Kulturno udruženje Nova Akropola Beograd
Nova Akropola | Boetije - Uteha filozofije - Nova Akropola
943
post-template-default,single,single-post,postid-943,single-format-standard,ajax_updown_fade,page_not_loaded

Boetije – Uteha filozofije

Objavio akropola u Istorija, Članci
Boetije

Anicius Manlius Severinus Boethius

Kao godina pada Zapadnog rimskog carstva uzima se 476. kada je germanski kralj Odoakar svrgnuo sa prestola rimskog cara Romula Avgustula. Međutim, ogromno Rimsko carstvo, rašireno na čak tri kontinenta, počelo je da se raspada nekoliko vekova ranije pod teretom nerešivih unutrašnjih sukoba i pred navalom novih naroda koji su nadirali preko njegovih granica. Razdoblje od III do početka VI veka obeleženo je ne samo privrednim propadanjem, nego i propadanjem antičke kulture sa svom njenom obrazovanošću, umetnošću i filozofijom. Varvarski osvajači, ali i nova vera uopšteno, nisu bili skloni kulturi antičke civilizacije jer im je ona bila ili strana ili odbojna zbog dekadencije koja je obeležila poslednje vekove Carstva.

Boetijev život

Manlije Anicije Severin Boetije, poslednji veliki filozof antike, rođen 480. godine, svojim delima omogućiće da se barem deo antičke učenosti prenese u srednji vek, koji je „službeno” počeo upravo padom Zapadnog rimskog carstva.

Boetije je potomak čuvene porodice Anicija. Sin je rimskog konzula, a i sam će biti konzul. Nakon rane očeve smrti brigu o njegovom vaspitanju preuzima očev prijatelj Kvint Aurelije Memije Simah, koji mu je omogućio najbolje moguće klasično obrazovanje.

Teodorih, Odoakarov naslednik, vrlo sklon rimskoj kulturi, oko sebe okuplja velik broj uglednih i obrazovanih ljudi među kojima je bio i Boetije. Boetije stiče počasno zvanje patricija koje mu omogućava da sve svoje vreme posveti nauci i filozofiji. Prevodi i piše komentare na brojna dela helenske filozofije, a u prvom redu prevodi na latinski Aristotela, Platona i Porfirija.

Aktivan je, takođe, i u politici, pa zauzima visoke položaje – bio je senator, kvestor, konzul, čak i magister officiorum, predsednik vlade, tako da se u njemu otelotvorio Platonov ideal o osobi koja poseduje i mudrost i moć. Boetije zbog svoje moralnosti stiče brojne neprijatelje. Lažno je optužen da je sudelovao u zaveri protiv Teodoriha, pa je osuđen na smrt i zatočen u tamnicu u Paviji (današnja Padova). Dok je čekao na izvršenje smrtne kazne, napisao je svoju slavnu Utehu filozofije (Consolatio philosophiae). Pogubljen je 524. ili 525. godine.

Boetijevo delo

Napisao je mnoga dela iz najrazličitijih područja nauke i filozofije, koja će imati veliki uticaj na ove discipline sledećih hiljadu i više godina. Imao je nameru da prevede na latinski jezik sva Platonova i Aristotelova dela i da uz to pomiri učenja ove dvojice filozofa. Ovo bi možda i ostvario da ga u tome nije omela prerana smrt. Prema nekim izvorima na latinski je prevodio i Pitagoru, ali i druge helenske filozofe.

Uteha filozofije

Uteha filozofije

Od njegovih naučnih dela vredno je istaknuti Institutio musica (Načela muzičkog obrazovanja) koje je zasnovano na helenskim izvorima. Zahvaljujući ovom delu, muzika je uhvatila dubok koren u srednjem veku, pa je sve do modernih vremena ova knjiga služila kao udžbenik muzike na Kembridžu i Oksfordu. Boetije je sastavio i priručnike iz geometrije i astronomije.

Napisao je i niz teoloških dela sa ciljem da pomiri antičku kulturu sa hrišćanstvom.

U njegova filozofska i logička dela ubrajaju se prevodi i komentari Aristotelovih logičkih spisa iz Organona i Porfirijevog Uvoda u Aristotelove kategorije, kao i njegove sopstvene rasprave iz logike. Komentari na Porfirijev Uvod u Aristotelove Kategorije (Commenta in Isagogen Porphyrii) biće polazna tačka za srednjovekovnu raspravu o univerzalijama, nominalizmu i realizmu.

Godine 510. objavljuje sopstveni prevod i komentare Aristotelovih Kategorija pod naslovom: „In categorias Aristotelis“. Njegovi komentari na Aristotelovo delo O tumačenju, pod naslovom: „In librum Aristotelis De interpretatione”, osigurali su mu slavu velikog poznavaoca antičke filozofije.

Boetijevi radovi iz filozofije bili su most između antike i srednjeg veka, jer se tokom pola milenijuma srednjeg veka za Aristotela i Platona znalo jedino preko njegovih dela.

Uteha filozofije

Ovo Boetijevo delo raspravlja o čoveku, njegovom odnosu prema prirodi i Bogu, o sreći, sudbini, istinskim i lažnim dobrima, o dobru i zlu. Boetije nastoji da filozofski, to jest spoznajom same prirode i čoveka, utvrdi smisao i vrednost čovekovog života. Njegova filozofija utemeljena je na platonizmu, stoicizmu i neoplatonizmu. Uteha se sastoji od pet knjiga sa ukupno trideset i osam poglavlja. Svako poglavlje se završava jednom Boetijevom pesmom.

Pojava Filozofije

Dama Filozofija, manuskript

Dama Filozofija

U I knjizi Boetije opisuje kako mu se prikazala personifikovana Filozofija. Naime, Boetije je u tamnici i čeka na izvršenje smrtne kazne. Nesrećan je jer smatra da je nepravedno osuđen i žali nad svojom nesrećnom sudbinom.

„Opazih kako mi ponad glave stoji žena vrlo dostojanstvenog izgleda: sjajnih i, izvan uobičajene ljudske moći, prodornih očiju; krepkog držanja i neiscrpne životne snage, mada je bila tako drevne dobi da se nikako ne bi mogla smatrati mojom vršnjakinjom. Stas joj je bio zagonetan: čas je bila prosečne ljudske visine, čas se činilo da vrhom temena dodiruje nebo; kad god bi više podigla glavu, tad bi u samo nebo prodirala, tako izmičući pogledu onih koji bi je odozdo promatrali. Haljina joj je bila vrlo vešto istkana od veoma tananih niti i čvrste tkanine. Nju je, kao što sam kasnije od nje saznao, sama vlastitim rukama istkala. Spoljnju je stranu prekrivala nekakva tamna senka zaboravljenih godina, kao što obično prekriva čađave slike. Na donjem rubu haljine moglo se pročitati utkano grčko slovo Π, a na gornjem Θ. Između tih slova videle su se stepenice u obliku merdevina kojima se moglo penjati od donjeg do gornjeg slova. Haljinu su pocepale ruke bahatih ljudi, kojom prilikom je svako odneo deo koji je mogao. U desnoj je ruci držala knjigu, u levoj žezlo…“

Na njegovo pitanje zašto mu je došla u tamnicu, Filozofija odgovara da nije njen običaj da ostavi nedužnog bez pratnje na njegovom putu. Njeni su poštovaoci oduvek bili izloženi opasnostima. Neka se samo priseti Sokrata, Anaksagore i Seneke koji su stradali zato što su sledili njena moralna načela.

Boetije odgovara da je i sam poklonik filozofije i da je ceo život uredio prema njenim načelima. Prihvatio se državničkih poslova samo zato što filozofija nalaže da se njih moraju prihvatiti mudri, kako država ne bi pala u šake onih loših.

A upravo oni zli dolaze mu glave jer je on, koji je časno vršio svoju državničku dužnost, optužen za izdaju i osuđen na smrt.

Filozofija mu odgovara da ništa na svetu nije prepušteno pukom slučaju, nego da svim događajima upravlja Božje proviđenje.

Fortuna – sudbina, prevrtljiva sreća

U II knjizi govori se o prevrtljivosti i nepostojanosti Fortune – promenljive sudbine, prevrtljive sreće. Filozofija mu govori da nema prava da se žali na Fortunu jer je uživao u mnogim ovozemaljskim dobrima o kojima većina može samo da sanja. Podseća ga na porodičnu sreću, bogatstvo i visoke državne položaje koje je zauzimao. Zatim kroz usta same Fortune progovara o njenoj prirodi:

„Ovo je moja istinska priroda, ovo moja večna igra: hitro okrećući svoj točak pričinjava mi zadovoljstvo da uzdignem visoko ono što je dole, da oborim nisko ono što je gore. Uzdigni se, ako te volja, pod uslovom da ne smatraš nepravednim ako opet padneš, kako to zahteva pravilo moje igre.“

Fortuna

Fortunin točak

Filozofija zatim govori:

„Ono što želim reći toliko je neobično da jedva mogu naći reči kojima bih izrazila svoju misao. Ja uistinu smatram da ljudima više koristi loša nego dobra sudbina. Dobra se, naime, uvek pokazuje u vidu sreće i kad se čini da nam se osmehuje, zapravo nas vara; loša je uvek istinita, jer se kroz večnu menu pokazuje nepostojanom. Dobra obmanjuje, loša podučava; ona dobra pomoću sjaja lažnih dobara vezuje duše onih koji u njima uživaju, a ona loša ih oslobađa spoznajom o nestalnosti ljudske sreće…“

Boetije želi da naglasi da je ono što ljudi smatraju lošom sudbinom zapravo dobro i korisno za njihovu dušu i obrnuto.

Lažna dobra

U III knjizi Filozofija razotkriva iluzornost lažnih dobara. To su ona dobra za kojima ljudi teže, ne razmišljajući o njihovoj stvarnoj vrednosti. Boetije kroz usta Filozofije objašnjava da ljudi zbog svog neznanja ova lažna dobra smatraju sredstvima za postizanje istinske sreće. Ta lažna dobra su: bogatstvo, moć, slava, visoki položaj i telesna zadovoljstva.

„Tako jedni, smatrajući da je najveće dobro ni u čemu ne oskudevati, nastoje nagomilati bogatstvo, dok drugi, verujući da je najveće dobro ono što ljudi najviše poštuju, nastoje da zadobiju počasti kako bi ih poštovali sugrađani. Po nekima se opet najveće dobro sastoji u najvećoj moći: takvi ili žele sami da vladaju ili nastoje biti uz one na vlasti. Oni pak koji nečim najboljim smatraju slavu, živo nastoje čuvenim poduhvatima, bilo u ratu ili miru, proslaviti svoje ime.“

Da ni jedno od navedenih dobara nije ono istinsko Dobro lako se vidi po tome što postignuće bilo kojeg od njih ne čini čoveka potpuno srećnim. Filozofija to dokazuje na primeru svakog pojedinog dobra, pa tako naprimer, za težnje za bogatstvom i slavom kaže:

„Zašto uz toliku buku jurite za imetkom? Verujem da obiljem nastojite da odagnate oskudicu, mada postižete ono što je tome suprotno. (…)Istina je da je onima koji mnogo toga poseduju mnogo toga i potrebno; i obrnuto, da je krajnje malo potrebno onima koji zadovoljenje potreba odmeravaju prema zahtevima prirode, a ne prema nezasitosti njihove puste želje.

(…)Vi, međutim, verujete da svoju besmrtnost učvršćujete time što mislite da će vaša slava živeti u budućnosti? (…)Ma koliko dugo vremena trajala, ako se u mislima uporedi sa neizmernom večnošću, izgledaće ne samo neznatnom, nego i sasvim ništavnom.“

Na temelju toga Filozofija zaključuje:

Prema tome, nema sumnje da su ti putevi prema istinskoj sreći vrsta stranputice i nikoga ne mogu odvesti tamo kuda obećavaju da će ga odvesti.

Istinsko Dobro

Iako ljudi često na pogrešne načine nastoje da postignu sreću, to ipak jasno pokazuje da je potreba za postizanjem sreće duboko usađena u samu ljudsku prirodu. Tako na početku III knjige Filozofija otkriva šta se zapravo krije iza pogrešnih nastojanja:

„Svekolika briga smrtnika koja se ogleda u mnogobrojnim nastoja­njima, mada idu različitim pute­vima, ima isti cilj – istinsku sreću. (…)Priroda je, naime, žudnju za istin­skim dobrom usadila u ljudsku dušu, ali zabluda odvodi ljude krivim putem do lažnih dobara.

Boetje sa ucenicima, minijatura

Boetije sa učenicima

(…)To je nesumnjivo ono što ljudi žele postići i zbog čega teže za bogatstvom, položajima, vlašću, slavom i nasladama, verujući da će time postići samodovoljnost, poštovanje, moć, čuvenost i ugodu. Prema tome, dobro je ono za čim ljudi teže putem tolikih preokupacija. Kolika je u tome moć prirode, može se lako uočiti po tome što se, usprkos tome što su njihova mišljenja različita i suprotna, ipak slažu u izboru dobra kao krajnjeg cilja.“

Nakon toga Filozofija dokazuje da ono dobro kojem svi ljudi teže može da bude samo jedno:

„Istinsko Dobro mora biti jedno. To je ono Dobro nakon kojeg se nema šta drugo želeti, ono najveće Dobro koje u sebi sadrži sva druga dobra. Pojedinačna dobra su dobra utoliko ukoliko učestvuju u vrhovnom Dobru.“

I upravo to Dobro koje je samo jedno i koje je savršeno, izvor je istinske, trajne sreće:

„Da, međutim, postoji nešto što je izvor ostalih dobara, to se ne može poricati. Sve ono što se, naime, naziva nesavršenim, smatra se takvim usled nedostatka savršenstva. Iz toga proizlazi da, ukoliko u nekoj vrsti nešto izgleda nesavršenim, u istoj nužno mora postojati i nešto savršeno. (…)Ako pak, kao što smo upravo pokazali, postoji neka nesavršena sreća krhkoga dobra, nema sumnje da postoji i trajna i savršena sreća.“

U nastavku teksta Filozofija dokazuje da je Bog ono istinsko Dobro:

„Da je Bog, kao izvor svega postojećega, dobar, to potvrđuje opšte ljudsko mišljenje. I uistinu, budući da se ništa bolje ne može zamisliti nego što je Bog, ko sumnja da ono što je bolje od svega ostalog nije dobro? (…)Kad zaista ne bi bio takav, ne bi mogao biti izvor svega postojećega. (…)Mi smo, međutim, stali na stanovište da savršeno dobro predstavlja istinsku sreću, iz čega nužno sledi da se istinska sreća nalazi u vrhovnom Bogu.“

Ako je pak apsolutna, istinska sreća ravna Bogu, čovek, zaključuje Boetije, postignućem sreće postaje Bog. Nadalje, Bog, kao apsolutno Dobro, kao ono Jedno kojem sve teži, ujedno je i tvorac svetskog poretka, tj. njegovih nepromenjivih zakona prema kojima se već eonima sve skladno odvija.

Imaju li zli stvarno moć?

Boetije u zatocenistvu, minijatura

Boetije u zatočeništvu

Na početku IV knjige Boetije izražava čuđenje kako vrlina ne samo da nije nagrađena, nego je zločincima bačena pod noge. I da se u svetu kojim vlada Bog kao krajnje dobro, moć nalazi u rukama zlih ljudi. Filozofija odgovara:

„Dakle, kao prvo, red je da spoznaš da je moć uvek na strani dobrih, dok su zli lišeni svake moći, što se jedno iz drugog zaista dokazuje. Budući da je dobro suprotnost zlu, ako je utvrđeno da je moć atribut dobra, onda je očigledno da je nemoć atribut zla.”

Dakle, kako dobri idu ka svom cilju – istinskom Dobru, oni, da bi u tome uspeli, poseduju snagu i moć. Zli ne idu ka svom cilju – istinskom Dobru, te oni nemaju moć, tj. nemoćni su u ostvarenju cilja kojem teže:

„Budući, dakle, da dobri i zli teže za dobrom, pa ga prvi postignu, a drugi ne postignu, može li se sumnjati da je moć na strani dobrih, a nemoć na strani zlih?

Filozofija ističe da ako čovek poseduje snagu i moć, u stanju je da vrši dobro, a ako ih nema, onda poseduje samo slabosti koje nisu u stanju da vrše dobro već samo zlo:

„Zli ljudi, međutim, reći ćeš, mnogo toga mogu učiniti. To zaista ne bih mogla poricati, ali ta njihova moć ne proističe iz njihove snage, već iz njihove slabosti. Oni mogu nanositi zlo, koje ne bi bili u stanju da vrše da su mogli da očuvaju sposobnost vršenja dobra.

Čovek sam bira hoće li slediti moralna načela i biti čestit ili se prikloniti suprotnom. Njegov izbor nužno donosi i odgovarajuće posledice, dakle, te posledice mu ne bira neko drugi – ne nagrađuje ga ili kažnjava neko drugi – već on sam:

Razmotri, međutim, šta večni zakon nalaže. Ako čovek svoj duh usaglasi sa najuzvišenijim moralnim načelima, nema potrebe da mu sudija dodeljuje nagradu, jer je samog sebe pridružio onom uzvišenijem. Ako se, suprotno tome, odao zlu, neka osvetnika ne traži izvan sebe, jer je samoga sebe gurnuo u propast.

Budući da su dobro i zlo, pa onda i nagrada i kazna, direktno suočeni, nužno sledi da nagradi za dobro, kao suprotnost, odgovara kazna za zlo. Kao što je, dakle, čestitost nagrada za čestite, tako je nevaljalstvo kazna za nevaljale.”

Kako postići istinsku sreću?

Budući da je Bog vrhunsko Dobro po sebi, on je i pred dobre i pred zle kao cilj postavio Dobro. Dok dobri nastoje da taj cilj ostvare vrlinom, zli to nastoje da postignu onim što Dobru nije primereno – nagonima i strastima:

„Oni (zli), naime, čine ono što im se dopada, misleći da će onim što im pričinjava zadovoljstvo postići dobro koje priželjkuju, ali ga nikako ne postižu, jer sramni postupci ne vode istinskoj sreći.”

Postupajući tako, zli deluju protiv svoje prave prirode, a time odbacuju i svoje postojanje, tako da se može reći da oni ni ne postoje, jer ih je nevaljalstvo spustilo ispod ljudskog dostojanstva.

Nasuprot njima, dobri ljudi, samim tim što vrlinom, kao dobrom po sebi, teže apsolutnom Dobru – istinski su srećni. Sa druge strane, vrlina se može naučiti, pa je čovek koji razlučuje dobro od zla istinski srećan, a njegova vrlina ne ostaje bez nagrade.

Nadalje, Filozofija tvrdi da je svaka sudbina dobra, tj. pravedna i korisna i vodi čoveka ka spoznaji, vrlini i istinskoj sreći.

„Obrati pažnju na ovo; budući da je svaka vrsta sudbine, bilo dobra bilo zla, data sa ciljem kako nagraditi ili iskušati dobre, pa tako i kazniti ili popraviti zle, to je svaka vrsta dobra, jer je očigledno da je pravedna ili korisna.“

Ali, za postizanje toga, čovek mora da bude spreman na stalnu borbu:

„Zato, mudrom čoveku ne sme biti teško kad stupa u borbu sa sudbinom, kao što ne bi trebalo ni da se hrabar čovek uzbuđuje kad god odjeknu ratne trube. Jednom je i drugom, naime, sama teškoća osnov, za ovoga da uveća slavu, za onoga da potvrdi svoju mudrost. Sama pak vrlina nazvana je po tome što, oslanjajući se na vlastite snage, ne dozvoljava da je savlada ono što joj je suprotno. Ni vi, naime, koji prema vrlini kročite, ne pristigoste ovamo da biste plivali u raskoši ili beskrajno uživali. Ušli ste u tešku duhovnu borbu sa svakom vrstom sudbine kako vas zao usud ne bi savladao, a dobar iskvario.”

U nastavku teksta Boetije rešava problem Božjeg proviđenja i čovekove slobodne volje, a na kraju same Utehe Filozofija zaključuje:

Klonite se, dakle, mana, a negujte vrline; usmerite duh istinskom nadanju i smerne molitve uputite nebesima! Naturena vam je velika obaveza poštenog života, ukoliko ne želite da sami sebe varate, da činite dobro, kad delujete pod budnim okom sudije koji motri na sve.”

Značaj Utehe filozofijeBoetjeova grobnica. Bazilika San Pjetro in Sjel Doro, Pavija, Italija

Uteha filozofije jedno je od temeljnih dela zapadnoevropske misli srednjeg veka. Zahvaljujući njoj Zapad je upoznao Platonovu, Aristotelovu i uopšte antičku filozofsku misao. O važnosti Utehe govori i to da je sačuvano više od četiri stotine latinskih rukopisa ovog dela, a u vreme karolinške renesanse posedovala ju je svaka dvorska i katedralna biblioteka. Ovo delo Boetiju je osiguralo neprolaznu slavu – Uteha stoji rame uz rame sa Platonovim Timajem, biblijskom Knjigom o Jovu i Danteovom Božanstvenom komedijom (Dante je lik Beatriče u Božanstvenoj komediji izgradio prema liku Boetijeve Filozofije).

Veličina ovog dela je u tome što Boetije filozofskim razmatranjem vodi do spoznaje da moralan život ne samo da ima smisla, nego je to i jedini način života koji vodi istinskoj sreći. I mada nas sopstveno neznanje može držati u zabludi da vrlina ostaje bez zaslužene nagrade, moralan život je sam po sebi najveća nagrada koju čoveku ne dodeljuje niko drugi do on sam, sada i ovde.

medjas

Autor: Snježana Tomašević

03 Apr 2014

Tags: ,