PLATON - GOZBA ILI O LJUBAVI

Platon (427. - 347. p.n.e.) je jedan od najuticajnijih filozofa u istoriji. Napisao je 34 dijaloga i 13 pisama, s tim da mu se pripisuje još šest spisa koji, međutim, prema mišljenjima stručnjaka, nisu autentični. Osim što otkrivaju Platona kao izuzetnog filozofa, njegova dela ukazuju i na to da je bio naučnik, dobar poznavalac teologije, a zbog njihove literarne vrednosti svrstavaju ga i među najveće pisce. Što se tematike tih dela tiče, ona obrađuju sve aspekte ljudskog delovanja. Dijalog kao književnu formu dugujemo Platonu, a do danas niko nije uspeo da napiše lepše filozofske dijaloge od njega.

Jedno od najvažnijih i najpoznatijih Platonovih dela svakako je Gozba. Ideje o ljubavi i lepoti, povezane s dobrotom i mudrošću, koje Platon iznosi u Gozbi, razotkrivaju čovekov put prema ostvarenju sebe kao celovitog i prosvetljenog bića, kroz neprestanu potrebu za samousavršavanjem i vladanjem sobom. Gozba istovremeno izražava duboki smisao klasične grčke etike i upoznaje nas s osnovnim principima helenske estetike. Kao takva, imala je neizmeran uticaj na brojne kasnije mislioce i stvaraoce još od antičkih vremena, a naročito na one iz razdoblja renesanse.

Mnoštvo ideja kojima obiluje ovo Platonovo delo teško je samo nabrojati u jednom članku, zato ćemo pokušati da damo samo osnovne smernice čija je svrha zainteresovati čitaoce za štivo koje je nezaobilazna literatura u istoriji filozofije.

 UVOD

Ovaj dijalog dobio je ime po gozbi koju je mladi pesnik Agaton priredio za svoje prijatelje 416. p.n.e., dan nakon što je njegova tetralogija po prvi put pobedila u tragičkom nadmetanju. U prologu saznajemo kako Glaukon sreće Sokratovog prijatelja, Apolodora, koji je priču o toj gozbi čuo od Aristodema, drugog Sokratovog prijatelja, pa ga Glaukon moli da mu je prepriča.

Prema priči, Aristodem je tom prilikom susreo Sokrata lepo obučenog, što je dotični retko činio. Upitavši ga kuda će, Sokrat ga pozove kod Agatona na gozbu. Tamo pored Agatona nalaze Fedra, mladića kog je Sokrat zbog poštenja i zanimanja za filozofiju jako voleo, Pausaniju, uglednog i bogatog građanina i političara, cenjenog lekara Eriksimaha, poznatog komediografa Aristofana i druge goste. Po završetku večere Eriksimah predlaže da udalje sviračicu i da provedu veče u filozofskom razgovoru, a Fedar da svako održi govor o Erosu, bogu ljubavi.

PRVI GOVORI

Fedar, prvi govornik, iznosi pohvalu Erosu kao jednom od najstarijih, najčasnijih i najpodsticajnijih bogova. Njegov govor utemeljen je na Hesiodovim himnama, Parmenidovom učenju i orfičkim misterijama, prema kojima se Eros prilikom stvaranja sveta pojavljuje kao treće božanstvo, te s Haosom i Geom čini prvu trijadu bogova. Erosova podsticajna uloga vidljiva je iz toga što ljubav podstiče osećaj časti, hrabrost i junaštvo. Vojska koja bi se sastojala od onih koji tako ljube, bila bi nepobediva. Hvali one koji su pošli u smrt zbog ljubavi, Alkestidu, Orfeja, Patrokla i Ahileja.

Pausanija se pita kog Erosa treba slaviti? Postoje dve Afrodite, boginje ljubavi - nebeska, uzvišena ljubav, i zemaljska, požudna. Isto tako postoje i dva Erosa, njihova pratioca. Eros stariji simbol je prave i čiste, uzvišene ljubavi, dok je Eros mlađi simbol slepe zaljubljenosti. Obični Eros označava svetovnu ljubav. To su oni koji ljube žene i muškarce, ljubeći telo više nego dušu. Njihov cilj je zadovoljiti požudu. Pausanija veliča nebesku ljubav koja navodi čoveka da izrazi ono najbolje, najhumanije što nosi u sebi. Kao primer navodi prijateljstvo između starijih i mlađih muškaraca. Ukoliko je ono izraz nebeskog Erosa, stvara čvrsta prijateljstva i omogućava da mladi ljudi postanu moralni i mudri, što je dobitak za društvo u celini. Istovremeno kritikuje koristoljublje i nemoral koji mogu da proizađu iz takvih veza ako su podstaknute požudom, i prouzrokuju ružne i nedostojne odnose.

Eriksimahov govor utemeljen je na Empedoklovom učenju o četiri elementa: zemlji, vatri, vazduhu i vodi. U njima postoje međusobno suprotni kvaliteti: hladno i toplo, suvo i vlažno. Erosova moć, erotika, kosmička je sila koja ih međusobno privlači i drži na okupu. Ona deluje na sve što postoji: elementarne sile, biljke, životinje, ljude i bogove. Eriksimah je do toga došao zahvaljujući svom lekarskom zvanju. U prirodi tela postoje dva stanja: zdravo i bolesno. Poklanjati pažnju onome što telo čini zdravim je lepa ljubav, ugađati onome što može da dovede do bolesti sramotno je i tome se treba opirati. Otuda je medicina nauka o erotskim odnosima u telu, s obzirom na punjenje i pražnjenje. Dobar lekar je onaj koji u fiziološkim odnosima zna da zameni lošu ljubav dobrom, i na taj način omogući da se ono što je unutar tela u sukobu međusobno sprijatelji. To isto važi u gimnastici, u obrađivanju zemlje, u muzici, astronomiji i svim drugim veštinama. Svako zlo nastaje ako neko ne ugađa plemenitom Erosu. Zato je u svemu, radi dobra, potrebno delovati razborito i pravedno jer je to ono što donosi harmoniju i blaženstvo.

Govori u Gozbi stvaraju utisak da se parovi govornika međusobno nadmeću. Fedrov govor bi u tom slučaju bio poput uvoda nakon koga snage odmeravaju Pausanija i lekar Eriksimah. Nakon njih slede umetnici Aristofan i Agaton, komediograf i tragičar.

Aristofan zagovara religiju Erosa, tvrdeći da ljudi nedovoljno poznaju njegovu moć. Da bi se upoznala Erosova moć, treba upoznati ljudsku prirodu i ono kroz šta je ona prolazila od samog početka. Na temelju orfičkog učenja o razdvojenosti dva dela duše, smrtnom i besmrtnom, i čežnji za njihovim ponovnim sjedinjenjem, on iznosi groteskni mit. Ljudi su u početku bili celovita bića, okruglog oblika s četiri ruke i četiri noge, i dva lica okrenuta jedno od drugog. Postojala su tri roda ljudi, ne samo muški i ženski kao danas, već i androgeni – muško-ženski rod. Ti prvi ljudi bili su vrlo snažni i prkosni, i napali su bogove. Bogovi su ih na to, da bi im umanjili snagu, rasekli uzdužno po pola i uobličili u sadašnji oblik. Svaka polovina čeznula je za onom drugom, sastajala se s njom i pripijala uz nju. Od tada je u ljude usađena ljubav jednih prema drugima. Svaki je čovek prepolovljeno znamenje (simbolon). Svako traži svoju polovinu, srodnu dušu, a ta žudnja za celinom zove se ljubav. Eros nam pomaže tako što nas vodi prema onome što nam je srodno. Čovek treba da čini ono što mu dolikuje kako nas bogovi ne bi još jednom raspolovili. Ako se sprijateljimo s bogovima, pronaći ćemo svog komplementa, i tako se vratiti svojoj prvobitnoj prirodi. Ako to ne možemo, onda treba da nađemo onoga ko nam je po svojoj prirodi blizak.

Agaton, peti govornik, na početku ukazuje na to da dotadašnji oratori nisu hvalili Erosa, nego su nazivali srećnima ljude zbog darova koje im ovaj bog daje. Potrebno je prvo reći kakav je to bog, a tek onda istaknuti njegove darove. Agatonov govor je poetska vizija. Zanosno, s puno pesničkih metafora i ukrasa, on iznosi prekrasnu pohvalu Erosu. Svi su bogovi blaženi, a Eros je najblaženiji jer je najlepši i najbolji. Najlepši je jer je najmlađi, ne voli starost i beži od nje. Uvek je s mladima i sam je večno mlad. Zbog svoje nežnosti ne hoda po tvrdoj zemlji već po srcima. U nežnim se srcima nastanjuje, dok od tvrdih beži. Najbolji je jer je najpravedniji, najrazboritiji, najhrabriji i najmudriji. Eros svima daje lepotu, ispunjava nas poverenjem, donosi blagost, izdašan je, milosrdan, brižan za dobre. Na kraju mu svi kliču i hvale ga.

SOKRATOV GOVOR

Pre nego čujemo o čemu govori Sokrat, potrebno je da se osvrnemo na prethodne govore da bi ukazali na nešto što se često ispušta iz vida prilikom tumačenja ovog dela. Radi se o tome da ni jedan od njih ne predstavlja Platonovo viđenje Erosa. Iz nerazumevanja toga proizlaze sve prisutniji komentari da je Platon opravdavao homoseksualne veze, kao i pozivanja na tzv. „platonsku ljubav” kojom se obično imenuje uzajamna privlačnost bez primese čulnosti. Zapravo, kroz ove govore Platon iznosi određena mišljenja koja su o ljubavi preovladavala u atinskom društvu, i to čini s dozom suptilne ironije vidljive kroz karakterne osobine i nastupe govornika. Fedar je još mlad i njegov govor je zapaljiv, ali mladalački naivan i s vidljivim nedostatkom iskustva. Pausanija govori o čistoti ljubavi, ali, poput iskusnog političara, iznosi svima dobro poznatu priču o običajnom moralu koji preovladava u Atini tog vremena. U skladu s tim, njegov govor nema dubinu i često je dvosmislen, dok istovremeno vlastitim ponašanjem odaje zaljubljenost u Agatona. Eriksimah preteruje u poklanjanju pažnje lekarskom umeću u koje je zaljubljen i koje doslovno primenjuje na sve ostalo, zbog čega mu se Aristofan podsmeva svojim štucanjem. Aristofanov govor je bizarna i groteskna komedija, koja, kao i svaka dobra komedija, počiva na zrncima istine, iako je to ne čini stvarnom. A Agatonov govor, iako građen poput prekrasne prštave fontane prepune virtuoznih pesničkih izraza i citata, u stvari je nelogičan, kontradiktoran sam u sebi, besmislen i isprazan.

Naravno, u svakom od ovih govora postoji nešto što bi moglo da bude i jeste istinito, ali niko od govornika ne daje argumentovane dokaze za to. Platon hoće više od toga, zato u nastavku Sokrat ističe da su raniji govornici samo slavili Erosa, bez obzira na istinu ili neistinu, dok on namerava da govori samo istinu. Utvrdivši da Eros ne može biti ni lep ni dobar jer žudi za tim, Sokrat celu priču o Erosovim kvalitetima vraća na početak.

Potom, umesto da održi vlastiti govor, prepričava dijalog s Diotimom, sveštenicom iz Mantineje u Arkadiji, koja ga je navodno podučila ljubavnim stvarima.

Sokrat priča kako je Diotimi tvrdio da je Eros lep i dobar bog, ali ga je ona pobijala. Prepričano, dijalog je tekao ovako:

- Je li onda Eros ružan i zao?

- Bog s tobom, da li ono što nije lepo mora da bude ružno? Ili ono što nije mudro ludo? Zar nisi opazio kako ima nešto u sredini između mudrosti i neznanja?

- Šta to?

- Mišljenje, jer ako neko tačno misli, a ne zna da za to navede razloge, to nije ni znanje ni neznanje. Isto je s Erosom. On je u sredini između lepog i ružnog.

- Ipak svi se slažu da je Eros veliki bog.

- Ko to? Ima onih koji kažu da Eros nije bog.

- Ko su ti?

- Ti i ja.

- Kako to?

- Lako, zar nisi rekao da su bogovi srećni i lepi? A za Erosa si priznao da on zbog nedostatka dobrote i lepote žudi za tim. Kako bi onda on bio bog?

- Šta je onda Eros?

- Sredina između smrtnog i besmrtnog.

- Kakvu moć ima?

- Da objašnjava i donosi bogovima ono što dolazi od ljudi, a ljudima ono što dolazi od bogova. On ispunjava prostor između ljudi i bogova, tako da je njegovim posredstvom kosmos povezan.

- Ko su mu otac i mati?

Potom Diotima prenosi mit o gozbi bogova povodom rođenja Afrodite. Na toj gozbi začet je Eros od strane Pora, boga puta i izobilja, Metidinog sina (boginje pamćenja) i Penije, boginje oskudice i siromaštva. Otuda je Eros sin Puta i Oskudice, Obilja i Siromaštva, a pošto je začet na gozbi Afroditinoj, postao je njen pratilac. Kao spoj tih krajnosti ima sledeću sudbinu: uvek siromašan, bez obuće, bez kuće, spava na goloj zemlji, na vratima i putevima, i uvek je prijatelj potrebe. S druge strane, predsedava onima koji su lepi i dobri, hrabar je, drzak, iskusan lovac, dovitljiv, željan razboritosti, prijatelj mudrosti. Isti dan čas cveta, čas umire, ali i ponovno oživljava. Šta stekne uvek rastekne, nikad siromašan, nikad bogat.

Eros je ljubav za lepotom, a po svojoj prirodi nalazi se na sredini između smrtnog i besmrtnog, neznanja i mudrosti, što znači da je Eros filozof. Bogovi ne traže mudrost jer je već imaju. Neznanje je samo sebi dovoljno i ne traži ono što misli da mu ne treba. Eros, dakle, pripada samo onima koji se nalaze u sredini između to dvoje.

Diotima dalje objašnjava da nema ljubavi ni za polovinom, ni za celinom, kako tvrdi Aristofan u parodiji antropogenetskog mita, ako nisu neko dobro. Jer ljudi su spremni da odrežu i vlastitu nogu ako im to daje nadu u neko dobro.

Postoje različiti oblici ljubavi. Jedni vole da stiču bogatstvo, drugi da pobeđuju u gimnastici, treći da budu zdravi, četvrti da nešto stvaraju, a svi ti oblici ljubavi, u završnici su ljubav prema dobru i sreći. Ljudi vole samo dobro i to tako da ono bude zauvek njihovo, što znači da ljubav ujedno teži i besmrtnosti.

Naša priroda želi da rađa, ali ne u onom što je ružno i neprivlačno, već u lepoti. Erosu nije do posedovanja lepote, nego do stvaranja u lepoti. Svi ljudi žele da rađaju jer je to jedini način na koji ono što je smrtno može da učestvuje u besmrtnom. Tu želju vidimo i kod životinja. Kao i kod ljudi, njihova smrtna priroda teži što dužem učestvovanju u besmrtnosti, a to najbolje može preko ostavljanja potomaka. Međutim, ljudi mogu da rađaju telesno i duhovno. Velik je broj onih koji iz tih razloga naginju stvaranju slavnih i besmrtnih dela. Roditelji takve dece su pesnici, umetnici, filozofi, zakonodavci, državnici.

Do ovog stepena spoznaje ljubavi mogu samostalno da dođu svi ljudi, kaže Diotima, ali on je samo priprema za Erosove misterije. Eros je personifikacija želje za stvaranjem koja vodi čoveka putem spoznaje. Taj put počinje u sferi osetilnog i stepenasto se uspinje sve dok ne dođe u sferu ideja.

Prvi stepen je ljubav prema lepim telima. Potrebno je uvideti da tela nisu lepa sama po sebi, već manje ili više učestvuju u lepoti posredstvom simetrije i proporcija, i da je lepota nematerijalna.

Drugi stepen je ljubav prema lepoti duše. Ona je iznad telesne lepote, jer ukoliko neko poseduje lepu dušu, ona će da zaseni telesne nedostatke. Treba uvideti da su moralne vrednosti i delovanje ono što dušu čini lepom, te da je potrebno razvijati vrline. To vodi ka tome da se lepota vidi u poslovima i dužnostima, pa je potrebno shvatiti da je telesna lepota neznatna u poređenju s njima.

Treći stepen je ljubav prema mudrosti. Ona polazi od ljubavi prema pojedinačnim saznanjima, pesništvu, umetnosti, nauci, teologiji, itd. Treba uvideti da svaka od njih sadrži istu srž, odnosno da su samo različiti izrazi večnih i nepromenljivih ideja. Ko to uspe da razume, da učeći postepeno prepoznaje i izražava lepotu ideja, uvideće na kraju nešto što je po svojoj prirodi čudesno lepo: „nešto što je, prvo, večno i što ne postaje, niti propada, što se ne množi, niti nestaje; zatim, što nije s jedne strane lepo, a s druge ružno; ni danas lepo, a sutra nije; ni prema ovom lepo, a prema onom ružno; ni ovde lepo, a tamo ružno, kao da je samo za jedne lepo, a za druge ružno. Još nešto: neće mu se ta lepota pokazati kao kakvo lice, ni kao ruke, ni kao išta drugo što pripada telu; a ni kao kakav govor, ni kao kakvo znanje; a ni kao nešto što je sadržano u nečemu drugom, bilo to u živom biću, ili u zemlji, ili na nebu, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno i večno.”

Čovek, dakle, može i treba da se uzdigne do spoznaje ideja, jer je to put njegovog duhovnog razvoja. Jednom kada to uspe, treba da se oseti pozvanim da prema svetlu ideja uređuje svoj život i rad, i da u svetu pojava stvara lepotu i moralna dobra. Taj put vodi od telesne i čulne do prave filozofske ljubavi, koja predstavlja najveći stepen moralnosti, spoznaje i stvaralaštva.

Ovako opisana uloga Erosa kao one snage koja vodi čoveka ne samo prema vrhuncu duhovne spoznaje, već, na temelju toga, prema boljem svetu i društvu u celini, razlog je zbog koga svaki čovek treba da poštuje Erosa i neguje ljubavnu umetnost.

ALKIBIJADOV GOVOR I EPILOG

Tek što je Sokrat završio svoj govor, na vrata dolazi veselo i pripito društvo na čelu s Alkibijadom, poznatom atinskom javnom ličnošću, vojskovođom, državnikom i diplomatom. Prilično pripit i okićen vencima, on dolazi da čestita Agatonu i ovenčava ga vencima sa svoje glave, a kad je primetio Sokrata, ovenčava i njega. Društvo traži od Alkibijada da i on drži govor, ali on ne želi da se pijan nadmeće s ostalima, a potom kaže da neće nikog drugog hvaliti osim Sokrata. Tako Alkibijad nastupa kao sedmi govornik, a svojom pojavom i govorom o osobinama Sokratovim otkriva da osobine Erosove o kojima je govorila Diotima najlepše mogu da se vide upravo kroz Sokratov primer. Priča o Sokratovim junačkim podvizima, karakternim osobinama, njegovom vladanju sobom u svim situacijama, svakodnevnim i nesvakidašnjim. Iz svega što iznosi proizlazi da je Sokrat savršen primer delatne filozofske ljubavi u neprestanom živom tragalačkom nastojanju da svet i on sam postanu bolji. Ovaj govor je praktična potvrda prethodnog izlaganja.

Uskoro nakon što je Alkibijad završio, gozbi se pridružuje još jedna pripita družina i nastaje komešanje. Jedni gosti odlaze, a drugi počinju da razgovaraju u manjim grupama i ispijaju vino. Vremenom, većina preostalih zaspi. Zaspao je i Aristodem, a kad se probudio vidi da samo još Agaton, Aristofan i Sokrat uz piće razgovaraju o dramskoj umetnosti. Najzad su zaspali i Agaton i Aristodem. Sokrat, u osvit dana, još oran i svež, odlazi po običaju u Likej na jutarnje kupanje, da bi ostatak dana proveo kao i inače, a tek uveče otišao kući na spavanje.

ZAKLJUČAK

Iz Platonove Gozbe istovremeno zrači snaga ličnosti njenog autora koji se pokazuje kao majstor pisanja, povezujući na briljantan način osobine filozofa, logičara, humaniste, mistagoga, dramatičara, portretiste, humoriste, ali prvenstveno otmenog helenskog aristokrate, ne samo po rođenju, već i po vlastitoj prirodi. S druge strane, oduševljavaju ideje koje iznosi i koje unose svetlo spoznaje na puteve kojima niko drugi nije putovao s takvom lakoćom i sigurnošću. Njegov Eros simbol je kreativne stvaralačke snage čiji koren leži u najmoćnijem ljudskom osećanju, ljubavi, i prometejskoj potrebi za lepotom i duhovnim visinama. Ta nas snaga u stalnoj želji za stvaranjem vodi stepenicama spoznaje i pročišćenja.

Kao pravi mistagog, Platon pred nama postepeno razotkriva tajne ljubavi prema mudrosti i put kojim duša nužno prolazi do vlastitog ostvarenja. Putujući iz neimaštine u obilje i iz obilja u neimaštinu, iz zadovoljstva u nezadovoljstvo i obratno, duša se postepeno probija do onog apsolutnog. Na tom putovanju lepota joj služi kao Arijadnina nit koja je kroz lavirint telesnih pojava vodi prema planu ideja, arhetipova. Nakon mnogih nastojanja, ona ostavlja iza sebe sve tantalovske i sizifovske zamke čulnih obmana i prazninu nikad sasvim ispunjenih želja. Probija se i kroz krug relativne spoznaje u kojoj ostaju zatvorene naučne gnoseologije i discipline, i konačno dolazi do nivoa apsolutnog bića.

Za Platona filozofija je istovremeno i nauka i umetnost zato što ne može da se nauči, već mora da se doživi. Ništa se ne dobija ukoliko samo beremo plodove tuđih spoznaja. To nije obična radoznalost, već mudrost koja sazreva snagom ljubavi, kao rezultat neprestanog rada na razvoju samoga sebe.

Jerko Grgić