Kulturno udruženje Nova Akropola
Nova Akropola | Uskršnje ostrvo - Nova Akropola
2567
post-template-default,single,single-post,postid-2567,single-format-standard,ajax_updown_fade,page_not_loaded

Uskršnje ostrvo

Posted by akropola in Kultura, Mit, Istorija, Članci

Uskršnje ostrvo – uništena karika prošlosti

uskrsnje ostrvo1Kulturna tradicija čovečanstva je poput beskrajnog lanca u kome je svaka karika jedno dragoceno i nezamenljivo iskustvo jer snažno povezuje prošlost s budućnošću, omogućavajući na taj način prenos snage s jednog na drugi naraštaj. Stoga je svaki novi naraštaj odgovoran za čuvanje starih karika i oblikovanje novih. Međutim, lanac povremeno ipak biva prekinut, a otkinuti segmenti padaju u tamu zaborava.

Da bi se ponovo otkrile ili rekonstruisale nestale karike potreban je ogroman trud, a često i „slučajna” otkrića. Ako se u tome uspe, stara snaga i smisao mogu da daju novi neslućeni podsticaj. Tako je ponovnim otkrivanjem antike, koja je u srednjem veku bila zaboravljena, nastalo čudo renesanse. Svetli primeri tragalaca za istinom u prošlom stoleću bili su Šampolion (Champollion), koji je dešifrovao egipatske hijeroglife, i Šliman (Schliemann), slavni otkrivač Troje. Oni, i mnogi drugi nespomenuti, ne samo da su ušli u trag ostacima od opštekulturne važnosti, nego su ih protumačili i preneli našoj civilizaciji. Ali, istorijsko iskustvo je, nažalost, pokazalo i obrnute slučajeve: koliko god da je čovek sposoban za najuzvišenija ljudska dela, podjednako u sebi nosi i razornu snagu za najveća uništavanja. U tome su takođe učestvovali neustrašivi ljudi, ali iz sasvim drugih pobuda. Tragali su isključivo za materijalnim bogatstvima radi dominacije i sticanja moći. Njihova otkrića su samo doprinela širenju jaza među nedostajućim karikama; tako su, tokom potrage za zlatom Eldorada i bezobzirnim nametanjem tuđeg načina života, uništene gotovo sve drevne kulture stare Amerike, Afrike, a slična sudbina zadesila je i tajanstvenu kulturu na ostrvu koje su njegovi stanovnici od davnina nazivali Te-Pito-o-te-Henua, tj. „Pupak sveta”.

Uskrsnje ostrvo

Otkrivanje ostrva

Početkom XVIII veka ljudska mašta je nepoznatom „Južnom kontinentu” pripisivala raznovrsna blaga i čudesa, a u potragu za nepoznatim dao se i holandski admiral Jakob Rogeven (Jacob Roggeveen), koji je krstario sa svojom posadom bespućima Tihog okeana. Oko 27° južne paralele, 3600 km zapadno od najbliže obale Južne Amerike, 2700 km istočno od najbližeg polinezijskog ostrva, Pepete, slučajno su ugledali malo usamljeno ostrvo. Usred te vodene pustinje, uzdizao se pred njima poput ogromne piramide. Kroz durbin su na obali ugledali gigantske zidine, iznad kojih su stajale glave nekakvih divova s ogromnim kacigama. Misleći da su to vojnička utvrđenja nekih kiklopskih stvorenja, Rogeven je preduzeo sve mere opreza i sutradan ujutru se iskrcao sa svojom posadom. Tu su ih dočekala nova iznenađenja. Među ogromnim kamenim terasama koje su se okomito spuštale u more, iznad kojih su, poput kamenih čuvara, stajale gigantske statue s ogromnim crvenim kacigama, ugledali su ljude normalnog rasta. Videli su kako pri izlazećem suncu u nekom ceremonijalnom položaju pale vatre ispred statua. Predeo oko pobožnih urođenika i kamenih likova sastojao se od uređenih plantaža krompira i banana. Iznad njih su se uzdizali zeleni obronci ugašenih vulkana, čiji su mrtvi krateri davali jedinu pitku vodu na ostrvu. Rogeven o tom susretu ovako piše: Silno smo se začudili ugledavši one statue. Nismo mogli da shvatimo kako je bilo moguće da su ljudi bez konopca i bez skela mogli da takve statue usprave.

Uskrišnje ostrvo

Zahvaljujući jednom od njegovih vojnika, Karlu F. Behrensu, koji je kasnije objavio čak dve knjige o svojim doživljajima na Pacifiku, imamo prva svedočanstva o staroj ostrvskoj kulturi koja do danas slovi za najveću zagonetku etnologije. Prema njegovom opisu, ostrvljani su bili svetloputi, živahni i prijatni ljudi, nimalo ratoborni, više bojažljivi. Kako i ne bi bili bojažljivi, zaključuje Behrens, kad je Rogeven, uplašen njihovim velikim zanimanjem za došljake i brojnošću, naredio vojsci da pucaju prema njima ne bi li ih rasterao. Ostrvljani pak, piše dalje Behrens, uopšte nisu imali oružja jer oni su se sasvim pouzdali u svoje idole ili kumire.

Najzanimljiviji deo njegove knjige Putovanje kroz južne zemlje i oko sveta je poglavlje koje govori o tim „kumirima”: Bilo ih je vrlo mnogo uspravljenih na obali. Ljudi su pred njima padali na kolena i molili im se. Te statue su bile isklesane od kamena i imale su oblik čoveka dugih ušiju, s krunom na glavi. Sve je bilo izrađeno vrlo umetnički, čemu smo se veoma čudili. Kamene statue ostrvljani su nazivali Ahu i Moai, a šta predstavljaju, kada su i zašto nastale, to nisu znali ili nisu hteli da im objasne.

Behrensove i Rogevenove doživljaje čini dodatno zanimljivim činjenica da su nezavisno jedan od drugog zapisali kako su videli i „bradate divove” s kojima nisu uspeli da stupe u dodir.

Nakon što su obišli ostrvo i ustanovili kako nema ni strateške ni ekonomske važnosti, što je za Rogevenovu misiju bilo jedino važno, ucrtao ga je u svoju kartu i otplovio. Budući da su se na ostrvo iskrcali na sam Uskrs 1722. g., Rogeven mu je dao današnji naziv „Uskršnje ostrvo”. Međutim, kako tom otkriću, osim Behrensa, niko nije pridavao posebnu važnost, ostrvo je do daljnjeg ostalo zaštićeno u svojoj osami.

Uništavanje ostrvske kulture

Prošlo je skoro pedeset godina kada je 1770. g. ostrvo ponovo otkrio moreplovac Filip Gonzales. O tome svedoči ugovor o pripajanju španskom kraljevstvu koji je potpisao tadašnji vladar ostrva Te-Pito-o-te-Henua, i to znacima sličnim hijeroglifima. Nakon njegovog povratka saznalo se za postojanje tajanstvenog „Pupka sveta”. Šta je Gonzales tamo radio, da li je nakon njega bilo još posetilaca, i s kakvim namerama, za sada je nepoznato. Četiri godine kasnije, 1774. g., kapetan Džejms Kuk (James Cook) u svojoj naučnoj ekspediciji svedoči o oborenim statuama i tragovima rata. Kukova ekspedicija nije mogla da objasni kako je na tako zabačenom i kamenitom ostrvu bez drveća mogla da nastane neka kultura. Ovde nema sigurnog sidrišta, nema drva za ogrev, nema sveže vode i čini se da je zemlja neplodna. Oni su prvi počeli da mere ogromne kamene statue i izrađuju prve crteže. Nadalje, Kuk beleži kako tadašnji stanovnici statuama nisu pridavali posebnu pažnju, a njegova ekspedicija bila je poslednja koja govori o uspravnim statuama na ostrvu. Arheolozi smatraju da je do rušenja statua došlo zbog građanskog rata na ostrvu. Povremeni posetioci svedoče da je vremenom sve više tih tajanstvenih kamenih statua bilo srušeno, tako da 1840. g. više nije bilo ni jedne uspravne.

uskrsnje ostrvo2

Bilo kako bilo, s obzirom da tragovi prvih razaranja potiču iz vremena nakon otkrića ostrva, susret starog i novog vremena nije slavno započeo. Ruski istraživač Južnog mora, Kocebu (Kotzebue), beleži jedan nemili događaj iz 1804. g. Naime, u vodama oko ostrva pojavili su se američki lovci na tuljane koji su se, u nedostatku radne snage, dosetili kako bi na ostrvu mogli da pribave robove. Borba je bila krvava jer su se hrabri ostrvljani, iako goloruki, neustrašivo branili. Samo zahvaljujući nadmoći strašnog evropskog oružja uspeli su da uhvate dvanaest muškaraca i deset žena. Međutim, na otvorenom moru svi su skočili u vodu. Više su voleli da umru nego da žive tako poniženi. Kapetan broda je ogorčeno pokušao da ih vrati, ali kako bi im se koji čamac približio, ostrvljani bi zaronili, a milosrdno more bi ih zakrililo.

Poslednji udarac ostrvska kultura je primila 1862. g., kada su, uz silna razaranja, lovci na robove, odvukli više od hiljadu ostrvljana, uglavnom muškaraca (a među njima i vladara, plemiće i sveštenike), u Peru, gde su ih koristili kao tegleće životinje i kopače guana. Nakon godinu dana, samo petnaest ih je preživelo, ali su i oni bili zaraženi crnim boginjama. Da tragedija bude veća, nemilosrdni robovlasnici su ih tako bolesne vratili na Te-Pito-o-te-Henua, što je uzrokovalo pomor velikog dela stanovništva ostrva.

Godinu dana kasnije, dolazak hrišćanskih misionara dočekalo je samo šestotinak potpuno zaplašenih i demoralizovanih starosedelaca. Misionare je najviše začudila veština čitanja preostalih ostrvskih sveštenika, jer ni na jednom drugom polinezijskom ostrvu pismo nije bilo poznato. Tekstovi su bili zapisani na hiljadama drvenih ploča. Nazivali su ih kohau-rongo-rongo, što znači „drvo koje govori”, ili „drvo pesama za recitovanje”, i odnosili su se prema njima s posebnim poštovanjem. Nakon toga usledilo je uništavanje najvrednijih svedočanstava o „Pupku sveta”. Nemački istoričar Herbert Vendt (Herbert Wendt) u svojoj knjizi Počelo je u Vavilonu o tome piše:

uskrsnje ostrvo4Misterija Uskršnjeg ostrva danas verovatno ne bi više bila tolika misterija da je misionar Judžin Ajrod (Eugene Eyraud), pored svoje marljivosti u preobraćanju pagana, pokazao makar malo smisla za istraživanja. Tada su preostali sveštenici još umeli da čitaju rongo-rongo ploče. Sigurno je da se njihov sadržaj sastojao od starijih predanja koja bi stručnjacima mogla da odaju tajnu izgubljene kulture, tajnu kamenih spomenika, a možda čak i polinezijskog naseljavanja po moru (… )

Niko ne bi pisao bezbrojne knjige, … niti bi se vodile bezbrojne rasprave o nastanku ove kulture, da brat Ajrod, kao i njegovi španski prethodnici koji su spalili knjige Maja, kipue (Quipu – uzice sa čvorovima), pismo Inka i drugu „đavolju rabotu“, nije bio fanatik.

Ajrod nije sam spalio rongo-rongo ploče, nego je primorao preobraćene ostrvljane da ih bace u vatru. Budući da je upravo skupina mauri-rongo-rongo sveštenika, vičnih pismu, morala da do poslednjeg pogine na Ostrvima guana, u međuvremenu se veština pisanja izgubila.

Dalje kidanje dragocenog lanca istorije i uništavanje svedočanstava ove jedinstvene kulture prestalo je 1880. godine, nakon pripajanja ostrva Republici Čile. Taj trenutak je doživelo samo dvestotinak ostrvljana, koji su se vremenom potpuno izmešali s doseljenicima s Tahitija i iz Čilea.

U to doba poraslo je zanimanje za drevne civilizacije koje do danas ne prestaju da privlače pažnju celog sveta. Među njih se ubraja i Uskršnje ostrvo. Sprovedeno je mnoštvo arheoloških i etnografskih istraživanja ne bi li se uspelo u, barem delimičnoj, rekonstrukciji njegove prošlosti. Međutim, što se više otkrivalo, bivalo je jasnije da se nit koja bi mogla da poveže sva ta otkrića neumoljivo gubi – previše toga je bilo uništeno. Tako ni jedna hronologija Uskršnjeg ostrva ne može da bude bilo šta drugo do skup predanja, pretpostavki i nagađanja.

Legende o poreklu

Iz arheoloških otkrića i etnografskih zabeležaka iz vremena prvih evropskih posetilaca sastavljena je hronologija događaja na ostrvu. I današnji stručnjaci govore o tri razdoblja. Prvo razdoblje karakterišu ostaci megalitskih građevina. Iz drugog razdoblja ostale su legende koje pričaju o tome kako su na ostrvu nekada u slozi živela dva različita naroda. Oni su došli u različito vreme, iz suprotnih smerova i govorili su različitim jezikom. Prvi je došao narod Hanau-eepe ili „Dugouhi”, predvođeni svojim kraljem Hoto-Matuaom. „Dugouhi” su pobegli iz jedne velike zemlje na istoku nakon poraza u ratu. Doneli su kult čoveka-ptice, pismo, a nadahnuti zatečenim megalitima iz prvog razdoblja, počeli su da izrađuju svoje vlastite. Drugi narod, nazvan Hanau-momoke ili „Kratkouhi”, došao je kasnije i jedino će njegovi potomci doživeti pripajanje Čileu. „Kratkouhi” su preuzeli kulturu i religiju od „Dugouhih”, i s njima su učestvovali u velikim radovima. Treće razdoblje se poklapa s dolaskom Evropljana. U ovom razdoblju iz sasvim nepoznatih razloga dolazi do rata između „Dugouhih” i „Kratkouhih”, usled čega su prekinuti radovi na statuama i započelo je vreme u legendama zapamćeno kao huri-moai ili „vreme obaranja statua”. Taj sukob je potrajao negde do 1840. g., kada je srušena i poslednja statua, a „Dugouhi” su potpuno nestali.

„Kameni čuvari”

uskrsnje ostrvo7Najupečatljiviji svedoci te civilizacije su kamene skulpture gigantskih razmera koje su uglavnom bile postavljene uz obalu, na posebno izgrađenim „zidinama”, i ličile su na kamene čuvare ostrva. Kamene zidine visoke nekoliko metara i dugačke do dvadesetak metara potiču iz najranijeg razdoblja ostrva. Drevni graditelji su ih podigli od velikih višeugaonih blokova od tvrdog bazalta i tako precizno spojili da između njih ne može da se provuče ni oštrica noža. Ovakav složeni oblik megalitske gradnje bio je poznat samo u drevnom Peruu. Njihova monumentalna arhitektura, kao i religija, bila je usko povezana s kretanjem Sunca tako da su te zidine služile kao žrtvenici u okviru kulta Sunca. Stoga su s velikom tačnošću bili orijentisani u odnosu na izlazak Sunca. U svrhu beleženja kretanja Sunca tokom godine, na vrhu vulkana Rano-Raraku izgradili su solarnu opservatoriju. Pored solarne opservatorije, podigli su znatan broj kamenih statua ljudskog oblika i iza svakog žrtvenika. Izrađivali su četiri različita tipa statua. Jedan je bio mali, plosnate glave bez tela, s ogromnim izbočenim očima. Drugi je imao oblik pravougaonog stuba na čijim je stranama u reljefu ocrtana ljudska figura. U treći tip spadale su zaobljene i realistične figure koje kleče sedeći na petama, s rukama na kolenima, pogleda uprtog u nebo. Četvrti, i poslednji tip predstavlja umanjeni prototip velikih spomenika iz kasnijeg razdoblja.

Nakon izvesnog prekida, čiji uzrok nije poznat, javlja se jedna nova kultura. Vajari iz tog srednjeg perioda zapravo su proslavili Uskršnje ostrvo izradom i postavljanjem gigantskih statua. Arheolozi zaključuju da su te figure predstavljale njihove pretke, a postavljane su na visokim porodičnim grobnicama. Obožavanje predaka i pojava novog kulta čoveka-ptice, zamenili su ranije poštovanje Sunca. Opservatorija je ostala zapuštena, a pored nje je izgrađen kompleks zgrada od kamena, napola ukopanih u zemlju, u kojima je poštovan kult čoveka-ptice. Lepo građeni megalitski žrtvenici iz ranijeg razdoblja bili su delimično ili potpuno razgrađeni, a stari obrađeni blokovi ugrađeni su u novi arhitektonski objekat koji su nazivali ahu. Ahu je služio kao visoka platforma, visine četiri do pet i širine deset metara, na koju su postavljane statue, kako bi se videle izdaleka. Na neke ahue nikada nije bilo postavljeno više od jedne do dve statue, većina je imala pet, ali neke su nosile i petnaest. U unutrašnjosti ahua nalazila se prostorija koja je često imala oblik barke, a u kasnijem razdoblju služila je za smeštaj tela preminulih plemića, vladara i sveštenika. One više nisu bile orijentisane prema Suncu, nego su bile izvedene uporedno s obalom. Njihova izrada nije dostigla preciznost i finoću prethodnog razdoblja. Najveća pažnja je u to doba bila posvećena izradi statua. Statue su klesane uglavnom u kamenolomima kratera vulkana Rano-Raraku, dok im je kaciga izrađivana u deset kilometara udaljenom krateru drugog vulkana. Statue su na neki nama nedokučiv način raznošene po celom ostrvu. To je zahtevalo ogroman trud zbog veličina statua, a dodatna otežavajuća okolnost bila je i nepristupačnost obale, gde su već pre bili pripremljeni ahui za njihovo postavljanje.

Kad je gigantski čuvar, na isto tako nepoznat način, postavljen na visoki ahu, stavljala mu se još i „kaciga” od crvenog kamena. Potom bi im udubljivali očne duplje i postavljali zenice od belog korala. Nakon „otvaranja” očiju, nisu više prestali da zure u nebo.

uskrsnje ostrvo6Statue su izrađivali u različitim dimenzijama. Najmanja završena i uspravljena je imala 3,5 metra visine a najveća je bila visoka 12 metara (zajedno s kacigom, 14 metara). Ukupna težina statue i kacige morala je da iznosi preko 90 tona. Ali, za istraživače je dodatno iznenađenje bilo otkriće popularno nazvane „radionice divova” u krateru ugaslog vulkana Rano-Raraku. Tamo je ležalo više od stotinu pedeset napola završenih kamenih likova, delimično već isklesanih iz stene i svrstanih u dugačke vodoravne redove, jedan uz drugi. Među njima se nalazi najveći nedovršeni koji je visok 22 metra.

Naokolo razbacan, ležao je različit alat: zašiljeni noževi od opsidijana, kamena dleta, alat za poliranje, kameni transportni valjci. Ceo prizor ostavlja utisak da su vajari morali da odjednom ostave svoje napola gotove figure i da pobegnu. Zašto, ostaće njihova tajna.

Pored građevina podignutih u religijske svrhe, pronađeni su i ostaci tri puta, uz čije su ivice nekada bile postavljene gorostasne statue. Na jugoistoku ostrva otkrivene su ruševine dugačkih kamenih kuća bez prozora koje najverovatnije potiču iz razdoblja obaranja statua. Sagrađene su iznad jama u zemlji. U unutrašnjosti kuća iskopane su različite figure od kamena, drvene statue bogova, figure s razvučenim ušnim resicama. Ove poslednje figurice predstavljaju „Dugouhe”. Takva jedna se nalazi i u zagrebačkom Etnografskom muzeju.

Rongo – rongo ploče

Prema ostrvskim legendama, rongo-rongo ploče potiču od samog Hotu Matue koji je doveo svoj narod u „Pupak sveta” i sa sobom doneo šezdesetsedam svetih „drva koja govore”. Za vreme poslednjeg vladara Ariki Ngaara, pre upada Peruanaca, sveštenici ne samo što su umeli da čitaju te ploče nego su imali i škole u kojima su mladi sveštenici učili da pišu. Sam vladar je navodno imao celu biblioteku s rongo-rongo pločama.

Ove ploče su izrađivane iz naplavnog drveta koje je izbacilo more na obale ostrva i bile su različitih veličina i oblika. Najveća sačuvana dugačka je 90 cm, ali su postojali primerci dugi i do 2 metra. Iako ih je nekada na ostrvu bilo na hiljade, zahvaljujući misionarima uništene su sve osim dvadesetdve koje se danas čuvaju u svetskim muzejima u Londonu, Beču, Vašingtonu, Santiagu… Hejerdal (Heyerdahl) je, međutim, tokom svojih istraživanja pronašao neke koje su do tada bile sakrivene. Očigledno su ih zadnji sveštenici, odgovorni za svete ploče, a predvidevši tragediju, sami sklanjali ili čak uništavali kako ne bi došle u nedostojne ruke. Kasnije je utvrđeno da su zapravo postojala dva pisma. Staro pismo su znali samo retki, izabrani pojedinci (vladar, plemići i sveštenici-pevači). Ploča ispisana takvim pismo nazivana je tongata-rongo-rongo i smatrala se tabuom. Pored tog pisma, postojalo je jedno manje tajno – demotski oblik prvog pisma – koje je služilo za pisanje hronika i „administrativnih akata”. Nazivali su ga tau, što znači godina i bilo je poznato ostatku naroda. Znanje o tongata-rongo-rongo pismu je nepovratno nestalo u rudnicima guana, dok je nekoliko preživelih ostrvljana i nakon spaljivanja ploča poznavalo tau.

Tekstove su urezivali u drvene ploče pomoću opsidijana počevši iz gornjeg levog ugla ploče pa do kraja reda, onda bi ih okretali i nastavili na drugoj strani. Na taj način su urezani tekstovi opisivali pravilnu spiralu. Ploče su ispisane ne samo s obe strane, nego čak i po ivicama. Pojedini simboli imaju oblik konture, ali je celo pismo izrazito piktografskog karaktera. Na njemu su sasvim jasno vidljivi stilizovani likovi ljudi, životinja, biljaka, zvezda i svakodnevnih upotrebnih predmeta. Većina stručnjaka se slaže u tome da pojedini ideogrami ne predstavljaju slova, slogove ili reči, već samo „natuknice” koje su sveštenicima trebalo da olakšaju recitovanje dugih svetih tekstova. Time su ih njihovi stvaraoci potpuno zaštitili, jer ako sadržaj ne znaju napamet, tekst ne mogu čitati ni oni koji poznaju pismo. Zbog toga je svaki dosadašnji pokušaj dešifrovanja bio neuspešan.

uskrsnje ostrvo5Otkrićem starih predarijevskih kultura Mohendžo-daro i Harapa u dolini Inda i njihovog slikovnog pisma na glinenim pločicama, naučnici su uočili zapanjujuću sličnost s pismom na rongo-rongo pločama. Pažljivom analizom ustanovljeno je da se čak 150 znakova oba pisma međusobno potpuno podudaraju. Zagonetku još više produbljuje činjenica da te dve kulture razdvaja 20 000 km i skoro 5 000 godina.

Tako se ostalim zagonetkama, nakon neuspelih pokušaja dešifrovanja, pridružuje i pismo. Svi pronađeni i sačuvani ostaci nemi su spomenici čovekove neutažive potrebe da ostavi traga u večnosti. Zadivljuje činjenica da je to moguće, ne samo u bogatim predelima Egipta, Evrope, Azije i Amerike, nego i na malom pustom ostrvu na najusamljenijem mestu na kugli zemaljskoj!

medjas

Autor: Atila Barta

01 Apr 2014