manifestovala, takođe je potrebno vreme – ne tako dugo – da bi se omogućio prolaz za pročišćenje i oslobođenje. Treba razvijati aktivno strpljenje, strpljenje koje ne prestaje da obavlja svoje dužnosti.
Ne smemo da padamo u emocije niti u potcenjivanje sebe. Umesto omalovažavanja samoga sebe, treba da nastojimo da izađemo iz tamnog ponora bola i da usmerimo svu volju na to. Tako će rasti samopoštovanje. Onaj ko se predaje i prepušta boli, ne može da se oseća dobro.
Ne smemo da budemo razdražljivi. Ne treba kriviti druge i na njih prenositi negativno stanje bola. Naprotiv, treba da nastojimo da pokažemo radost bitke u koju smo krenuli da bismo mogli da idemo dalje.
I, pre svega, treba uvek imati na umu mnoge stvari koje nam donose zadovoljstvo, koje nam pružaju radost i entuzijazam, mnoge dobrobiti koje nam je omogućio život; ne budimo nezahvalni sudbini za primljene darove. Ne postoji niko ko nema ništa, osim ako nije potpuno zatvorio svoje unutrašnje osećaje pred celokupnom stvarnošću.
Ipak, to nije naš slučaj: važno je voleti život i njegove mogućnosti. A ako ponekad zaboli, zamenimo senke svetlošću. Takav je smisao evolucije.
Autor: Delija Steinberg Guzman