Kulturno udruženje Nova Akropola Beograd
Nova Akropola | Asklepijevo svetilište u Epidauru - Nova Akropola
Epidaur, danas jedan od nezaobilaznih arheoloških lokaliteta u Grčkoj, poznat po pozorištu s izvanrednom akustikom, nekada je bio svetilište boga Asklepija (rimski Eskulap) i najčuvenije antičko lečilište.
2464
post-template-default,single,single-post,postid-2464,single-format-standard,ajax_updown_fade,page_not_loaded

Asklepijevo svetilište u Epidauru

Objavio akropola u Kultura, Istorija, Članci

Epidaur, danas jedan od nezaobilaznih arheoloških lokaliteta u Grčkoj, poznat po pozorištu s izvanrednom akustikom, nekada je bio svetilište boga Asklepija (rimski Eskulap) i najčuvenije antičko lečilište. Nalazi se na poluostrvu Peloponez, na ravnici okruženoj brdima za koja su vezane drevne priče i legende.
Mesto na kom se nalazi Epidaur oduvek je bilo posvećeno lečenju. Još od ranih mikenskih vremena (XVI vek p.n.e.) ovde se poštovao Maleatas, bog kome se pripisivala isceliteljska moć. Prema predanju, njegov grob je na Kinortionu, brdu na čijim je obroncima kasnije izgrađeno čuveno pozorište.
Kroz vekove, stara božanstva zamenili su olimpski bogovi. Atribute i uloge starih bogova preuzeli su novi, a moć lečenja Maleatasa na sebe je preuzeo Apolon, od tada poznat kao Apolon Maleatas. Na Kinortionu su 1948. godine otkriveni ostaci njegovog svetilišta.
Kasnije, u dolini u podnožju Kinortiona, nastaje novo svetilište posvećeno Asklepiju. Ne zna se kada je osnovano. Spominje se VI vek p.n.e. Najstariji natpisi koji se danas mogu videti u muzeju potiču iz IV veka p.n.e., razdoblja kada je svetilište već bilo na svom vrhuncu. U I veku p.n.e. opljačkao ga je Sula sa sicilijanskim piratima. Novi procvat u II veku doneće mu rimski senator Antonin Pije koji obnavlja stare i podiže nove građevine. Svetilište se bliži svome kraju kada ga 395. razaraju Goti. Konačno, 426. godine Teodosije II zabranjuje hodočašća, a zemljotresi 522. i 551. g. sravnjuju svetilište sa zemljom.
Prva iskopavanja 1829. godine obavila je francuska naučna ekspedicija, a Grčko arheološko društvo, osnovano 1837. godine, nastavilo je iskopavanja, tako da su od 1870. do 1926. g. otkrivene sve najvažnije građevine u Epidauru. Kao najzaslužniji ističe se grčki arheolog Kavadijas.

Asklepije

epidaur asklepije

Asklepije

Postoje brojni mitovi o njegovom rođenju. Jedan od tih mitova zabeležio je Pausanija (II vek). Kada je tesalski kralj Flegija došao na Peloponez, pratila ga je ćerka Koronida, krijući pred ocem da nosi Apolonovo dete. U tajnosti se porodila na brdu Tition, a brigu o detetu preuzeli su koza i pastirski pas. Pastir Arestana je primetio da mu nedostaju jedna koza i pas, te je krenuo u potragu za njima. Našao ih je uz dete, ali kada je hteo da ga uzme, video je oko njega svetlost, pa je ustuknuo iz straha da se radi o božanskim stvarima. Uskoro se pročulo da dečak pronalazi lek za svaku bolest.
Veštinu lečenja naučio je od svog oca Apolona, ali i od kentaura Hirona koji mu je otkrio lekovitost biljaka. Legende kažu da je njegova veština bila toliko velika da je mogao ne samo da izleči od svake bolesti, nego čak da vraća iz mrtvih. Stoga se Had, bog podzemnog sveta, požalio Zevsu da mu Asklepije „krade podanike”. Zevs će Asklepija, kao narušioca reda koji vlada u svetu, kazniti usmrtivši ga munjom, ali će ga i vratiti u život.
Od oca Apolona nasledio je i moć proricanja. Jedan od njegovih simbola bila je proročka zmija. Ona mu je otkrila tajne koje krije zemlja, kao i misterije života i smrti. Zmija se oduvek povezivala s obnavljanjem života jer odbacuje staru, a dobija novu, mladu kožu. Kaže se da su zmije vezane za Asklepija bile malene i svetlocrvenkaste, a živele su samo na području Epidaura.
Asklepije je imao tri sina i dve ćerke. Sinovi Mahaon i Podalerija učestvovali su u Trojanskom ratu kao zapovednici, ali i kao poznati lekari. Mahaon je lečio ranjenog Menelaja. Treći sin, Telesfor, imao je moć da ubrza izlečenje. Ćerka Panakeja oslobađala je od svih bolesti, dok je Higija darivala zdravlje. Ublažavanjem bolova svoj doprinos je davala i njegova žena Epiona.
U Homerovo doba Asklepija nisu smatrali bogom i Homer o njemu govori kao o smrtniku koji je živeo u vreme Trojanskog rata i bio kralj u Tesaliji. Međutim, njegova slava kao lekara rasla je s vremenom, tako da je prerastao u boga medicine. Atinjani su njegov kult uveli za vreme kuge 429. g. p.n.e., a Rimljani 293. g. p.n.e., takođe za vreme kuge. Po savetu proročišta u Delfima, iz Rima je u Epidaur krenulo izaslanstvo kako bi od Asklepija zatražili pomoć. Legenda kaže da se Asklepije ukrcao na njihov brod u obliku zmije. Kada je brod uplovio u reku Tibar, zmija je napustila brod i izašla na jedno ostrvo. Rimljani su na tom ostrvu podigli hram u čast Asklepija, a bolest je iznenada nestala.
Enkoimesis – lečenje u snu
Posetioci bi svetilištu prilazili kroz svečani ulaz – propileje. Na spomen-ploči bila su upisana temeljna uputstva vernicima:

„Kada ulaziš u božje boravište
koje miriše tamjanom, moraš biti čist,
a misao je čista kada misliš pobožno“

Samo svetilište bilo je ograđeno zidom, a jedan stari zakon propisivao je da niko ne sme da se rodi ni da umre unutar posvećenog prostora. Zato je i katagogion, konačište u kom su odsedali posetioci, bilo izvan ovih zidina.

Od propileja, sveti put je vodio prema Asklepijevom hramu u kome se nalazila veličanstvena Asklepijeva statua. Uz hram je bila i sveta fontana, od koje je danas preostao samo njen temelj; pretpostavlja se da su se njene vode koristile za simboličko pročišćenje bolesnika. U blizini hrama nalazio se i žrtvenik; hodočasnik je imao obavezu da ponudi žrtve Apolonu i Asklepiju.

Posle molitvi, pročišćenja i prinošenja žrtvi, bolesna osoba bi pristupala određenim obredima kako bi osnažila svoju veru i pripremila se za susret s bogom. Danas ne znamo gde su se održavali i kako su izgledali ovi tajni obredi. Znamo da je u postizanju ovog posvećenog stanja duše, između ostalog, važnu ulogu imala muzika – pevali su se peani, himne posvećene Apolonu. Nakon ovih priprema, sveštenici su bolesnike odvodili u abaton ili enkoimeterion. To je bila građevina u čijim su dvoranama bolesnici provodili noć. Sveštenici bi se povukli, a bolesnici, ostavljeni u mraku, prepuštali bi se blagotvornom snu, u kome im se javljao sam bog Asklepije i donosio čudesno izlečenje. Bolesna osoba bi se sledećeg jutra probudila izlečena, a zauzvrat je svetilištu ostavljala dar. Kakav je to bio dar, odlučivao je sam bog ili sveštenici, ali je uvek bio u skladu s bolesnikovim mogućnostima. To su mogle da budu keramičke vaze, bronzane posude, zavetni natpisi, ali i kipovi, žrtvenici, fontane, pa i cele građevine.

Zaspavši u abatonu, jedno dete, koje je bolovalo od kamena, usnilo je boga koji ga je pitao šta će dati svetilištu kada bude izlečeno. Dete je odgovorilo da će dati svoje kamenčiće za igru. Zapis kaže da se bog na to nasmejao i izlečio dečaka.

O Asklepijevim čudima najviše saznajemo na osnovu spomen-ploča (stela), odnosno zavetnih natpisa koji donose priče izlečenih o njihovom izlečenju. Do danas je sačuvano oko sedamdeset opisanih čuda.

U drevna vremena sva izlečenja su pripisivana isključivo božanstvu, ali su se tokom vekova u lečenje sve više uključivali i sami sveštenici. Svi običaji kulta su zadržani, ali pre enkoimesis, sveštenici bi bolesnika ispitivali o njegovoj bolesti, i davali mu osnovna uputstva. Ujutru bi bolesnik ispričao svoj san, a sveštenici bi, koristeći svoje medicinsko znanje, tumačili božja uputstva i propisivali terapiju. U lečenje se uvode biljke, a jedna od najčešćih terapija postaje ona s vrućim i hladnim kupkama, koje su u tu svrhu i bile izgrađene u kasnijim vremenima.

Slava Epidaura, najpoznatijeg lečilišta helenskog sveta, nije potamnela ni u rimskim vremenima. Bezbrojni bolesnici ovde su tražili lek za svoju bolest, a kako su darovi koje su ostavljali ostajali isključivo u okviru svetilišta, u Epidauru su podignute mnoge građevine čuvene po svojoj lepoti. No, od velelepnih građevina ostale su samo ruševine, kao bledi tragovi nekadašnje veličine i značaja ovog mesta.

Ovo staro isceliteljsko i kulturno središte, danas najpoznatije upravo po svom antičkom pozorištu i dramskom festivalu koji se u njemu održava svakog leta, bilo je pre svega blagotvorno mesto vraćanja izgubljene harmonije – zdravlja.

Propileji

U drevna vremena do svetilišta su vodila dva puta. Jedan je počinjao u starom Epidauru, gradu na obali; prolazio je između brda Tition i Kinortion. Pešaku je trebalo tri sata da pređe to rastojanje. Drugi je počinjao u gradu Argu. Oba puta spajala su se ispred svetilišta i posetioca vodila prema monumentalnom ulazu – propilejima. Uloga propileja bila je simbolična, jer svetilište nije imalo nikakve zaštitne zidine. Kočija nije mogla da prođe kroz njih. Dakle, trebalo je ući pešice. Sveti put koji je vodio od propileja do Asklepijevog hrama sagradio je arhitekta Teodot između 380. i 375. g. p.n.e.

Epidaur propileji

Propileji u Epidauru

 

Asklepijev hram

Asklepijev hram bio je samo srce svetilišta, a ostale građevine podignute su oko njega. Zbog svojih prekrasnih ukrasa smatran je jednim od najznamenitijih antičkih hramova. Gradio se pet godina (380. – 375. g. p.n.e.), a arhitekta i nadzornik radova takođe je bio Teodot. Dimenzije hrama bile su 24,5 x 13,2 m. Hram je bio okružen dorskim stubovima, i to po šest stubova na užim, a jedanaest stubova na širim stranama. Stajao je uzdignut na platformi (krepidoma), a ulaz je bio na istočnoj strani – ulazilo se preko rampe ili stepenicama.
Unutarnja fasada hrama bila je ukrašena s dva propilonska stuba koja su vodila u glavni deo hrama – celu. U celi se nalazila Asklepijeva statua od zlata i slonovače. Bio je prikazan kako sedi na tronu s izrazom blaženstva na licu, u jednoj ruci držao je žezlo (kao i Zevs u Olimpiji), a druga ruka mu je bila položena na glavu božanske zmije. Uz tron je ležao pas, sveta Asklepijeva životinja. Ove statue više nema, a njen izgled nam je poznat s novčića pronađenih u iskopinama, sa zavetnih reljefa pronađenih u svetilištu, i iz Pausanijinih opisa.
Od Asklepijevog hrama kratki popločani put vodio je do svete fontane čije su se vode koristile za pročišćenje. Danas je od njega ostao samo temelj.

epidaur asklepijev hram

Asklepijev hram u Epidauru

Tolos (Timel)

Zapadno i malo južnije od Asklepijevog hrama nalazi se najlepša, ujedno i najzagonetnija građevina svetilišta. Pausanija je naziva tolos, a u drevnim zapisima naziva se timel. Od samog tolosa preostala je jedino kružna struktura prečnika 13,36 m koju čine tri koncentrična kruga od velikih kamenih blokova. Ona predstavlja svojevrsni lavirint jer da bi se došlo u središte kruga treba da se prođe svaki od krugova. Namena ove strukture je nepoznata. Zanimljivo je da je kod iskopavanja Asklepijevog svetilišta u Pergamu takođe pronađena kružna struktura ovog tipa. Predanje govori da Asklepijev simbol, zmija, živi u ovom podzemnom lavirintu koji je i sam u obliku sklupčane zmije.
Lavirint je nekoliko vekova stariji od cele građevine. Nalazio se ispod poda kružne cele, a pristup u ovo podzemno svetilište zatvarao je jedan pokretni beli kamen u sredini same cele.
Tolos je sagrađen u IV veku p.n.e. u vreme procvata svetilišta. Arhitekta je bio Poliklet, nećak čuvenog argejskog vajara sa istim imenom, a za njegovu izgradnju trebalo je trideset godina. Tolos je imao i dve kružne kolonade koje su spolja i iznutra okruživale celu. Spoljašnju kolonadu činilo je 26 dorskih stubova, a unutrašnju 14 korintskih. Između njih je bio zid koji je iznutra i spolja bio obložen crnim i belim mermerom kao i reljefnim palmama, viticama i vencima. Od hiljada komadića sakupljenih u iskopinama, arheolog Kavadijas uspeo je da složi deo tolosa.

epidaur tolos

Tolos u Epidauru

epidaur tolos skica

Skica Tolosa

Palestra

Južno od Artemidinog hrama bila je palestra, natkrivena građevina u kojoj su atlete vežbale kada vreme nije dopuštalo vežbanje na otvorenom.

epidaur palestra

Palestra

Gimnazion

Južno od palestre proteže se još jedna velika građevina – gimnazion (75,57 x 69,53 m). Služila je kao vežbaonica u kojoj su pod nadzorom posebnih trenera vežbale atlete, ali i bolesnici kojima je vežbanje određeno kao terapija.
U rimsko doba gimnazion očito nije služio svojoj nameni jer je, najverovatnije krajem III veka, unutar njega sagrađeno malo pozorište – odeon.

epidaur pozoriste1

Pozorište u Epidauru – prikaz sa strane

Artemidin hram

Južno od Asklepijevog hrama nalazio se hram Apolonove sestre, boginje Artemide. S dimenzijama 13,5 x 9,6 m bio je po veličini drugi hram u celom svetilištu. Pročelje sa šest dorskih stubova bilo je okrenuto prema istoku, a dvanaest jonskih stubova išlo je duž tri unutrašnje strane cele.

Abaton

Severno od hrama i tolosa, celom dužinom (75 x 9,5 m) proteže se abaton, mesto gde su bolesnici provodili noć. Duž južne strane je stoa, trem, s dvostrukim redom jonskih stubova. Kraći, istočni deo sagrađen je u IV, a duži, zapadni deo u III veku p.n.e. Na kraju istočne stoe bio je dubok bunar. Voda se verovatno smatrala svetom, jer je imala važnu simboličku ulogu u pročišćenju duše.

Stadion

Svetilište nije bilo samo religijsko središte. Palestra, gimnazion, kupke i stadion čine potpunu atletsku celinu. Stadion, sagrađen u IV veku p.n.e., prilično je uništen. Trkalište je bilo dugo jedan stadij (181 metar). Duž obe uzdužne strane nalazile su su kamene klupe. Na severnoj strani nadsvođen je prolaz kroz koji su atlete ulazile u stadion, dok su gledaoci ulazili s južne strane. Na jednoj od kraćih strana može se uočiti startna linija, mesto gde su trkači stajali pre početka trke. Mesto svakog trkača bilo je označeno malim stubovima.
Igre u Epidauru, poznate kao Asklepije, održavale su se svake četvrte godine, između aprila i juna. Iako nisu imale panhelenski karakter, imale su veliki ugled. Ovde su se održavala takmičenja u trčanju, muzička i pesnička takmičenja.

epidaur stadion

Stadion u Epidauru

Pozorište

Zbog svoje elegancije, sklada, proporcija i akustike, ovo je najbolje konstruisano pozorište čitave antike. Iz njegovih viših redova pruža se prekrasan pogled na pitomi pejzaž Epidaura.
Delo je arhitekte Polikleta i nastalo je u IV veku p.n.e. Nakon prolaska kroz veličanstveni ulaz, parodos, dolazi se do orkestre, kružnog podijuma promera 20 m, u čijem je središtu bio žrtvenik. U orkestri se nalazio hor. Akustika uvek zahteva vrlo složenu tehniku, posebno na otvorenom, a u ovom remek-delu graditeljstva šapat u orkestri čuje se čak i u najvišim redovima.
Pozorište u Epidauru nikada nije doživelo promene kroz koje su prošla ostala drevna pozorišta u rimskom periodu. Naime, pošto se promenio tip drame i načini izvođenja, pozornica je pomerena bliže publici i krug orkestre je, nužno, presečen napola.
Stoga pozorište u Epidauru predstavlja jedinstven primer starog pozorišta.
Gledalište je popločanim prolazom bilo podeljeno na dva dela, viši i niži; niži je imao 21 red, a viši 34. Gledaoci su ulazili u niže redove kroz paradose i odatle se do svojih redova peli zrakastim stepeništem. Stručnjaci smatraju da je viši deo naknadno dodat kako bi se broj mesta povećao sa 6200 na 12300.
Od 1954. godine u ovom pozorištu se svakog leta organizuje festival na kome se izvode stare grčke tragedije i komedije.

epidaur pozoriste

Pozorište u Epidauru – prikaz spreda

Svetilište Apolona Maleatasa

Na brdu Kinortionu, približno jedan kilometar od pozorišta, nalaze se ostaci svetilišta Apolona Maleatasa. Ovo svetilište je vrlo staro, datira još iz mikenskog razdoblja (IV i III milenijum p.n.e.), a održalo se sve do rimskih vremena. Maleatas je kao iscelitelj i lekar, nezavisno od Apolona, poštovan u mnogim delovima Grčke.
Na tri terase nalazili su se žrtvenici i hramovi. Najpoznatije građevine su Apolonov hram, hram posvećen Muzama, trem i kuće u kojima je boravilo sveštenstvo. Iskopavanja ovog svetilišta nisu dovršena i još nemamo njegovu potpunu sliku.

Zavetni natpisi

Jedno nemo dete došlo je u svetilište da moli boga da mu da glas. Nakon izvođenja svih pripremnih žrtvi i obreda, sveštenik se okrenuo detetovom ocu i upitao ga: „Obećavaš li da ćeš, ako tvoje dete bude izlečeno, u roku od godinu dana doneti dar za lečenje?” „Obećavam”, iznenada je odgovorilo dete.

***

Pandaros iz Tesalije imao je mrlje na čelu. Dok je spavao u abatonu, imao je viziju: bog je omotao vrpcu oko njegovog čela i naredio mu da ode iz abatona, ukloni traku i posveti je u hramu. Kad je svanulo, ustao je iz kreveta i skinuo traku. Čelo mu je bilo sasvim čisto. Mrlje su ostale na traci. Tada je traku darovao hramu.

***

Dečak koji je jako povredio prst bio je iznešen izvan abatona, kao što su određivala pravila, i dok se odmarao, zaspao je… Tada se iz abatona izmigoljila zmija, polizala ranu na njegovom prstu i vratila se natrag. Dečak se probudio izlečen i ispričao kako mu se u snu pojavio plavokosi mladić i stavio lek na njegovu ranu.

***

Jedan čovek, s paralizovanim prstom, čitao je čuda zapisana na stelama, ali nije verovao u moć boga. Bog ga je u snu izlečio i zatim ga upitao da li još uvek ne veruje. Čovek je odgovorio da se sada uverio i otišao izlečen nakon što je primio ime Apistos (Onaj koji ne veruje).

***

Jedan bolesnik je boravio u abatonu, a da nije imao priviđenje u snu, niti doživeo izlečenje, i vratio se kući. Ali, jedna od Asklepijevih zmija obmotala se oko osovine kola koja su ga vozila, i kad je stigao kući, ona se spustila s kola i izlečila ga. Grad je poslao izaslanike u Delfe da zatraži savet o ovom događaju, a proročište im je naložilo da sagrade Asklepijevo svetilište.

***

Slikovit je zapis iz II veka koji je na zavetnoj spomen-ploči ostavio Apel. Bolovao je od hipohondrije i loše probave: „Dok sam putovao u svetilište i približavao se Egini, pojavio se bog i rekao mi da ne budem jako ljut. Kad sam došao u svetilište, uputio me je da, budući da je padala kiša, pokrijem glavu, da jedem hleb, sir, celer, zelenu salatu, da se okupam bez pomoći sluge, da vežbam u gimnastičkoj sali, da pijem limunov sok, da šetam. Konačno, bog mi je naložio da sve ovo zapišem na kamen. Svetilište sam napustio zdrav, zahvalan bogu.”

medjas

Autor: Snježana Tomašević

30 Mar 2014