RONILAC - Vilijam Voker

Na svom poslednjem putovanju u Englesku imao sam sreću da posetim staru Vinčestersku katedralu. Hiljadugodišnje središte hodočašća i religioznosti, mesto na kome je u XI veku podignuta današnja gotska katedrala na normanskim temeljima, još uvek vidljivim na mestu ukrštanja crkvenih lađa. Bilo je to sedište svetilišta koja su iščezla u dalekoj prošlosti, još pre Rimljana.

Jedna od izuzetnih karakteristika ovog veličanstvenog dela je to što ispod katedrale prolazi vodeni tok reke Avon, što od nje čini jednu vrstu kamene barke iznad vodenih struja, uz sav simbolički i ezoterijski sadržaj koji iz toga proizlazi. S druge strane, ona je poput mističnog mosta koji nad hladnim podzemnim vodama omogućava spajanje jedne i druge obale.

U njenim podrumima izviru tri izvora, a njena posebna konstrukcija omogućava snažnu akustiku kroz sve njene lađe, što se potvrđuje slušanjem njenih slavnih orgulja, ali i kroz zanimljiv običaj popodnevne zvonjave koja neprekidno traje duže od sata. Budući da su zvona programirana tako da zvone jednom vrstom neprekidnog zvuka, to zvuči kao da anđeli sviraju ogromne harfe, iznad najviših lukova. Ovaj efekat je teško opisati. Onome ko to nikad nije doživeo, ovo je skoro nemoguće zamisliti.

Međutim, moj članak se ne odnosi na samu katedralu, već na jednog skromnog čoveka, Vilijama Vokera (William Walker), profesionalnog ronioca, rođenog 1869. godine.

Gotovo hiljadu godina vode su nagrizale temelje katedrale i početkom XX veka činilo se da je osuđena na propast – u njenim zidovima pojavile su se velike napukline i čitava ova čudesna gotika tonula je sa svojim temeljima. Tehnička sredstva i raspored potopljenih zidina nisu dozvoljavali umetanje potpornih materijala, pa su se inženjeri našli pred problemom za koji prividno nije bilo rešenja.

Tada se pojavila Vilijamova herojska figura. On je ponudio da se kroz jedan mali otvor spusti dole i na rukama prenese jednu po jednu vreću cementa koji je bio neophodan za učvršćivanje potopljenih struktura. Količina cementa koja je prema proračunima inženjera bila potrebna za podržavanje ogromnog zdanja nadilazila je logične mogućnosti manuelnog rada, pogotovo rada jednog čoveka. Ali ronilac se nije dao zastrašiti i sa svojim teškim skafanderom, u koji su mu prijatelji ručno upumpavali vazduh u podrumu katedrale, zaronio je u hladnu vodu.

Prošla je 1906. godina. Dan za danom, bez odmora, ronilac je silazio i peo se stepeništem noseći vreće, blokove i grede na rukama. Ne mereći veličinu svog rada, potpuno mu se predao, ne obazirući se na zdravlje niti na to koliko će mu za to platiti. Bilo je to njegovo autentično delo ljubavi. Svi su mislili da će moći da uradi tek mali deo posla… jedno ljudsko biće ne može da podnese svakodnevni rad u takvim uslovima. Ali, ronilac nije bio bilo koje ljudsko biće, već inkarnacija volje i postojanosti. Radio je do 1912. godine i računa se da je u tom periodu preneo 25800 vreća cementa, 114900 betonskih blokova i 900000 opeka. Njegove ruke su u 6 godina prenele 500 tona materijala.

Ističemo primer Vilijama Vokera koji je radio i uneo u svoj život skroman, ali transcendentni napor da bi ostali mogli da se i dalje mole i slušaju glas zvona pod tim savršenim krovom. Spuštao se u ledeni ponor da bi ljudi koje nikada nije upoznao mogli da uživaju u tolikoj lepoti.

U katedrali mu je podignuta bronzana statua s raširenim rukama, jedinim oruđem u njegovom titanskom delu. Danas na jednoj metalnoj ploči piše: “Vinčesterska katedrala, sagrađena na slavu Boga, 1087-1093. Sačuvana od opasnosti milošću Boga 1905-1912”.

Jorge Angel Livraga