„Da bi se u potpunosti razumele, istine se moraju i živeti.”
Godine 480. pre naše ere ogromne vojne snage Persijskog carstva, sastavljene od više od trideset pokorenih naroda, a koje su prema Herodotu brojile više od dva miliona ljudi, kreću u osvajački pohod na Europu. Na tom putu suprotstavlja im se savez malobrojnih grčkih gradova, okupljenih oko Atine i Sparte. Bez obzira na neslogu i podeljene interese, Grci, svesni da je to za njih pitanje života i smrti, postižu dogovor o strategiji odbrane i šalju manje savezničke snage – 4000 ljudi, da zaustave osvajača na vratima Grčke, u klancu Termopil.
Na čelu te samoubilačke misije nalazio se kralj Leonida i njegovih tri stotine izabranih Spartanaca. Oni zadržavaju Persijance sedam dana, a poslednjeg dana bitke, znajući da su izdani i opkoljeni, Leonida otpušta sve preživele saveznike. Spartanci i Tespanci ostaju svojevoljno do kraja (oko hiljadu ljudi), dok nisu pali svi – do posljednjeg čoveka.
Svojom herojskom žrtvom zadržali su neprijatelja, naneli mu velike gubitke (20 000 mrtvih Persijanaca), omogućili ostalim Grcima pripremu za obranu, dali herojski primer i uzdigli rodoljubni zanos do neslućenih visina. To je nadahnulo ostale Grke da se čvršće povežu i da u jesen te iste godine u pomorskoj bitci kod Salamine, a zatim u proleće 479. godine stare ere na kopnu kod Plateje, do nogu potuku Persijance.
Ove pobede omogućile su procvat Atine i ostalih gradova i tako utemeljile ono što je i danas uzor evropske civilizacije, trajni ideal kulturnog uzdizanja koji ni izbliza nije nadiđen ni iscrpljen.
Danas kod Termopila stoje dva spomenika koja čuvaju uspomenu na te događaje: savremeni, tzv. Leonidin spomenik, sa njegovim odgovorom na Kserksov zahtev za predaju oružja: Molon labe! (Dođi i uzmi). Drugi je onovremeni, najpoznatiji ratnički epitaf u evropskoj istoriji, sa stihovima pesnika Simonida sa ostrva Keja:
„O XEIN ANGELLEIN LAKEDAIMONIOIS HOTI TEDE
KEIMETHA TOIS KEINON RHEMASI PEITHOMENOI“
„O stranče, idi, Spartancima pripovedi,
Da ovde, poslušni njihovim zakonima, mi ležimo“.
Kultura kao pokretačka snaga
Junaci kod Termopila bili su odlučni u obavljanju svoje dužnosti, bez ikakve prisile. Suočeni sa neizbežnom i sigurnom smrću, nisu ustuknuli. Svi ljudi se boje smrti, pa zbog kakvog su to vaspitanja, učenja ili verovanja oni tako odlučno odbacili strah?
Da bismo to dublje razumeli, zapitajmo se: ko su bili ti junaci? Šta su voleli? Čemu su se radovali? Od čega su strahovali?
Traženjem odgovora i čuvanjem sećanja na izuzetne primere ljudskog uzdizanja, mi čuvamo temelje kulture, ljudskog nastojanja kojim čovek ostvaruje svoju ljudsku prirodu i potvrđuje izvore i temelje svog dostojanstva i ponosa.
Grci su verovali da Fobos, strah, stanuje u telu, a da je Nous, um, taj koji treba da zagospodari telom. Upravo ta kontrola nad telom u širem smislu, koja uključuje misli, želje i osećaje, približava nas božanskom. Takođe, smatrali su da čovekov život ne pripada samo njemu, već i njegovoj deci, majkama i očevima, svim ljudima za koje je odgovoran u svom polisu.
Zbog toga su Grci davali veliko značenje vaspitanju (grč. paideia) koje je podsticalo veze sa tradicijom i precima, jačalo svest o odgovornosti za svoje postupke i isticalo važnost sadašnjeg delovanja za budućnost.
U čoveku postoji snaga, jača od straha i moćnija od nagona za samoodržanjem. Najvećom nesrećom ne smatra se smrt; gore je ostati sam, lišen veze s bogovima, bez svoga doma i svoga grada. Zbog toga se politička kazna progona smatrala gorom i od pogubljenja. Verovali su da postoje vrednosti za koje vredi umreti. Život sam po sebi nije vredan ako nije oplemenjen savezom duša, neraskidivim vezama prijateljstva, koje se stvaraju kada su ljudi vaspitavani i kada žive zajedničke vrednosti kroz ljubav i odanost svome gradu, kroz poštovanje njegovih zakona. To su bili temelji slike sveta svakog antičkog čoveka koji je od malena, slušajući Homerove stihove, nastojao da živi tako da bude dostojan svojih herojskih predaka.
Spartansko vaspitanje
Kako sami Spartanci o sebi nisu ostavili nikakvog pisanog traga, polemike oko njihovog vrednosnog sistema tema su hiljada knjiga i svako vreme pokušava da ih razume na svoj, manje ili više ograničen način. S jedne strane, divimo se njihovom sažetom i jezgrovitom, lakonskom govoru, njihovom junaštvu, vrlo snažnoj samodisciplini. S druge strane im prebacujemo da su bili zatvoreno, konzervativno i militantno društvo u kome je ratnička manjina bezdušno vladala većinom sluga i robova, prebacujemo im nedostatak porodičnog života, i slično. Uglavnom, teško razumemo celinu njihovog pristupa životu i nikako ne priželjkujemo da se nađemo u njihovoj koži.
Pre nego što ukratko prikažemo spartanski odgoj, prema spisima Ksenofonta i Plutarha, moramo naglasiti da naše moderno vreme nema razumevanja za ono što su Spartanci poštovali, sledili i voleli. Smatrali su da se sloboda sastoji u tome da sebe staviš u službu zajednice na što bolji način, da obaviš svoju ljudsku dužnost što je valjanije moguće.
U razdoblju od VIII do IV veka pre naše ere, Sparta je bila najuticajniji grčki polis i to ne samo zbog svoje vojne nepobedivosti, već i zbog svoje pravdoljubivosti, korektnog odnosa prema saveznicima i mudrih odluka prilikom posredovanja u stalnim sukobima i ratovima između grčkih polisa.
Udubimo li se u način života i običaje Spartanaca, uvidećemo da su za snagu Sparte najvažniji bili njeni zakoni koje je prema predanju uspostavio Likurg, odvažan i mudar zakonodavac koga su kasnije uzdigli na položaj božanskog heroja. Likurg nije dopuštao da se ti zakoni (retre) zapišu jer nije verovao da će se tako sačuvati. Tražio je da se oni vaspitanjem duboko usade u srce i um svakog građanina koji će tako najbolje primenjivati te zakone u svakoj životnoj situaciji. On sprovodi važne reforme u tadašnjoj Sparti koje radikalno menjaju način života i prioritete građana. Sve političke strukture nastale na osnovu tih zakona bile su utemeljene na ličnoj odgovornosti pojedinca za svoje postupke, pred državom i pred bogovima. Za razumevanje spartanskog načina života važno je da su upravo oni, najozbiljnije od svih Grka, poštovali bogove. Da bi to osigurao, Likurg propisuje skromne žrtve koje su bile dostupne svakom građaninu. Grčka filozofija, povezana s misterijima, učila je čoveka da ono čulno i vidljivo nije prava stvarnost. U savremenom istorijskom romanu Stivena Presfilda Ognjena kapija, jedan od spartanskih štitonoša kod Termopila pojašnjava to ovako: „I zemlja i sve na njoj samo su utelovljenje suptilnije i dublje stvarnosti iza njih, nevidljive čulima smrtnika. Sve ono što mi zovemo stvarnošću zapravo odražava taj skriveni temelj koji je večan, neuništiv, iza zastora naših ograničenih čula. Stvarno je samo ono što nadilazi naša čula. Duša. Majčina ljubav. Hrabrost. Samo je to blisko bogovima zato što to postoji sa obe strane smrti, iza zastora kao i ispred njega“.
Likurg je svojim reformama oduzeo vlast kralju i predao je Veću staraca (geronti) u koje su birani dokazano mudri i moralni građani stariji od 60 godina – njih 28. Spartijati su stanovnici sa punim građanskim pravima koje stiču ne po rođenju, već po završenoj obaveznoj obuci – u tridesetoj godini. Oni biraju 5 efora, nadzornika, koji zajedno s gerontima donose sve važne odluke za državu. Te odluke dužni su da sprovode dva kralja sa naslednim pravom (potomci mitskog heroja Herakla), koji upravljaju vojskom u ratu i obavljaju verske dužnosti.
Likurg je sproveo i preraspodelu zemlje na jednake parcele za spartijate (oko 9000 poseda), na kojima su živeli i radili potomci osvojenih narod – državni robovi (heloti), a kojih je bilo oko 150 000. U okolini grada živeli su slobodnjaci (perijeci), koji su obavljali sve poslove za grad, posedovali mala imanja i nisu imali građanskih prava (oko 30 000).
Likurgovi zakoni ukidaju novac i svaki oblik luksuza, pa iz grada nestaje želja za bogaćenjem, a zamenjuje je nadmetanje u vrlinama. Sparta tako počinje da pridaje značaj drugim stvarima, podstičući u svemu jednostavnost i korisnost. Na taj način se na prvo mesto u srcima građana useca, kao temeljna vrednost, dužnost prema zajednici.
Politički sistem u Sparti, zasnovan na raspodeli vlasti, odgovornosti i kontroli kroz jasne zakone, vekovima je služio kao delotvorna brana pred siromaštvom, bedom i tiranijom pojedinaca ili društvenih grupa.
Građani su bili podeljeni u manje grupe od po tridesetak ljudi (fratrije) koji su zajedno jeli, vežbali, razgovarali i zajedno provodili veći deo dana i noći. Tako su kroz mudrost i iskustvo starijih, marljivost zrelih i hrabrost mladih podsticali međugeneracijsku povezanost kako bi se ostvarila zajednička svrha. Takav je odgoj među njima razvijao prijateljstvo i odanost. Svrha svih Likurgovih zakona bila je unutrašnje i spoljašnje poboljšanje čoveka kroz gimnastiku, muziku (skup veština pod zaštitom muza) i najvažnije: sposobnost slušanja i zapovedanja. Ovako formirani građani bili su ujedno najkorisniji za državu.
Prehrana im je bila jednostavna, skromna i javna, a u vinu se preporučala umerenost. Za kraljeve je uglavnom važilo isto ono što i za druge Spartance; čak, vladajuća elita živela je strože i oskudnije nego njihovi podređeni. Odricali su se svega onoga što je danas nama osnovna životna preokupacija, kako bi sačuvali osvedočene prednosti Likurgovih zakona i održali borbenu spremnost. Naglasak nije bio samo na razvoju veštine, već pre svega, na stvaranju timskog duha i prijateljstva koji pomažu u nadilaženju straha, težnju za pukim biološkim opstankom, spašavanje vlastite kože po svaku cenu. Takvu vrstu pobede trebali su Spartanci da ostvare nad sobom i tada bi postajali nepobedivi.
Da bi postali spartijati, muški potomci punopravnih građana i oni nadareni iz veza spartijata i helotkinja, morali su da prođu kroz vrlo zahtevan i naporan sistem obrazovanja koji je za njih započinjao u sedmoj godini života i trajao sve do tridesete kada su postajali punoletni. Taj strogi način života odnosio se samo na punopravne građane, dok su ostali živeli na isti način kao i ostatak Grčke.
Za devojčice ta obuka počinjala je nešto kasnije, u blažem obliku, i one su za razliku od dečaka živele sa roditeljima. Žene su imale izuzetno važnu ulogu u Sparti, jer bez njihove požrtvovnosti, hrabrosti i mudrosti, ovaj sistem ne bi potrajao. U antici su Spartanke važile za najslobodnije i najuticajnije, a istovremeno i najskromnije žene. Za njih se govorilo da vladaju svojim muškarcima zato što jedino žene mogu da ih rode.
Program spartanske obuke (agoge) započinjao je odvođenjem dečaka u sedmoj godini iz roditeljske kuće i njihovim podvrgavanjem stalnim vežbama za jačanje tela, psihološkoj i socijalnoj edukaciji i vežbama inteligencije, a sve to da bi se formirao izdržljiv, čvrst i jednostavan karakter. Sa dvanaest godina obuka postaje stroža kroz naporne telesne vežbe, redukovanje hrane, spavanje na podu i izloženost hladnoći i nesanici. U toj fazi vaspitanje se dopunjava muzikom, pa dečaci pripremaju umetničke programe, a nadmeću se i u drugim veštinama. Tada im je bila dozvoljena i časna krađa, tj. smeli su da kradu hranu, ali da pritom ostanu neotkriveni, inače, kažnjavani su šibanjem. U tom dobu oni stiču prijatelje, savetnike i nadzornike, mladiće između 20 i 30 godina, koji su im bili nešto poput kumova. Stariji mladić učio je mlađeg prvenstveno primerom i bio mu je uzor u svemu. Između njih se razvijao poseban odnos prijateljstva, ljubavi i međusobne odanosti koji se prenosio na celu grupu. Tako se, opet kroz vežbu, druženje i muziku, izgrađivala plemenitost koja poput muzike uzdiže dušu. Dečak je učen da se srodi sa zajednicom kako bi se borio ne za sebe, nego za svoje drugove, nastojeći, iznad svega, da ih ne izneveri i da ih bude dostojan. Tek tada njegovo srce može zaista da prezre strah od smrti; on nadilazi sebe i svojim delima dotiče uzvišenost.
Sa 15 godina mladići se potpuno samostalno brinu o sebi i tada dobijaju čuveni grimizno-crveni spartanski ogrtač koji će nositi do kraja života. U tom, za njih najdelikatnijem razdoblju adolescencije, odlučujuća je bila briga i pomoć kumova (filatei). Tada obično dolazi do pobune protiv svih autoriteta i mladić traži svoj životni put na kome mu je najpotrebniji prijatelj koji je kroz to već prošao. Istovremeno se verovalo da je u ovom periodu mladić najskloniji pravednosti i poštenju i da je to vreme kad se u njemu rađaju vrline hrabrosti, časti i odanosti koje ostaju za celi život. Naravno, znali su da se tada rađaju i strasti, želje i razni apetiti i odlučujuće je, primerom starijih, usmeriti i podučiti mladog čoveka kako bi ispravno izabrao svoj put. Stalno su nešto radili i stalno su u tome bili nadzirani, a u razgovorima kod zajedničkih obeda (sistija) isticani su dobri primeri i ispravljane greške, da bi se pedagoški delovalo na sve učesnike. Tako su ti mladići, uz mnogo truda odraslih, usvajali Likurgove zakone kroz praktično ponašanje i delovanje.
Sa 18 godina mladić bi bio poslat u divljinu naoružan samo štapom. Tamo je morao da ostane najmanje dve godine gde je čuvao granice od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja (stalna pretnja od pobune helota). Trebao je da preživljava gotovo nevidljiv i da se sam stara o nužnostima. Sa navršenih 20 godina vraća se u grad i ulazi u sistem spartanske vojske. Do tridesete godine živi u kasarni, a za to vreme podstiče se na ženidbu, mada se sa ženom viđa samo tajno. Tada Spartanci puštaju kosu, dobijaju potpunu vojnu opremu i pravo da budu izabrani među tri stotine najboljih, kraljevih ličnih pratioca.
Punopravni građani postaju tek sa 30 godina, kada mogu ravnopravno da učestvuju u političkom životu grada i da žive sa svojim porodicama, s tim da im vojna obaveza traje do 60. godine. Takvim vaspitanjem Sparta je stvarala građane zbog kojih je bila nepobediva i zbog kojih jedina od grčkih gradova nije imala nikakve odbrambene zidine. Afirmisala se kao kompaktna zajednica koja je svojevoljno izabrala izolaciju od spoljašnjeg sveta, prvenstveno da bi sačuvala svoj način života, gde se svaki građanin bavio filozofijom.
Antički pisci sačuvali su mnoštvo priča i anegdota koje verno oslikavaju spartanski način života i njihov odnos prema sebi i drugima. Tako jedna majka, dajući sinu štit nasleđen od oca i ispraćajući ga u rat, govori: „Sa štitom ili na njemu!“ To je značilo da se vrati kao pobednik ili da časno pogine.
Jedan od mnogih Spartanaca koji su pobeđivali na Olimpijskim igrama nije pristajao ni za veliku nagradu da prepusti pobedu drugom takmičaru. Kada su ga začuđeno upitali zašto lovorov venac ceni više od blaga, on im je odgovorio: „Borim se da bih stekao pravo da u ratu mogu da stojim u prvom redu, uz svoga kralja“.
Kad je u prepuno gledalište na Olimpijskim igrama ušao jedan starac i prošao kraj tribine Atinjana, ništa se nije dogodilo; kad je došao do Spartanaca, oni su ustali svi kao jedan, na šta su Atinjani spontano zapljeskali. Na to, jedan Spartanac je rekao: „Atinjani znaju šta priliči čoveku, ali to i ne čine“!
Bitka kod Termopila
Priprema za bitku bila je za Spartance poseban trenutak. Dok su inače uvek hodali bosonogi i u istoj odori, za bitku su se posebno sređivali. Nakon izlaska Sunca počinju da se češljaju i upliću svoju dugu kosu i bradu, a da bi izgledali što lepše, ukrašavaju se cvetnim vencima i na kacige stavljaju perjanice. Telo mažu maslinovim uljem, a štitonoše (iz redova helota) im pomažu da stave štitnike i oklope. Tada oblače sandale i tako doterani okružuju svoga kralja koji prinosi žrtvu muzama kako bi se borili lepo i da bi njihovo junaštvo ostalo sačuvano u uspomeni potomstva. Prinose žrtvu i Erosu, bogu ljubavi i prijateljstva, da bi bili složni i borili se kao tim, kao jedan. U bici kod Termopila ostavili su nam možda jedan od najlepših primera svog junaštva i ta priča je, zahvaljujući Herodotu, postala legenda.
Za grupisanje kompletne vojske kod uskog klanca Termopila, Kserksu je trebalo gotovo nedelju dana i on šalje izvidnice da utvrde položaj i snagu Grka. Kada ovi javljaju da su videli ljude bez oružja koji vežbaju i uređuju kosu, Kserks se nasmejao verujući da će njegovi „Besmrtni“ (elitna carska garda stalnog broja od 10 000 vojnika) u trenu pomesti Grke. U njegovoj pratnji bio je i Demarat, prognani bivši spartanski kralj, koji mu objašnjava da su ti ljudi Spartanci koji se uređuju pre bitke iz koje znaju da se neće vratiti živi. „U borbi pojedinačno nisu ništa bolji od drugih, ali svi zajedno – najbolji su od svih ljudi. I premda su slobodni, ipak nisu sasvim slobodni: njihov gospodar je zakon i njega se plaše mnogo više nego što se tvoji boje tebe. Postupaju stoga onako kako im on zapoveda; a zapoveda im uvek isto i ne dopušta im da beže iz bitke ni pred kakvim mnoštvom ljudi, već da ostanu u bojnom redu – da pobede ili poginu“.
Leonida je znao za staro proročanstvo da „ukoliko Spartanci ne budu oplakivali smrt kralja, Sparta će pasti“. Verovao je da je upravo on taj kralj i zbog svečanosti u Sparti posvećene Apolonu Karnejskom, kada im je bilo zabranjeno da ratuju, on vodi samo odabranu jedinicu od tri stotine Spartanaca koji su imali muškog potomka. Kada su krenuli, kažu da ga je jedna starica upitala: „Vodiš tako malo ljudi, a koliko vas neprijatelja tamo čeka?“ Leonida odgovara: „Za smrt ionako previše, a za slavu, ne treba više“.
Kserks četiri dana odlaže napad, očekujući da će se Grci uplašiti i povući, ali pošto se to ne događa, on peti dan započinje s napadom.
Četiri hiljade Grka na čelu sa Spartancima uspeva da odbije persijski napad celog tog dana i da nanese neprijatelju velike gubitke. Videvši da ima puno ljudi, a malo pravih muževa, Kserks sledeći dan u bitku šalje svoje „Besmrtne“, ali se i oni povlače s velikim gubicima. Herodot piše: „Lakedemonjani su se borili na način zaista vredan pomena, a oni su, između ostalog, pokazivali neznalicama kako se znalački bori. Svaki su put, kad bi okrenuli leđa, tobože svi zajedno bežali, a varvari, kad bi ih videli kako beže, navaljivali su uz viku i urnebes, ali oni bi se zaustavljali i iznenada okretali prema varvarima pa bi, tako okrenuti, obarali na zemlju bezbrojno mnoštvo Persijanaca; ginuli su onde i malobrojni Spartanci. Budući da Persijanci, usprkos svojim pokušajima, nisu mogli da osvoje nijedan deo klanca, bez obzira na to da li su napadali u četama ili nekako drugačije, počeli su sa povlačenjem“.
Krajem drugog dana, Kserks je u nedoumici, vojska mu je demoralizirana, a poginuli su i mnogi ugledni Persijanci. Tada se pojavljuje izdajnik, Efijalt iz Malide, koji mu otkriva tajni put preko brda i Kserks odmah šalje vojskovođu Hidarna na čelu elitnih jedinica. Pešačili su celu noć, zaobišli Fokiđane koji su čuvali tu stazu i ujutro trećeg dana, sudbina Grka bila je zapečaćena. Prorok Megistija prorekao je Grcima u klancu da će ih taj dan zadesiti smrt. Tada se s brda spuštaju Fokiđani i javljaju o izdaji i opkoljavanju. Leonida raspušta glavninu vojske, a jedino su Tespanci (svojevoljno) i Tebanci (kao taoci, protiv volje) ostali s Lakedemonjanima – ukupno oko hiljadu ljudi.
Herodot piše: „Budući da su znali da ih uskoro čeka smrt od onih koji su obilazili brdo, Grci su pokazivali koliko god su mogli snage u borbi s varvarima, puni prezira prema smrti i slepi od besa. Većini su tada koplja već bila slomljena, pa su mačevima uništavali Persijance. U tom boju pade i Leonida koji se iskazao kao najizvrsniji junak, a s njim i drugi znameniti Spartanci, za čija sam imena saznao kao za imena ljudi dostojnih pomena, a saznao sam i imena svih tri stotine Spartanaca. Dva su Kserksova brata ovde pala u borbi, a za Leonidino mrtvo telo trajala je silna bitka sve dok ga Grci nisu izvukli i četiri puta naterali svoje protivnike u beg. To je bilo tako dok se nisu pojavili oni kojima je put pokazivao Efijalt. Kada su Grci opazili njihov dolazak, boj je dramatično počeo da se menja: povlačili su se prema uskom delu puta, prešli su zid, došli do brežuljka i onde zauzimali položaje, a okupili su se svi sem Tebanaca. Na tom mestu branili su se mačevima, bar oni kojima su još bili preostali, pa i rukama i zubima, a varvari su ih zasuli strelicama, jedni napadajući ih spreda pošto su srušili zid, a drugi odasvud, pošto su ih opkolili sa svih strana“.
Tako se završila ta bitka. Ostala je besmrtna priča o spartanskom junaštvu kojoj se ništa ne može ni dodati ni oduzeti, jer to je bila pobeda, bez obzira što su svi izginuli. Ipak, Spartanci nisu veličali samo ratničko junaštvo, koje je prisutno u svim narodima, već su oni posebni zbog dubljih razloga. Naime, ono što su posebno cenili i u čemu vežbanje i odgoj nisu nikada završavali, bila je težnja prema vrlini i taj napor i rad bio je za njih primaran. Kod njih nije bilo penzije, već su smatrali da čovek u svojim zrelim godinama, iznad šezdesete, može svojom mudrošću i iskustvom biti najkorisniji zajedničkom dobru, tj. državi. Oni koji nisu izabirani u veće staraca, podučavali su mlađe i to prvenstveno vlastitim primerom vrline. Njihov učitelj i pesnik Tirtej u VII veku pre naše ere, pisao je stihove koji su postali temelj vaspitanja spartanske mladeži. Tako Tirtej peva: „O, vi ratnici, pre nego što pređete granice smrti, morate preći granice vrline“!
To je bio zahtev koji su imali pred sobom, imperativ cele spartanske zajednice i dok je to bilo tako, Sparta je bila nepobediva. Ipak, sve što ljudi izgrade podložno je vremenu, pa tako i Sparta. Nakon što osvaja Atinu, u razdoblju nakon Peloponeskog rata, Lisandar donosi u Spartu ratni plen i time krši neka od osnovnih Likurgovih načela. Pedeset godina nakon toga Spartu je porazila Teba, a širenjem makedonskog kraljevstva, nestaje sa istorijske scene. Pokušaji kraljeva Agisa i Kleomena da reformama povrate Likurgove zakone u III veku pre naše ere, bili su tek labudova pesma nekadašnje veličine i slave.
Uprkos tome, Sparta je ostavila nasleđe i baštinu nepomućenog sjaja. U ovom našem vremenu duhovne izgubljenosti i kriza, veliki primeri vrline i junaštva, skromnosti i odanosti, prijateljstva i požrtvovnosti, ostali su nam kao svetionici.
Autor: Branko Zorić