PRAZNOVERJA

Još jedan proizvod krize?

Ako potražimo u rečniku kratko i sažeto objašnjenje o tome šta je praznoverje, pronaći ćemo tumačenja kao što je: “Verovanja strana religijskoj veri i suprotna razumu”.

Praznoverje je, dakle, zapravo vredno prezira, budući da je svojstveno neukim ljudima koji ne poznaju religijska pravila - koje religije? - te stoga predstavlja iskrivljenje onoga što nalaže ovaj ili onaj oblik vere. Ili je to neznanje koje se oštro sukobljava s racionalnom logikom, odnosno verovanje u ono što ne može da se objasni.

Ipak, uprkos svoj toj nelogičnosti i apsurdnosti, praznoverje cveta na sve strane. Neka praznoverja imaju lokalni i ograničeni karakter, dok su se druga proširila do međunarodnih razmera. Niko ih javno ne prihvata i niko ne želi da prizna da im pridaje važnost... ali ih se ljudi teško oslobađaju, kao da poseduju neku atavističku snagu koja uspeva da zarobi i najrazboritije.

Najpovoljniju podlogu za razvitak praznoverja predstavljaju periodi kriza, sveopštih poremećaja, stalnih promena koje ne vode do željenih rešenja, periodi dekadencije ideja i vrednosti: periodi vrlo slični ovom u kome živimo.

Postoje mnogi ljudi koji ne sumnjaju u činjenicu da naša civilizacija ponavlja modalitete novog srednjeg veka. Postoje mnogi koje opterećuje nesigurna budućnost, bez jasnih perspektiva. Postoje mnogi koji, pod parolom oslobođenja od svih društveno nametnutih zabrana, danas odbacuju i ono malo ljudskih i moralnih vrednosti koje su životu davale smisao i dubinu.

Kriza - i  to ne samo ekonomska - vlada na svim poljima i ta nas neizvesnost tera na nesvesno traženje bilo kakvog oslonca, makar on izgledao priprosto i iracionalno.

Šta učiniti kada religije ne pružaju odgovor na razdiruće intimne teskobe koje tište ljude? Šta učiniti kada filozofija i nauka postanu gomile činjenica bez ideja, pune reči nerazumljivih većini ljudi i  bez neposredne praktične primene?

Što manje vere, to više praznoverja.

Što više praznih rasprava, to više praznoverja.

Što više krize i civilizacijskih lomova, to više praznoverja.

Obična lakovernost zamenila je one druge oblike znanja, osećanja, verovanja i  prosuđivanja koji se više ne izražavaju. Sklonost prema neobičnom i tajanstvenom više nije metafizički i suptilni izraz duha, već odražava ono neobično i tajanstveno što se ljudima generalno sviđa.

Kada se izgube istinska znanja

Ukoliko se jedna civilizacija razvija pogleda usmerenog samo prema napred, vrednujući jedino sadašnjost, smatrajući svoja dostignuća apsolutnim novinama, prezirući prošlost i tradiciju, nije neobično da njeni temelji oslabe i da tako samu sebe osudi da postane tako prolazna poput sadašnjosti i tako nepostojana poput iluzije o budućnosti. U ovakvom stanju stvari, znanje naših predaka se obezvređuje, poriče mu se kategorija racionalnog, naučnog, umetničkog ili metafizičkog poimanja, pa se povezuje s detinjim tepanjem koje zbog željenog neograničenog napretka treba zaboraviti.

Mudrost prošlosti se zamagljuje i gubi obrise. Od onoga što je nekad predstavljalo temeljne inicijacijske principe magije - magije u širem smislu kao Velike Nauke - ostale su samo prazne i blede uspomene, nepovezani ostaci prisutni u mnogim narodnim verovanjima koja sistematski ponavljaju stvari koje ne razumeju, iako ih poštuju zbog njihove neobjašnjive delotvornosti.

Ono što su u jednom trenutku bile nauke ili umetnosti, danas su mrtvi ostaci koji su se zadržali u vidu praznoverja, gubeći tako još više vlastiti integritet i tonući u područje neverovatnog i apsurdnog.

Ali zamena ne postoji; ne postoje neke druge nauke ili umetnosti koje bi mogle da ublaže najprisutnije strahove čovečanstva. Ne postoje ni bogovi koji bi se mogli zazivati u bolesti, siromaštvu, starosti i smrti...

Zato nije ni čudno što se, u ovakvim okolnostima, ljudi okreću praktikovanju gatanja, tražeći sredstvo koje će barem na čas da ublaži njihovu stalnu nesigurnost. I zadovoljavaju se mrvicama onoga što je jednom bilo hleb, ali gladi nisu potrebna velika objašnjenja.

Setimo se kako u prošlosti proricanje nije bilo običan čin predviđanja onoga što će se dogoditi, već skup pravila i postupaka za upoznavanje budućnosti na osnovu prošlosti i sadašnjosti ili, kraće rečeno, proricanje je bilo inteligentno primenjeno iskustvo. Uprkos tome, ono što je nekada bila nauka, danas je svedeno na praznoverja i, uz malobrojne izuzetke, većina se bavi sumnjivom vrstom astrologije, hiromantije, fiziognomije, predviđanja na osnovu snova i različitih elemenata prirode, kao i drugim sličnim veštinama u koje ljudi žele da veruju jer im je verovanje u takve prognoze potrebno.

Iako to retki priznaju otvoreno, gotovo svako ima neki svoj fetiš, svoj amulet, svoj talisman za sreću, koji - premda nije načinjen prema drevnoj proceduri - nosi snagu vere koja je u njega utkana. Svi bi hteli da odvrate od sebe zlo, patnju, da se zaštite od bolesti, nesreća, od stvari koje su neobjašnjive i kojima se ne može vladati.

Ništa novo pod Suncem

Fenomen praznoverja nije nov. On je postojao uvek, čak i u epohama procvata civilizacija, ali ne kao suprotnost religiji ili naučno-filozofskom razumu, već kao poseban način shvatanja životnih pojava.

Velike inicijatske i religijske misterije nisu nikad bile svima razumljive i stoga su uvek postojali oni koji su bili zadovoljni verovanjem u one događaje koji su se sistematski ponavljali kao odgovor na određene podsticaje ili nepovezane faktore - bez mnogo objašnjavanja i uz brojne, poštovanja dostojne, potvrde delotvornosti.

Današnja praznoverja se ne razlikuju značajnije od onih iz drugih vremena, iako poprimaju različite i prividno nove oblike. Mogu li danas svi ljudi da shvate kako je sačinjen Univerzum, šta se nalazi u unutrašnjosti Sunca i planeta, koji je smisao života, razloge postojanja i umiranja? Jesu li složeni naučni traktati dovoljni da nam objasne mnoge misterije koje izmiču razumevanju većine ljudi? Ne. Zbog toga i dalje postoje praznoverja i praznoverni, više je lakovernih nego vernika, onih koji ne pokušavaju, niti mogu da prodube svoje spoznaje.

Kao i uvek, traženje i nalaženje odgovora, odvija se kroz dva moguća puta: kroz učenje, istraživanje, sticanje znanja i prilagođavanje njihovog sadržaja današnjem vremenu, kako bi mogla da koriste ljudima ili, pak, kroz silovito napadanje svega što ne shvatamo. Jedno je beli, a drugo crni put.

Nije potrebno naglašavati kako se u našem istorijskom trenutku oseća sklonost prema nasilnom i jezovitom, prema zloćudnim vračarijama, „satanizmu” u smislu saveza s nečim čudovišnim i opakim. Takva je atmosfera koja se generalno oseća i koja se, nažalost, prenosi i kroz praznoverja.

Različiti tipovi praznoverja

U mnogim društvima fizička oštećenja se smatraju belegom i tumače kao odraz nečasne ili kažnjene duše. Tako se uzima u obzir oblik ili izobličenost glave kao najsvetijeg dela tela, analiziraju se zubi, oči, uši, kosa... Važnost takođe ima i telo u celosti, nesrazmernost njegovih delova, grba, način hoda, kretanje levom ili desnom nogom...

Nisu sve bolesti izazvane lošim radom organizma ili psihičkim i mentalnim uzrocima: postoje i one izazvane vračanjima, zloćudnim urocima, crnom magijom. Prema tome, potrebno je prizvati u pomoć razna zaklinjanja, bajalice i formule koje mogu da otklone ova zla. Postoje bezbrojni recepti za lečenje ovakvih bolesti, recepti koji možda kriju ostatke izvornih znanja, iako ona danas mogu da izgledaju besmisleno (i to samo dok ne daju rezultate...) zbog iskrivljavanja koja su pretrpela tokom vremena i uništavanja uzrokovanog neznanjem. Postoje formule za ljubav, bogatstvo, dug život, blagostanje, protiv uroka i mnogih drugih stvari povezanih sa strahovima i ambicijama, s nesigurnošću i nezadovoljenim željama.

Ne izostaju ni zazivanja na nerazumljivim jezicima kojima se želi steći naklonost duhova i božanstava, ako ne i demona. Da bi se postiglo željeno, dopušteno je sve, pa čak i ako to zaista šteti drugima.

Velika opasnost praznoverja - neznanje, slabost i pasivna lakovernost, plodno su tlo za one koje znaju da okolnosti iskoriste za svoju vlastitu dobrobit, koristeći ljude kao lutke bez svesti.

Ko nije podlegao verovanju o dobroj ili lošoj sreći i o predmetima ili delima koja ih izazivaju? Postoje srećni brojevi, srećni dani, pokloni i stvari koje donose sreću. I obrnuto, postoje nesrećni dani, zabranjeni brojevi, životinje ili osobe koje treba izbegavati, nevidljiva bića koja se skrivaju u stvarima... Slomljeno ogledalo nas plaši, ne želimo svojevoljno da prođemo ispod merdevina, postoje hoteli koji nemaju sobu broj trinaest i avionske linije koje nemaju taj broj sedišta... Postoje biljke koje služe za lečenje i one koje ostavljaju tragične i nepopravljive posledice. Mesec utiče na ljude, a njegovi zraci mogu, zavisno od trenutka, da budu dobri ili loši.

Cela Priroda je bremenita značenjima, kako za velikog mudraca tako i za onog ko je praznoveran. I obojica imaju pravo, samo što prvi zna na šta se oslanja, dok drugi korača naslepo.

Oblik vere ili slabosti?

Oboje. Praznoverje je oblik vere koji nadomešta one oblike koji su izgubili sadržaj. Ono, međutim, neprestano propada sve dublje, vodeći u stanja nezdrave zavisnosti i potpune iracionalnosti.

Ono je i slabost izazvana nedostatkom istinskih znanja, pa zato traži natprirodna objašnjenja i izuzetne snage tamo gde bi trebalo da stoje prirodni zakoni i snage samoga Života, u svim njegovim bogatim izražajima.

Šta učiniti protiv praznoverja? Negirati ih?  Zabranjivati? Ili istraživati? Jasno je da ona praznoverja koja dovode do zločina treba suzbijati i smanjivati sredstvima koja stoje na raspolaganju današnjem društvu. Ostalim praznoverjima bi se kroz zabrane i negiranja samo pridodala još veća snaga.

Zato bi bilo najbolje vratiti se korenima, upoznati uzroke mnogih nerazumljivih pojava, obnoviti stara znanja koja su i danas vredna, i vratiti ljudskom biću njegovo mesto u svetu. Omogućiti mu razumske, osećajne, nadrazumske i intuitivne uslove, na temelju  nauke, metafizike, umetnosti i filozofije koje se obogaćuju tradicijom, nudeći nebrojene mogućnosti razvoja i evolucije. Treba prihvatiti da nismo gospodari celokupne mudrosti, ali da to nije nepremostiva prepreka, jer postoji način na koji to možemo da postignemo: potrebno je da se nauči razlikovanje onog što se zna i onog što je još uvek nepoznato, ne težeći za tim da nadolazeću budućnost ili zaboravljenu prošlost prekrivamo tužnim, grotesknim, iskrivljenim maskama ili onim koje se jedva razlikuju od praznoverja.

Delia Steinberg Guzmán

Predsednica Međunarodne organizacije Nova Akropola

Iz  časopisa Nueva Acropolis br. 233, Madrid 1994.

Sa španskog prevela Amalija Kranjec – Markešić